Beton br.6
Utorak 14. novembar 2006.
Piše: Dragoljub Stanković

Feminističko narodnjaštvo

Radmila Lazić, Zimogrozica, Narodna knjiga, 2005.

Ako se pitate kako je moguće spojiti feminizam i narodnjačko zapomaganje u našim sumračnim ideološkim vidokruzima, predlažem da se pozabavite ovogodišnjim laureatom književne nagrade Vasko Popa Radmilom Lazić i njenom knjigom Zimogrozica. Ova knjiga se čini kao logički nastavak pevanja autorke, koja je 1999. god. u svojoj pesmi i knjizi Doroti Parker bluz napisala: Još romansa ili dve, i poneki flert,/ Pa u starudije ili antikvitet. Ili Ono što hoću to je dobra ševa, mrak ili svetlo svejedno.
Već u prvoj pesmi, Sve viđeno, autorka se dosađuje, sve je prošla u životu i shvata da svako živi u svom svetu. Ta se dosada onda prenosi i na čitaoca, jer ako je svako svet za sebe, zašto pisati i čitati pesme? Da li ljude ipak nešto povezuje u dubini ili visini? Autorka se svim silama trudi da nas ubedi da toga nema. Za nju je život Minsko polje. Pošto ne može da uspostavi kontakt s realnošću, piše Raspravu s Adamom. Tu su krupne reči (Najavljujem novu eru.), uzvici (Izdaj, Adame!), direktno obraćanje i uvek nekako ispada zločesta i mnogo pametna, a u stvari je neuverljivo subverzivna (Ars poetika) i nadobudna. Inače, smešno deklarativna poezija njen je manir. U pesmi Neko je ovde bio nastavlja svoju žalopojku i samohvalu i preskače preko leševa (Ništa kobno). Zemni prtljag, tipično ispovedna pesma Radmile Lazić, obaveštava nas o minulom životu, gde je imala: Dane prazne kao neobučene haljine,... iznošena prijateljstva... sve to moje natpevavanje Ja i „ja“ ...Pritegnuto, kao kamen oko vrata. Ipak, zaključuje na kraju, to su sve trice i kučine. Lakomislenost i crnobeli pogled na svet obeležavaju njeno pevanje. Posle toliko nemogućnosti života poželi da bude malo seosko groblje gde se duše umrlih... šetkaju (Da sam). Motivi kao što su: nenalaženje prave mere u životu: Previše je i malo svega (Zimogrozica), izgubljenost: Javu sam negde zaturila (Oticanje), sentimentalno se ponavljaju u otužnim refrenima: Dozlaboga sam tužna (Largo) ...nemam za čim da posegnem - Ni na javi ni u snu. (Gubitak). U nekim pesmama približava se novokomponovanom estradnom melosu: Kod mene nema mira i spokoja,/ Samo vrućica ili zimogrozica,/ Od kojih telo hvata drhtavica (Zimogrozica).
Najprimetnija slabost ove knjige je nemogućnost da se uđe u polje komunikacije s čitaocem. Pesme ostaju autistično zatvorene u sebe, a da pri tom nije reč ni o kakvoj modernoj hermetičnosti, već o samosažaljenju. U ovoj ja-ja i ja-ti poeziji emocija ne dopire spolja, ne možemo učestvovati čitajući te lirske ispovesti. I najhermetičnija poezija pruža mogućnost preoblikovanja u svesti čitaoca i time uživanje u tekstu (Zimogrozica, Oticanje, Između gluvih zidova, Largo, Gubitak, Sve za čim žudim, O, biti sama, Mrtva ljubav).
Radmila Lazić peva na nivou razočarane tinejdžerke. Feminizam bi prema njenim rečima u predgovoru za antologiju srpskih pesnikinja Mačke ne idu u raj trebalo da bude pravo na različitost, sofisticiran ženski pogled, fluidan i provokativan. Svojim pevanjem, nažalost, ona još više utemeljuje stare podele, klišee, pojačava frustracije, kritikuje bez mogućnosti komunikacije i apelacije. Pesimizmom ljubavi (Ljubav se troši i haba - Hlađenje srca ili pakosna Rešenja) ruši sve mostove emotivnog i svakog drugog suštinski mogućeg boljitka za ženu i onog drugog koji se šepuri i planduje uz kriglu piva i mindžu nadohvat ruke. Time ona iz knjige u knjigu ponavlja svoju frustraciju pokušavajući da je predstavi kao opštevažeću. Stalno priziva demone s kojima se sama nije izborila. Dobra poezija je antislika društva, ne preslikavanje (Pavlović). U tome je njena prava subverzivnost. Jedan stepen više, inače sve nek’ ide dođavola (Crnjanski). Jela Spiridonović-Savić, pesnikinja između dva svetska rata, uspevala je da ujedini erotsko i ekstatično tako da to bude moderna i komunikativna poezija. Na drugom kraju vremenske skale izvrsnu poeziju ovakve vrste piše Tatjana Gromača (Nešto nije u redu, Samizdat B92, 2003). Pesma je po definiciji pobeda, makar i Pirova, samo kad je dobra. To se ogleda u korišćenju jezika. Radmila Lazić najbolje piše kad ne misli mnogo i kad se prepusti jezičkoj imaginaciji, što je retko. Kad se piše samo glavom poezija je nepotrebno nejasna, suvoparna i slaba (Poezija kraja veka, Pesnički očenaš), što su glavna obeležja ove knjige.
Dakle, nasuprot autorkinim izjavama da nama vladaju mediokriteti i da treba raditi na promeni kulturnog modela, upravo ona doprinosi njegovom utemeljenju. To što je nagradu Vasko Popa dobila od urednika svoje knjige (Ko je pomenuo sukob interesa?!), Vase Pavkovića, najvećeg promotera (kartonski ukoričenih i na žutom jeftinom papiru, uz očajnu korekturu, štampanih) banalnosti, samo pojačava opšti utisak licemerja i narodnjaštva.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.