U trenutku kada se širom Srbije organizuju protesti protiv Zakona o eksproprijaciji i izmena Zakona o referendumu kako bi se sprečila ekološka katastrofa koju bi izazvalo otvaranje rudnika za eksploataciju minerala jadarit u dolini reke Jadar u Zapadnoj Srbiji, u Muzeju Jugoslavije otvorena je izložba „Osmi kilometar“. Arhitekte okupljene oko platforme „Moderni u Beogradu“ (MuBGD) koju čine Iva Bekić, Petar Cigić, Dalia Dukanac, Stefan Đorđević, Irena Gajić, Mirjana Ješić, Hristina Stojanović i Snežana Zlatković, ovom izložbom predstavljali su Republiku Srbiju na 17. međunarodnoj izložbi arhitekture u Veneciji 2021. godine, čiju je centralnu temu „Kako ćemo živeti zajedno“ postavio kustos Hašim Sarkis. Važno je napomenuti da je predmet istraživanja za ovu izložbu bio grad Bor, smešten na obodu rudarskog basena u Istočnoj Srbiji.

Prostorom izložbe postavljene u Paviljonu Srbije u Veneciji (nekada Paviljonu Jugoslavije), a nakon i u Muzeju Jugoslavije, dominiraju visoko estetizovani objekti monumentalnih razmera – maketa rudarskog kopa Bor, kao i prostorna instalacija od bakarnih ploča, koja je postavljena na podu i nastavlja se na naspramnom zidu, na kojoj su ugravirani crteži i postavljeni interaktivni sadržaji. Oba objekta presečena su na sedam sekvenci, što odgovara načinu urbanog planiranja grada Bora koji čini sedam zona, kao i načinu orijentacije Borana koji u svakodnevnom govoru iskazuju udaljenost različitih objekata u odnosu na rupu kao nulti kilometar. Katalog izložbe zamišljen je vrlo ambiciozno, bogato je ilustrovan crtežima i fotografijama instalacije, i upotpunjen tekstovima stručnjaka iz oblasti arhitekture, dr Milorada Mladenovića, dr Ane Nikezić i dr Luke Skanzija, kao i organizacionog tima koji čine komesar paviljona Slobodan Jović, glavna i odgovorna urednica Ljiljana Miletić Abramović, i članovi „MuBGD“ koji su potpisali tekst napisan u trećem licu množine. Pohvalno je da je tekst „MuBGD“ takođe podeljen u sedam sekvenci, kao i da je postojeća urbana podela grada na sedam zona uključena ne samo u njihov metodološki pristup istraživanju, već i u arhitektonsko-dizajnerski umetnički izraz. Pored toga, stručni tim predviđa i osmi kilometar koji predstavlja kvalitativno novi sloj grada, predlažući moguće pravce daljeg razvoja koji bi bili nezavisni od rudarske industrije. Na prvi pogled rekli bismo da je sve tu, i da ne postoji ništa problematično. Odgovor na postavljenu temu „Kako živeti zajedno?“ autori interpretiraju „kroz odnos život-rad, koji generiše oblike kolektivnosti i manifestuje se kroz odnos proizvodne baze gradova i izgrađene urbane strukture“.*1 Ovde se čini važnim da mislimo o onome što nas visoki sjaj fino ispoliranih bakarnih ploča iz valjaonice Sevojno sprečava da vidimo.

Hans Jonas u eseju „Filozofija na kraju veka“ tvrdi da se ekološka kriza javlja u situaciji nesputanog tehnološkog i naučnog razvoja, koji se dešava bez etičkog okvira kao osnove.*2 On tvrdi da filozofija mora da radi sa naukom da bi došla do novog načina razmišljanja o umu i njegovom odnosu prema prirodi kao biću. U svojoj fenomenološkoj biologiji, Jonas nastoji da vrati duh u materiju i ponovo poveže ljude sa prirodom, što mu omogućava da formuliše argument za „imperativ odgovornosti“. Kada govorimo o međusobnoj povezanosti ekoloških problema i industrijskog razvoja baziranog na ekstraktivizmu, moramo poći od preispitivanja sopstvene pozicije i potruditi se da osvestimo, i time izbegnemo, mehanizme ekspoloatacije i ekstrakcije koje smo internalizovali.

U trenutku kada se u domenu umetnosti više od dve decenije unazad problematizuje ekstraktivistički kapitalizam i njegov pogubni uticaj na klimatske promene i zdravlje ljudi, uz zagovaranje ekonomskog odrasta i postavljanje pitanja karbonskog otiska sopstvenog rada, „MuBGD“ biraju fenomen grada podignutog na obodu basena rudnika obojenih metala za centralnu temu nacionalnog paviljona, a metal koji potiče iz istog rudnika koriste pri izradi rada bez ikakve autorefleksije. Ekološke probleme u Boru autori su adresirali tek unutar „šestog kilometra“. Kako navode, na tom kilometru Borani uspevaju da se domognu relativno čistog vazduha. Autori postavljaju pitanje „Kako ćemo disati zajedno?“ u kontekstu ekspanzije rudarskog kopa, ali i nekontrolisane eksploatacije prirode. Projekciju budućnosti razumeju kao mogućnost postindustrijske emancipacije proizvodnih procesa i ekološke revitalizacije. Kada je reč o „nedoumicama stanovništva“ u pogledu opstanka grada i njegove ekološke održivosti usled prisustva teške industrije, autori vide rešenje u ugradnji mehanizama za prečišćavanje vazduha koji bi radili na alternativnim izvorima energije. U bogatoj flori i fauni, autori prepoznaju veliki ekološki i turistički potencijal, ne dovodeći ih u vezu sa daljom eksploatacijom prirode borskih planinskih predela drugim sredstvima.

Na koji način se pitanje kolektivnosti manifestuje u bazi i nadgradnji urbane strukture Bora, ali i infrastrukture koja zajedno gradi predstavljanje projekta u nacionalnom paviljonu?

Da bismo odgovorili na ovo pitanje moramo ga sagledati iz istorijske perspektive. Urbana struktura Bora nastala je usled infrastrukturnih potreba neophodnih za život ljudi tokom rada na eksploataciji rude, i neraskidivo je vezana za procese industrijalizacije. To dovodi do formiranja varoši u periodu od 1903. do 1941. godine u vreme uprave Francuskog društva Borskih rudnika (prvi kilometar), dok status grada Bor dobija 1947. godine, i dalje se urbanistički razvija usled priliva stanovništva koje je uslovljeno povećanim potrebama za radnom snagom zbog industrijskog razvoja tokom samoupravnog socijalizma (drugi, treći, četvrti, peti, šesti i sedmi kolometar). Komunistička ideja uspostavljena na solidarnosti, jednakosti, utopizmu i progresivizmu, koja čini ideološku bazu i nadgradnju jugoslovenskog socijalizma, nije ni spomenuta u radu „MuBGD“, kao ni prinicipi radničkog samoupravljanja na čijim je osnovama u tom periodu organizovana privreda, i u okviru kojeg je Borska industrija zauzimala značajno mesto. Samoupravljanje je bilo primer uspešnog razvoja modela socijalizma u jednoj državi, i preko njega možemo pratiti promene u društvu. Reč je o novom načinu vođenja organizacije rada, drugačijem odnosu ekonomije i politike, kao i participaciji radničke klase putem radničkih saveta, što se ogledalo i na kvalitetu provođenja slobodnog vremena, kao i na životu radnika. Autori navode da se nakon Drugog svetskog rata rudnik nacionalizuje i postaje okosnica industrijskog razvoja istočne Srbije i Jugoslavije, ali izostaje ideološki i politički okvir u kojem se ovi procesi dešavaju, iako je mogao i morao da posluži kao baza za objašnjenje kolektiviteta, kao i materijalne baze i nadgradnje razvoja grada.

Solidarnost i jednakost nužan su preduslov za kolektivni rad, i na najbolji način se manifestuju kroz sopstveno delovanje. U maju mesecu 2021. godine, usled otvorene cenzure teksta koji je po pozivu „MuBGD“ napisala dr Deana Jovanović i povlačenje istog iz štampanog kataloga od strane urednice publikacije Ljiljane Miletić Abramović, dvoje autora Dragan Stojmenović i Jelica Jovanović, kao i treći koji je ostao neimenovan, iz solidarnosti su povukli svoje tekstove.*3 Prema navodima dr Deane Jovanović, povod za cenzuru bile su njene kritičke ocene aktuelnih ekoloških problema u Boru, koje su okarakterisane kao sporne. Iako je autorka prihvatila jedinu sugestiju koja joj je upućena, da iz teksta izbaci ime predsednika Aleksandra Vučića, tekst nije objavljen. Solidarnost „MuBGD“ sa autorkom, iako obećana po cenu izostanka kataloga izložbe, izostala je.

Sa kojim ambicijama se autori „projekta o budućnosti grada Bora“ javljaju na otvoreni poziv za nacionalne predstavnike na Bijenalu arhitekture, konkurs čije raspisivanje se dešava godinu dana nakon privatizacije rudnika od strane kompanije „Ciđin majning group“ (Zijin Mining Group)? Odgovor na ovo pitanje jasan je iz same postavke „kvalitativno novog sloja grada“, osmog kilometra koji se prostorno pozicionira unutar postojećih sedam gradskih zona Bora, a koji treba da ih preporodi, modernizuje i unapredi. Iz ovakvog pristupa vidljiva je internalizacija govora o nedovršenoj tranziciji iz (neizrečenog) socijalizma u liberalni kapitalizam, koji u svojoj postindustrijskoj fazi (novim putevima svile) donosi stanovništvu rešenje ekonomske i ekološke situacije. Pozicija autora je jasna i iz nekritičke upotrebe termina postindustrijsko nasleđe, koje se komodifikuje kako na primeru predloženih rešenja unutar osmog kilometra, tako i u samom vizuelnom i prostornom predstavljanju projekta „Osmi kilometar“.

Da bismo na adekvatan način razumeli umetnički rad, polazimo od premise da je on istovremeno situiran i kontekstualan. U jugoslovenskom socijalizmu, ideja emancipacije je neraskidivo vezana za istoriju radničke klase i radničkog pokreta, a koju su „MuBGD“ prećutali. Odvajanje pitanja nasleđa od pitanja rada i radničke klase predstavlja otuđenje, i deo je procesa dalje komodifikacije kulturnih dobara i nasleđa u saučesničkoj apropriaciji. Izrada predloga postindustrijske revitalizacije grada Bora, kroz prizmu predloženog emancipacijskog otklona od industrijalizacije i radništva, za potrebe predstavljanja na Bijenalu arhitekture opredmećena je kao prostorna instalacija. Da li je bakarna površina ove instalacije dovoljno ispolirana da nas njen odsjaj sprečava da uočimo sopstvenu refleksiju?

*1 Mubgd, Osmi kilometar: uvodno obrazloženje, u: Ljiljana Miletić Abramović „Osmi kilometar“, Muzej primenjene umetnosti, Beograd, 2020, str. 35.
*2 Hans Jonas, „Philosophy at the End of the Century: A Survey of Its Past and Future“. Esej je napisan na osnovu predavanja koje je održano 25.05.1992. godine u Prinzvegenten Teatru u Minhenu, i deo je serije "The End of the Century". Suhrkamp Verlag, Franktort on the Main, 1993.
*3 Za više informacija pogledati tekst Jelene Koprivice „Otvaranje paviljona Srbije u senci cenzurisanog kataloga“ (posećeno dana 11.12.2021.)

Tekst je objavljen u saradnji sa Međunarodnim udruženjem likovnih kritičara AICA- sekcija Srbije, u okviru projekta „Kritika je prisutna 2021“.