Izdavač u Srbiji je roman Milena Ruskova Uzvišenje predstavio kao spoj bugarskog vesterna i komedije naravi, što je prihvatljivo, iako nedovoljno obuhvatno određenje, koje, ništa sporno, treba da ima i advertajzing ulogu. Uzvišenje je istorijski i parodijski roman, čija je radnja smeštena u drugu polovinu 19. veka (izdavač veruje da se radnja odigrava tačno 1872., u godini kada je bugarski preporod posustao), dok se u parodijskom fokusu romana nalazi tzv. etnički mentalitet Bugara, kako ga kritički sagledava pripovedač, bata Gičo, abadžija (proizvodi grubo sukno i pravi od njega odeću) i revolucionar. Međutim, više od mentaliteta sprdnji je izložen sam revolucionarni pokret, njegovi metodi i ostvarivost ciljeva. Bugarski revolucionari su zapravo odmetnici koji pljačkaju i turske i bugarske trgovce, u cilju da tim novcem kupe oružje za narodni ustanak protiv otomanske uprave. Iako onima koje liše novca uredno ostavljaju priznanice o otuđenom dobru, sa sve pečatom bugarskog revolucionarnog komiteta, na kojima piše da će uzeti iznos vlasniku biti vraćen u slobodnoj Bugarskoj, reč je o metodu hajdučije ili čiste pljačke.

Detalj sa izdavanjem priznanica spada u satirički najuspelije momente Ruskovljevog romana. To je simulacija uređenosti i investicija u budućnost nezavisne bugarske države, koja će obeštetiti sve svoje nevoljne „donatore“. Kao da se već u ovom momentu presecaju prevara kao osnovni vid buduće domaće uprave i državni legitimitet koji se hajdučki krčmi i pre nego što je izvojevana sloboda a nacionalna država obnovljena.

Da (metodološka) nevolja bude veća, zbog geografske udaljenosti sedišta komande revolucionara, smeštene u Bukureštu, ne zna se gde ovaj otuđeni novac završava. Revolucionari-hajduci preko pouzdanih posrednika uredno dalekoj komandi šalju ono što su „privredili“, ali i sami gaje sumnje, praćene glasinama, da deo novca završava u privatnim džepovima pojedinih vođa revolucionarnog pokreta. Otuda hajdučka četa kojoj pripada narator opljačkane dragocenosti sakriva u pećini, kao osvedočenoj hajdučkoj ako ne banci, ono skladištu za deponovanje „blaga“.

Osnovni razlog za ovaj metod finansiranja revolucije dolazi iz, recimo tako, opšte rezervisanosti svih slojeva bugarskog stanovništva prema ideji i praksi antiturskog ustanka. Ni trgovci, odnosno imućniji deo stanovništva, ni tzv. običan narod nije delio entuzijazam revolucionara da je „kucnuo čas“ da se svrgne turska vlast u Bugarskoj. Iako je turska vlast slaba i na izdisaju, što oličava poznata sintagma o Turskoj kao „bolesniku na Bosforu“ koju narator često rabi, ona je dovoljno snažna da razjuri bugarske hajduke, odnosno da bude po njih smrtonosna. Bezvoljnost za revoluciju, ili ustanička letargija, kod domaćeg stanovništa najvećim delom je zasnovana na strahu od brutalne turske odmazde, a kod trgovaca i time što je revolucija nesigurna investicija, koja ako i može računati na profit, ovaj se nalazi na dugom štapu, u maglinama istorijske budućnosti koju treba doživeti. Običan narod je, reklo bi se kao u svakoj epohi, satrven imperativom preživljavanja, državnim nametima, bez obzira ko obnaša državnu vlast, strani okupatori ili domaća elita i životom u oskudici. Bata Gičo, kao „lik iz naroda“, i poluintelektualac, naročito je frustriran tom indukovanom pokornošću običnog sveta, odnosno nedostatkom nacionalne solidarnosti i revolucionarnog entuzijazma za obavljanje važnog istorijskog zadatka. Ova frustracija će biti jak motiv za mnoge od bata Gičovih sarkastičkih opaski upućenih na račun običnog sveta, ali ona, zapravo, predstavlja konstantu koja se javlja u konflikta između, nazovimo ih tako, idealizma i realizma, spremnosti na lično zalaganje i žrtvu u korist višeg cilja i opšteg interesa i otpora takvim nastojanjima koja radikalizuju društvene prilike i vode u ratne sukobe.

Roman Uzvišenje Milena Ruskova takođe je i avanturistički – to je ta vestern komponenta – jer se radnja često premešta po različitim prirodnim predelima i naseljima uglavnom zapadne i srednje Bugarske, odnosno po prostoru Stare planine i, samim tim, komponenta puta ili putovanja podrazumeva prozni „angažman“ većeg broja likova u funkciji „statista“. Četvrta odlika ovog romana je njegov humor, koji donekle možemo odvojiti od satiričke invektive. Ruskovljev humor ume da bude direktan i „prostonarodni“, praćen psovkama u kojima je frekventna čudna analna homofobija, izveden „na prvu loptu“ i uglavnom inspirisan karakterima likova ili, generalno, onim što narator vidi kao kolektivni mentalitet. Nasuprot humoru, kritika etno mentaliteta je oštra, prejaka i ponekad bliska nečemu što bi se moglo označiti kao autoorijentalizam. Narodu se ne zamera samo pasivnost prema stranoj upravi, već u prvom redu neobrazovanost i neracionalnost, koje narator doživljava kao velike i neizlečive boljke. Upravo ovaj momenat nepromenljivosti, u nesaglasnosti je sa pripovedačevim revolucionarnim htenjima, koja su sva utemeljena na žudnji za promenom. I tu Ruskov posredno upućuje na specifičan kulturno-istorijski paradoks: okupator se može oterati, nezavisna i slobodna nacionalna država se može zasnovati ili obnoviti, ali promena mentaliteta kao nekakvog, kako je narator vidi, „karaktera narodnih masa“ i kao skupa čvrsto definisanih karakternih crta, predstavlja mnogo teži zadatak, koji se naratoru čini neostvarivim. Iako je sam pokret bugarskog preporoda veoma mnogo polagao na svoju kulturnu misiju, ne samo na program nacionalnog oslobođenja, što znači na potrebu opšteg opismenjavanja i edukacije stanovništva, promena „mentalitetskih kodova“ je zadatak, ili cilj, koji izmiče prosvetiteljskom metodu. U tom smislu, Ruskovljev roman je pesimističan.

Štaviše, Ruskov na jedan način koji meni deluje kao nama suvremen, ističe kao suštinske i nepremostive klasne ili socijalne razlike između bugarskog stanovništva druge polovine 19. veka, između čorbadžija i ratara-najamnika, pitajući se da li zapravo ove različite klase, od kojih jedna eksploatiše drugu, predstavljaju delove istog naroda. Pripovedač, bata Gičo, počinje kao konvencionalan revolucionar, idealista i optimista, da bi završio kao „dekonstruktivista“, koji nalik bugarskom Ivanu Čoloviću dovodi u pitanje postojanje pojma kakav je narod, tvrdeći da je taj pojam čista izmišljotina. Glavni argument su mu pomenute klasne razlike koje ukidaju mogućnost pravog nacionalnog jedinstva. Međutim, s druge strane kritikuje se otpor zanatlija prema konkurenciji i socijalnom raslojavanju. Narator to uočava na primeru abadžijskog esnafa kome pripada i njegova porodica. Individualno iskakanje nije dozvoljeno, poslovi se sklapaju kolektivno, esnafski, a zarada deli ravnopravno svima. Dakle, na primeru zanatlija bata Gičo uočava suprotan proces: veštački se čuva patrijarhalni model koji normira egalitarizam i sprečava ne samo lično bogaćenje probitačnijih pojedinaca, već profesionalni razvoj tog zanata, kao i ekonomski razvoj te sredine. U zbiru, različite klase ne mogu predstavljati delove istog naroda, ali je štetan i esnafski egalitarizam jer sprečava društveni napredak.

U ovom opsežnom romanu noseća narativna struktura počiva na odnosu pripovedača i Asenča, osamnaestogodišnjeg čobanina koji se priključio revolucionarnom pokretu i postao nerazdvojni pratilac, pa i prijatelj pripovedača. Struktura odnosa ovog para, ime pratioca, narodne mudrosti koje izgovara, mogu da podsete na odnos druge dvojice likova čije su pustolovine imale zaleđe u viteškim romanima. Međutim, bata Gičo nije Don Kihot, vitez (ili hajduk) tužnog lika, već defetistički kritičar i povremeno harlekinski narator koji „ume“ i direktno da se obrati čitaocima. Tako ni Asenčo ne može da uđe u Sančove pikarske čizme: isuviše je mlad, njegovu „mudrost“ čine citati iz jedne jedine knjige koju nosi sa sobom (to je Riblji Bukvar, neka vrsta popularne enciklopedije) i njegova psihologija je oblikovana na drugom kalupu. Zapravo, na tom kalupu će se autor i okliznuti. Kraj romana Uzvišenje Asenča će raskrinkati kao turskog doušnika i materijalistu, koji je zarad mogućnosti da sačuva glavu i možda ode iz Bugarske u beli (evropski) svet, otkrio planove kretanja svoje hajdučke čete, što je prouzrokovalo da četa upadne u zasedu askera, regularne turske vojske. Motivacija da mladić na pragu dvadesetih učini nešto tako drastično kao što je izdaja, koja je sušta suprotnost idealima patrijarhalne kulture, jednostavno nije dovoljna, onako kako ju je zamislio autor. Asenčo je pogođen time što su mu kolege hajduci zaklali omiljenog konja, iskoristivši konjsko meso da se prehrane preko zime. Ni to, ni malodušnost hajdučkim nevoljama i besperspektivnošću pokreta nisu dovoljni da daju dobru motivaciju zašto se mladi čobanin poneo kao beskrupulozni broker sa Vol Strita, koji u bezizglednoj situaciji razmišlja samo o vlastitom interesu.

U nevolje romana Uzvišenje Milena Ruskova spada klasična epska retardacija avanturističkog romana u kome se repetitivno nižu predeli i događaji, čineći radnju razvučenom i monotonom. Tu razvučenost dodatno pojačava sklonost naratora ka opsežnim sarkastičnim komentarima. Način na koji je autor odlučio da završi svoj roman Uzvišenje donekle iznenađuje. Kao u scenariju za film Sema Pekinpoa, svi članovi družine hajduka koju pratimo kroz roman ginu u zasedi turskih vojnika, uključujući i naivno-verolomnog Asenča, ali i naratora. Takav kraj poseduje dozu efektnosti, ali odudara kao strano žanrovsko tkivo.

U Bugarskoj je roman Uzvišenje proglašen za najbolji roman koji se pojavio u poslednjih 25 godina, što sigurno da ima svoje razloge u kontekstu savremene bugarske književnosti. Gledano šire od toga, zanimljivu ideju o parodiji podizanja revolucije kad joj vreme nije, nije pratio prefinjen humor i lucidniji komentari, tako da se utopila u jedan razvučen pikarski narativ, koji je možda za nekoga bio uzbudljiviji i duhovitiji nego za autora ovog prikaza. Dok sam čitao Ruskovljev roman, imao sam u glavi jedan drugi, Aleka Popova, i kod nas dobro poznatog autora dokazanog u parodijskom žanru romana, i njegov roman Sestre Palavejev u oluji istorije (Geopoetika, 2016.). Ruskovljev roman je svakako koherentniji i veštije izveden.

Treba na kraju reći i to da svaka literarna dekonstrukcija u društvima autoritarne i tradicionalne kulture, gde je kritičko-parodijski pristup sakralizovanoj nacionalnoj istoriji autorski incident a ne lekoviti deo sistema istorije književnosti i prakse književne produkcije, predstavlja dragocen i dobrodošao dobitak.