Svodeći književnoistorijske račune za deceniju na izdisaju, zainteresovani čitalac mogao bi se bez mnogo muke složiti sa profesorom Aleksandrom Jerkovim, prema čijem je sudu ključni događaj u književnosti Srba i onih koji se tako osećaju, pojava grupe P70 - Proza na putu. Konačno su se stekli uslovi za dugoočekivanu generacijsku smenu koja bi mogla imati značajnije posledice, smatra Jerkov, od onog poslednjeg pokušaja pisaca iz osamdesetih, korumpiranog i obesmišljenog iznenadnom i neočekivanom pojavom devedesetih.
Munjevit uspeh grupe, okupljene pre nešto više od godinu dana, izvanredna medijska i institucionalna pažnja, ocenjuje Jerkov, upravo je stvar vidljivog i nevidljivog književnog kvaliteta, te besprekornosti namera. I tako je P70, petočlana grupa pisaca i kritičara mlađe generacije dobila priliku da svoj prvi rođendan proslavi izdanjem zbornika „Peti novembar“ (Via Print i JP Službeni glasnik, 2010). Omeđen deklaracijskom preambulom i pogovorom (A. Jerkov), Zbornik je, sa svojih dvestotinak strana, bez sumnje jedan od najlepših primeraka praznog mesta za koje je smisleno reći da nešto predstavlja – dokument o događaju koji je postao ključan i pre nego što se desio i kvalitetu nevidljivom za procenu, ali vidljivom za politički uticaj i njemu sklone sledbenike. Ujedno, zbornik „Peti novembar“ predstavlja i dokument posledica devedesetih u Srbiji, čija pojava, jezikom performansa, i danas insistira na sopstvenom događanju.
Zbornik otvara pseudo manifest grupe, treća, prečišćena interpretacija puta kojim se češće ide u Srbiji. Žanrovskom raznovrsnošću Okupljeni će dokazati da umeju da poštuju razlike, štaviše, da u različitosti temelje svoju motivaciju, dok će banalnim kontradikcijama (srodnost nije namerna ni slučajna, uspeli smo u nemogućem) i mistifikacijom stvarnog razloga za okupljanje osvojiti sublimno mesto organskog jedinstva rascepljenih strana srbijanske književne scene, nad kojima u mudrosti brinu.
Sličan diskurs iz najboljih ratnohuškačkih epizoda Politike i Večernjih novosti devedesetih, u kojem se igra paternalistička uloga pomiritelja posvađanih Srba dok se u istom dahu jedna od „rascepljenih“ strana poništava kao otpadnička, sramna, bezumna – na sličnom mestu i poentira: viktimizacijom sopstvene pozicije osuđene na mističan uspeh, silama mraka i haosa uprkos. „Svesni smo da Put kojim smo krenuli deluje kao nemoguća misija, i to nas dodatno motiviše da na njemu istrajemo“, zaključuje kolektivni autor u uvodnom tekstu Umesto manifesta. Šta zaista čini misiju ovog Puta i kakve su prepreke zbog kojih ona deluje nemoguće, autori ne otkrivaju - da li je to rekonstrukcija raspalih „sistema vrednosti“ nad kojima lamentira P70, ekonomski prosperitet teško osiromašenog društva, ili makar onog njegovog dela zaduženog za umetnost, „sferu prividno najmanje neophodnu za puko preživljavanje“, konačno, nije ni važno.
Najviše pažnje – ne samo u ovom pseudo manifestu, već i u najvećem broju javnih istupa članova – P70 posvećuje onoj prepreci koju su autori nazvali „rascepljenost književnosti“, odnosno „književnost podeljena na neprijateljske tabore“. Teorijski uvod u osvajanje tog mesta sublimacije razlika, samo opažanje sukoba i rascepljenosti kao nečeg inherentno lošeg po književnost, scenu, društvo u celini itd. – postavljen je interpretacijom rascepa kao posledice dva različita motiva protagonista: jedni, naime, trče za dotacijama a drugi za čitaocima. P70 se ne pridružuju ni jednoj strani, čime dokazuju svoju neutralnost, već pokušavaju da ispune svoju misiju čuvajući „stvaralački dignitet“, odnosno navodeći dotacije i čitaoce da trče za njima.
Po svemu sudeći, to im je već i pre Velikog Okupljanja pošlo za rukom. Umesto neprijateljskih, stranih dotacija, odnosno, kako ih autori P70 označavaju, ideološki motivisanih dotacija, Mala braća srpskih triciklista uživaju politički nevine dotacije državnih institucija koje prepoznaju njihov kvalitet. A za kvalitetom, naravno, stižu i čitaoci.
Znatno oprezniji, pa time i opširniji interpretativni zahvat nalazi se na kraju zbornika i, mada je nominalno posvećen grupi P70, zapravo više govori o samom autoru pogovora, profesoru Filološkog fakulteta u Beogradu, Aleksandru Jerkovu. Ovim tekstom Jerkov opravdava svoj grafološki pristup analizi narativa P70, u pokušaju da unapred definiše okvir istorije koja se još nije desila ali se nužno mora desiti. Ispod naslaga nejasnih, za poređenje sasvim neprimerenih detalja iz istorije srpske književnosti te zlovoljnih ekskursa o nasilnom političkom/ideološkom mešanju u razgovor o književnosti, nepažljivi čitalac neće naći mnogo više od gotovo homoerotskog hvalospeva, naivnog u sopstvenoj samorazumljivosti.
Politička pozicija profesora i mladića koje promoviše, međutim, nije naivna, iako neartikulisane fraze i nevinost opštih mesta mogu zvučati u najmanju ruku nevešto. Jerkov tako primećuje da se Okupljanje grupe P70 odigralo „usred društvenih poremećaja koji ne prestaju od početka devedesetih“, ignorišući okupljanja koja su upravo i poremetila društvo još s kraja osamdesetih, kada su udareni teorijski temelji progonu nesrpskog, izdajničkog, stranoplaćeničkog i kada je polupismeni patriotluk u puzećem državnom udaru počeo da preuzima institucije kulture, univerzitete i arhive, krojeći novu stvarnost i lepšu i stariju prošlost savremene Srbije.
Jerkovljev politički motiv pravdanja estetski naizgled neupitnih vrednosti Okupljenih u P70, nespretno je suspregnut u površan književnoteorijski psalm delima koja su već uočena, jer su objavljena, ali i onima kojima se obećava uočenost čim iz „zagonetnosti“ pređu u napisanost i objavljenost i tako „dopuste sebi da budu ono što jesu“. Ovaj poziv za izlazak iz ormara upućen je Marku Krstiću, pokretaču grupe i piscu „o kojem se još ne može pisati kao o piscu“, Politikinom kritičaru poezije i izvršnom uredniku Službenog glasnika, skrojenom po modelu savremenog srpskog „mladolidera“ koji je, kako Jerkov nevoljno ali ispravno uočava, najslabija karika P70 – Krstić se, naime, u svojim istupanjima ukazuje kao čisto politička figura, katalizator Okupljanja i oficir za vezu sa državnom infrastrukturom. „Tumač Dobrice Ćosića“, prema rečima Jerkova, preuzeo je „oksimoronsku“ ulogu nepisanja, žrtvujući neotkriveni talenat snu o promenama o kojima, doduše, sanja cela grupa, mada ne tako intenzivno. Ipak, Marko Krstić, „osmeh sa šeširićem i ešarpom oko vrata“, ujedno je i „čovek novog vremena“, koga „uspeh projekta upisuje po skraćenom postupku u književno trajanje“. Nastojeći da dokaže kako je ideologija nekakva demonska sila kojoj P70 uspešno odoleva, Jerkov vozi neverovatan slalom između neimenovanih autora Betona (arhi-neprijatelja P70 a time i svega što je dobro, lepo, pravedno i srpsko), takođe neimenovanog Kusturice, narodnog supermena u borbi protiv zlog svetskog poretka, globalizacije i „neokapitalističke propagande“ i, konačno - Svetislava Basare (!?). Sećanje na starog druga i sve ono što je moglo biti da ga drug nije prezreo (Jerkov, ab iratio: „To mora biti napisano štogod Basara pisao o meni. Jednom će se postideti ili ražalostiti jer se zlom na dobro ne uzvraća“), do te mere je uzburkalo profesorove emocije da je zapostavio osnovni motiv Pogovora, pretvarajući ga u ličnu prepisku sa, danas otuđenim, drugarima s faksa.
Između ova dva političko teorijska graničnika ukazala se zjapeća praznina, pa su u nju urednici/članovi grupe P70 natrpali kritike, obrazloženja priznanja, stare i nove autorske tekstove samih članova ili nepridruženih prijatelja, pojačavajući legitimitet kroz Dimitrija Vojnova, Milenu Marković, Ajlu Terzić, Slađanu Ilić, Gorana Petrovića i druge. Označeni kao „prijatelji“ i smešteni u poglavlje nazvano „Herceg Novi“, ovi autori verovatno su ustupili svoja autorska prava kružoku P70.
Međutim, tekstovi onih koje će diskurzivna pozicija P70 označiti kao „neprijatelje“, smeštene u poglavlje „Subotica“, uzeti su bez pitanja ili, kako to naš narod ume da kaže, ukradeni su. Gotovo polovinu zbornika čini nekoliko polemika koje su članovi grupe, ničim izazvani, vodili sa svojim, odnosno ideološkim neprijateljima Dobrice Ćosića, pater patriae. Polemika vođena na stranama Politikinog Kulturnog dodatka uzoran je primer toka „misije P70“ koja se, pod viktimizacijskim geslom, odvija u izuzetno naklonjenom ambijentu mainstream medija; polemika o jeziku koju je inicirao Marko Krstić (Danas/Beton) primer je karakteristične neobrazovanosti i neupućenosti najglasnijih „branitelja“ srpskog jezika. Konačno, rasprava vođena na stranama nacional-socijalističkog tabloida Pečat, u kom je čitav temat posvećen lažnoj tvrdnji da Narodna biblioteka Srbije sprovodi „kulturni genocid nad Srbima“ odstranjujući iz korpusa srpske književnosti srpske pisce izvan Srbije, predstavlja onaj simbolički čin koji će P70 zapravo i stvarno odrediti u istoriji – ne onoj koja se „još nije desila“, već onoj čiji je refren već tako dobro poznat a rimuje se sa brbljanjem profesora i akademika o ideološkoj nevinosti militantnih regruta.
Baš kao i njihovi prethodnici, i nova generacija autora zauzela je mesta u državnim jaslicama, gde se književnici i kritičari proizvode kao već tiražni i uticajni. Opojna moć Večernjih novosti, Politike, Službenog glasnika, neprozirnih subvencija i poreskih olakšica, družba slavnih i huk kličuće mase. Ko bi umeo tome da se odupre.