Beton br.45
Utorak 13. maj 2008.
Piše: Dragoljub Stanković

„Gospod je velik ratnik, i mi stupamo za njim“

Četiri kanona Ivana V. Lalića i njegovi kritičari

 
Granice sekularne države odavno su narušene. Srpska književnost je u poslednjih dvadeset godina uložila velike napore da to učini i na polju literature. Među tekstovima koji su dali značajan doprinos tom    
retrogradnom procesu su i Četiri kanona Ivana V. Lalića. Ko je odgovorniji: pesnik ili njegovi kritičari?

Knjiga Četiri kanona (1996) Ivana V. Lalića predstavlja racionalnu pretenziju pesnika da se pred kraj svog života ogleda u diskurzivnoj poeziji. Nakon čitanja Kanona, međutim, izostaje onaj estetski kvalitet, koji su umele da proizvedu ranije pesnikove zbirke poput Strasne mere ili Pisma. Dok u njima esencije struje slobodno, sačuvane za sve nas, dotle u Kanonima vlada poetska nelogičnost, slabiji neprevreo stih, kao signal jedne iskrene duhovne krize. Labudova pesma ne mora da bude i najlepša. Višestruku Lalićevu motivaciju (inače, prevodioca T. S. Eliota, koji se hrišćanski odredio u svom delu Četiri kvarteta), možemo naslutiti i u želji da se ukrste: opevanje pesnikove Vizantije, sećanje na poslednju pokajničku pesmu Laze Kostića (takođe posvećenu ženskom, Bogorodici), lična drama poslednjih pitanja i odgovora koji žele da se kanonizuju. Ali sve to, ipak, nije dovoljno za dobru poeziju. Čitanje Kanona prati osećaj da je pesnik odustao od svoje strasne i priklonio se diskurzivnoj meri.
Ako bi se Kanoni predstavili prevashodno kao uglazbljeni teološki traktat, ne bi bilo potrebe za upoređivanjem sa poetskim radovima istog autora, ali književna kritika insistira baš na književnoj vrednosti ovog dela čime briše odavno postavljene unutrašnje granice između literature i teologije. Međutim, osnovna intencija Kanona nije poetska već apologetska. Istina poezije nije i istina istorije, filosofije, teologije ili psihologije. Štaviše, među ovim duhovnim delatnostima postoji stalno nadmetanje i apsorpcija, krađa ideja i činjenica, ali to samo govori o složenosti i bogatstvu mogućih  pogleda na ljudsko iskustvo. Čim se poezija stavi u službu opravdanja, apologije neke od njoj suprotstavljenih branši, ona se srozava na racionalni instrument. Prava poezija, međutim, transcendira sve, pa i samu sebe.
Stoga treba postaviti pitanje da li se radi o nacionalističkom tekstu. Precizan odgovor bi mogao da glasi da se ovde radi pre o velikom nacionalističkom potencijalu, nego o otvorenom nacionalizmu ovog dela; taj potencijal je naročito eksponiran u nekim njegovim pesmama, koje su naši kritičari dočekali sa neskrivenim zadovoljstvom. Propagatori militarizacije srpske poezije, čitavo mnoštvo stručnjaka, (Petković, Stipčević, Hamović, Jovanović i dr), prepoznali su instinktivno u Četiri kanona Ivana V. Lalića tu banalnost, slabost, pesnikov pokušaj služenja teologiji, kao šansu za svojih pet minuta crne večnosti, za svoj a ne pesnikov spas, u delu u kom inače autor pokušava da uđe u trag invenciji plana spasenja.
Gospod je velik ratnik, i mi stupamo za njim, citira pesnik biblijsku frazu, pišući svoje Kanone u jesen te 1995, neposredno nakon počinjenog zločina genocida u Srebrenici. Slaviti svet uprkos zlu, i njegovog Tvorca uprkos njegovoj nepojamnosti, teza je ovog dela. Sve je u njemu podređeno naporu da se do tog cilja dođe. Međutim, pesnik je mnogo bolje proslavljao svet i njegovu tajnu kada je to činio implicitno u svojim ranijim knjigama.
Pokušaj da se racionalno uhvati denotat reči bog, kao sve i njene konotacije, bez neizbežnih spontanosti u jeziku, otvara prazninu u pevanju. Ne pomažu tu biblijski i književni citati, liturgijski kanoni i formalna disciplina. Nema ovde čak ni atmosfere sakralnog, a kada autor peva o zlu to je na nivou srednjoškolskog papirnatog satanizma. Sve je papirnato i šablonski. Glavni model svake pojedinačne pesme u Kanonima odgovarao bi sledećoj šemi: dvoumljenje koje se (ni poetski) ne razrešava, priznavanje poraza i molitva, predaja milosti Bogorodice, ali ta se molitva dezavuiše time što se dvoumljenje nastavlja i kroz tu molitvu! Ili se molite ili pišete modernu poeziju ili diskurzivno filozofirate, inače je sve veoma nategnuto. Ovde je na delu racio koji se muči, dok su poente bogoslovske, a ne poetske. Inače, u Kanonima ima i dobrih metafora i pojedinačno uspelih pesama. Takođe, Četvrti kanon je najbliži poeziji, ali to je samo pozitivan učinak jedne višedecenijski razvijane pesničke radionice, usputni dobitak.
Evo kako to izgleda konkretno. U prvoj pesmi Prvog kanona šest puta ponavlja se biblijsko Gospod je velik ratnik. Prvi put sa stihovima ispred koji nam kažu da ćemo videti: Istoriju u hodu, a pod ruku sa legendom,/ Kako to obično biva. Kasnije se na to nadovezuje i mi stupamo za njim, dok je u sledećem ponavljanju to stih o tome svedoči/ Okrvavljena čipka na rubu prostora koji se širi. Dva puta se pominje Mesec nad Beogradom a sve se dešava u sablasnoj noći bez vetra. Kritičari su posebno pohvalili baš ovu pesmu. Prosečan čitalac bi mogao da se pita o kakvom to istorijskom hodu se radi i o kakvoj legendi koja je podržava, zašto to tako obično biva kod nas, kao i to ko to stupa i sa kakvim to bogom ispred sebe i zašto je čipka okrvavljena i zašto je sve tako sablasno nad Beogradom te jeseni 1995. godine i kasnije?! Zašto su se toliki kritičari nadahnuli baš ovom slabom pesmom? Šta im to prlji ganglije? Odgovor je, da je velik, ne Gospod, već militaristički potencijal ove pesme, bez obzira što je pesnik verovatno imao drugo na umu, starozavetnog Boga i njegov karakter.
Zanimljivo je da je pesnik već u sledećoj pesmi dao moguće predviđanje o svojim nacionalističkim tumačima. On govori o budućem stidu i kaže Jedna bi duša htela da bude/ Duša u mojoj duši, parazit; ... Tuđa bi duša htela da bude/ Poraz u mojoj duši, ..
Ipak, autor nastavlja u sledećoj pesmi u duhu prve, Gospod ubija i oživljuje, posluje/ U našem svakodnevlju, kao baštovan:/ Kalemi, čupa korov, podrezuje, ... propovedajući fatalizam, inače, stran hrišćanstvu: ne možeš muvu da zdrobiš/ Noktom o nokat palca, ako ti pisano nije.
U četvrtoj pesmi Prvog kanona kao i u pesmi Imitiranje Lazara iz knjige Strasna mera, lirski subjekt pije hladno mleko ujutru. To je pesnički mnogo uspešnija imitacija od neuverljive poze racionalnog dopisivanja Biblije u Kanonima. U pesmi Imitiranje Lazara pesnički uspešno je reaktuelizovana situacija vaskrsenja, za razliku od one u Kanonima. Inače, u Lalićevim ranijim radovima i izjavama može se naći koren te nesigurnosti i straha od promene u književnom i istorijskom smislu. To se ogleda i u papirnatom satanizmu iz pete pesme, gde govoreći o svom telu pesnik kaže: Ovo telo,/ Ugroženo u svetu opasnih privida, i namera/ Ubilačkih; jajoglavi Satana ima lični kompjuter/ Od deset gigabajta, ... Iako autor u osmoj pesmi kaže: pustimo bogoslovlje, ... Pesma je istinski put, on razrešava svoje dileme o spasenju na bogoslovski način, protivrečeći sebi čak i u završnim molitvama Bogorodici: reci arhanđelu/ Da mi izvadi dušu bosiljkom, ako može,/ (Ako nije urasla u sumnju, u gangrenu) ...
U prvoj pesmi Trećeg kanona pesnik ponavlja, kao da uverava samog sebe, da Gospod je velik ratnik, i najveći logističar i da tu se radi o državnoj tajni/ Stvaranja kao i da Tvrd je na suzama Tvorac. ... On zna zašto u hodu posrne istorija. Koliko je to, na primer, daleko od ideje evolucije božanskog u poeziji i esejima Miodraga Pavlovića? Ovako racionalizovano, plošno pevanje nužno se graniči sa kičem i banalnošću, što je inače religija nacionalističke paranoje. Kanoni su protivurečan tekst, u njemu se mogu naći razlozi za svakakvog Boga, svačiju krivicu i iskupljenje. Kritika je, međutim, velikom brzinom uspela da fiksira njegova značenja i učini ga nacionalistički upotrebljivim štivom. To je dodatno učinjeno i krunisanjem Nedremanog oka R. P. Noga (proizašlog iz Lalićevih Kanona), koji je u poeziji učinio isto ono što i kritičari u svojim tekstovima. Ogolio je tekst i učinio ga transparentnim. Flaker kaže da se karakteristike neke stilske formacije najlakše mogu čitati kod epigona, po pravilu slabijih i netalentovanih. Ukoliko bismo Lalićev tekst čitali iz ovog rakursa, mogli bismo lako shvatiti razloge povišene nacionalističke valentnosti Kanona.

Foto: Beta

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.