Ove godine, 53. Sterijino pozorje se baš razigralo. Ima čak tri selektora: za predstave iz Srbije po domaćem tekstu, po stranom tekstu i za predstavu izvan Srbije na temu: „Pozorište i ‘68.“. Mnogi su sada shvatili da je 1968. za Evropu bila još jedna godina socijalnog i političkog konflikta, sazrelog do pucanja pa su, pre svega studenti, ali i intelektualci i filozofi, stupivši u kontakt sa radnicima, pokušali da doskoče vladajućim režimima i da se izbore za više slobode u društvenim odnosima. Maj 1968. bio je značajan za studentsku populaciju Nemačke i Francuske, a jun je bio koban za Beograd. Tek u avgustu sovjetske snage okupirale su Čehoslovačku republiku i tenkovima okončale Praško proleće. Sve je to bilo duboko vezano za Ameriku i njen novi kolonijalizam izražen krvavim surovostima u Vijenamu i specifičnom pobunom protiv te surovosti. Dah i duh revolucije zapahnuo je planetu, ali opšte je mišljenje da su slobodarske ideje njenih autora izgubile rat sa tvrdim kapitalizmom ili sa mekim/tvrdim socijalizmom. Ipak, ništa nije bilo isto posle ‘68. Neka vrsta nove telerancije se uspostavila bar kao predmet pažnje u društvenoj komunikaciji: prava manjina, obaveze zaštite prirode, podsećanje na pojam prava na sreću pojedinca. Ono što je bio glavni cilj našeg juna 1968, sloboda i pluralizam u društvu i politici, pravda za siromašne i sigurnost za novu opoziciju, ta se prava nisu tada ostvarila.

U Evropi je jedna od posledica pobune 1968. bio i politički terorizam kao izraz očajanja i frustracije mladih slobodara pre svega u Nemačkoj. Po izboru Ivana Medenice, predstave koje se prikazuju na ovogodišnjem Sterijinom Pozorju skreću pažnju najviše baš na taj aspekt turbulencija ‘68, na terorizam. Prva predstava koju su izveli studenti Akademije iz Berlina pokušala je da nam skrene pažnju na osnovne principe pobune mladih u Francuskoj, a ne u Nemačkoj (ne zna se baš zašto je to tako postavljeno), a to su potrebe za više slobode u ljubavi, u borbi protiv morala malograđanskih stega i pojedinačnog stida. Tako su mladi glumci igrali stilizovane scene ljubavnih oslobađanja i skandirali o njima u horskom recitovanju, sve kao u nekom staromodnom socijalističkom recitalu. Bilo je tu i nekih natruha o potrebi samoorganizovanja i verbalnog preispitivanja moralne utemeljenosti terorizma kao oblika politike, ali samo na nivou opaski. Ovaj rad bi i po zamisli i po dometima bio prikladniji nekom studentskom festivalu, nego što je odgovarao najvećem Festivalu pozorišta u Srbiji.
I predstava Štutgartskog državnog pozorišta je bila neprikladna, utoliko što se jedna trupica (dve glumice, jedan statista, jedan bubnjar i jedna garderoberka) olako opredeljivala o moralnosti terorizma davne 1977. godine, kada je konačno grupa Bader-Majnhof skleptana u zatvor u Štamhajmu. Ova trupica je prikazivala tekstove informacija o tim događajima na niovou lake popularne pesmice, a onda je glumica, vidno trudna, ispričala bajku o Vuku i sedam jarića kao neku vrstu metafore o nekoj prevari. Nisam siguran da sam razumeo vezu. Onda su dve glumce i jedan statista odigrali kratku travestiju baziranu na tekstu Hajnera Milera Hamlet mašina uglavnom referišući se na moralnu dimenziju bračne prevare Hamletove majke i Hamletovu neostvarenu ljubav prema njoj. Činjenica da su i majka i Hamlet mlade žene, nije doprinela boljem razumevanju konteksta. Cela predstava mi je ličila ne neku klupsku zabavu u nekom anderground klubu u Nemačkoj, koja daje prostora i takvim čudacima kao što su autori ove predstave, iako nikoga za to nije baš mnogo briga.
Ipak, od prve tri predstave u selekciji „Krugovi“, videli smo i jednu ozbiljniju stvar. To je delo Marka Rejvenhila, u režiji jednog od najboljih mlađih reditelja nemačkog pozorišta, Tomasa Ostermajera, koga se sećamo po Ibzenovoj Nori sa jednog od skorašnjih BITEF-a. Predstava je majstorski vođena i ta pretnja smrću oseća se u vazduhu, tako da svi pojmovi krivice i kazne postanu na neki poseban način osvešćeni i bolni. Jednostavnim glumačkim sredstvima nekog posebnog minimalističkog hiperrealizma i začudnom konstrukcijom priče, reditelj Ostermajer dovodi nas u stanje istinskog susreta sa cinizmom, ali i moći koja nanosi povrede: državne, slepo surove, tajanstvene ali ostvarljive! Stvar se vraća na porodicu i njenu ulogu u ispravljanju nepravdi: na kraju sin sudi ocu za nedela u svrgnutom režimu. Vrlo ozbiljan tekst i funkcionalni svi scenski elementi ove predstave doprinose jezi koja se uvlači u maštu dok se predstava razvija.

A u selekciji „Krugovi“ našao se i Edip u Korintu slovenačkog pesnika i dramskog autora Iva Svetine, iz vremena nastanka nove Slovenačke avangarde u pozorištu, baš iz 1968. godine. Njegov davnašnji rad u „Pekarni“ obeležio je i njegovu karijeru, ali i jedan pravac u slovenačkom pozorištu koji je kreirao repertoar Slovenskog narodnog gledališča u Ljubljani. Doneo ga je upravnik Janez Pipan kao poslednju zvaničnu produkciju pred svoj neuspešni reizbor. On je posle tri mandata, možda najuspešnijeg vremena za ovo pozorište, smenjen i ponižen kao umetnik tim gestom odlazećeg ministra. Eto, a mislili smo da u Sloveniji negativna utopija ne postaje stvarnost, kao kod nas. Ovo delo Iva Svetine, Edip u Korintu, režirao je Ivica Buljan, hrvatski internacionalni reditelj srednje mlađe generacije. On se mnogo ne brine o radnji, odnosima likova, strukturi dela, o tačkama oslonca ritma i komunikacijskih celina, već uvodi principe ludizma i ruši dramske konvencije. Predstava počinje kao neki vašar likova koji se predstavljaju i u toj igri se presvlače u likove Edipa. To nije Edip koji je ubio oca, to je Edip koji još živi kod svog poočima i pomajke i upoznaje se sa sadržajem mitske pretnje i gleda da je izbegne. Ali, Edip je Edip i stupa u raznovrsne telesne odnose sa raznim licima, odnose pune erotskih i porno izazova. Muška golotinja i javno manifestovanje gej odnosa je nekako postala glavna komunikacijska ravan u borbi za slobodu na sceni. Goli glumci šetaju po sceni, sisaju prste jedan drugom, silaze u publiku i kreću se između redova, pevaju i igraju izgovarajući poetske tekstove iz dela Iva Svetine. Postavljaju pitanja o ljubavi i roditeljstvu, o budućnosti, o snazi uverenja... A sve kao na nudističkoj plaži ili kao u nekom Zavodu za oslobađanje od frustracija i skidanje strahova od zabrana seksualne komunikacije. Ova predstava je dobila sve glavne nagrade na Borštnikovim Srečanjima, glavnom festivalu u Sloveniji, i tako ovenčana nam stigla u „Krugove“ Sterijinog pozorja. Šta će to značiti za budućnost pozorišta i njegovu teoriju u kojoj za sada reditelj Ivica Buljan propoveda svesni haos, kao meru borbe protiv haosa u društvu, videćemo iz daljeg toka stvari. Nisam siguran da se sa manje haosa a više smisla, poetskog, ali i dramskog i pozorišnog, ne bi bolje razumeli pojmovi i problemi koji su u tekstu pokretani. Ovako, haos haos über alles, pa dokle ko izdrži.
Uopšte, „Krugovi“ su ove godine bili veoma slabi, bila je samo jedna dobra predstava, Rez iz Berlina. I to što je Medenica pošto-poto hteo da svoj izbor veže za 1968. godinu i njen uticaj na pozorište, pokazalo se dosta nevešto i neuspešno. Jer, ta najbolja predstava Rejvenhila i Ostermajera uopšte nije tako direktno vezana za događaje koje je imala da predstavi - revoluciju 1968. Dakle, ili dobrih predstava na tu temu uopšte i nema tamo gde ih je Medenica tražio, ili je i bio cilj da se ta 1968. tako prikaže, loše i banalno, e da bi se o celoj 1968. instalirao takav stav, da je to sve bilo nevažno i isprazno.