Beton br.141
Subota 26. decembar 2015.
Piše: Goran Cvetković

ESTETSKA RELATIVIZACIJA ODGOVORNOSTI UMETNIKA

Leni Triptih Rifenštal, prema tekstovima: Valerije Šulcove, Romana Olekšaka i Suzan Zontag

Režija: Tatjana Mandić Rigonat, Bitef teatar, premijera 12. decembar 2015.

 


Jasno je da se u savremenim uslovima ponovnog uspona kapitalizma na svetskoj sceni, naročito posle pobede nad evropskim i sovjetskim socijalizmom, rađa ideja o rehabilitaciji fašizma kao poslednjeg stupnja imperijalizma, jer taj isti imperijalizam ponovo diktira svetske tokove kapitala i ugnjetavanja. Dobro je podsetiti se na sve vrste fašističkog utemeljenja Novog Poretka i uporediti ga sa savremenim tokovima perfidnog preuzimanja kormila od nesavršene, nemoćne, korumpirane birokratije, koja rukovodi ograničenom demokratijom u celom svetu. Setiti se nastanka fašizma i nacional-socijalizma, skoro neposredno posle Prvog svetskog rata u Evropi, vrlo je korisno u smislu prepoznavanja procesa utemeljenja poretka agresije, mržnje i istrebljenja naroda. Zato je dobro da se podsećanje na rad poznate i dugoveke filmske rediteljke Leni Rifenštal dobro prostudira, jer se u njenoj biografiji krije sva tajanstvena moć i fascinacija osnovama diktature najgore vrste – genocidne i svetski opasne. Ona se svesno stavila u službu najgoreg poretka i države pod Hitlerom i svesno ga propagirala.


Filmska rediteljka Leni Rifenštal radila je na pozornici i na filmu u burnom međuratnom periodu, osetila svu draž umetničke avanture i uspeha, i kao plesačica i kao glumica i kao rediteljka. Osećaj slobode i osećaj moći, koje je osvajala talentom, šarmom i energijom, odveo ju je pravo u naručje velikog preporoditelja nacije – Adolfa Hitlera i njegove svemoćne falange u usponu. Naravno – nije ona bila jedina – mnoge umne glave i talentovani umetnici Evrope, poveli su se za idejom organizovanog poretka koji je prkosio haosu nastalom posle Prvog svetskog rata. Nemci su se u osveti ujedinili oko spasonosne ideje Adolfa Hitlera i njegove kamarile, opijeni idejom nacionalne superiornosti, čime su lečili komplekse strašnog poraza u Prvom, da bi pokrenuli Drugi Veliki rat. Leni Rifenštal je snimala je filmove koji su ovekovečili osnovne postulate Nove Nemačke pod Hitlerom – moć, čeličnu disciplinu, jednoumlje i patriotizam suprotstavljen svim ostalim nacijama sveta. Leni Rifenštal nije osuđena na Nirnberškom procesu nemačkim fašistima. Kažnjena je jedino zabranom daljeg rada na produkciji filmova.


predstava-leni-rifenštal1


Pitanja koja se postavljaju u predstavi Tanje Mandić Rigonat i BITEF Teatra lutaju po beskrajnom moru antinomija građanske demokratije, plivaju među sprudovima odluke o stvaralaštvu i podrške sumanute ideje nedodirljive nacije, kao da ne postoje svima znani i vidljivi parametri zloupotrebe estetskog efekta u propagandne svrhe nakaznog režima. Predstava postavlja fiktivno pitanje – da li umetnik može da bude čovek zla? Naravno – odgovor je jasan – ne! Jer umetnost nije puka igra svetlosti, estetskih linija, uparađenih masa u pokretu – umetnost je, od one najrudimentarnije do najrafiniranije – stvar humanosti, ili nije umetnost. A Leni Rifenštal je svoje estetske pretenzije svesrdno primenila na veličanje moći zla. Pa umesto da predstava analizira ishodišta te zlokobne estetske igrarije, prisustvujemo predstavi koja poput insajderske TV emisije pokušava da osvetli kojekakve blazirane i banalne strane istorijskog zločina, pružajući tom zločinu mogućnost da se odbrani, da mu se da pristojno ljudsko lice.


Zapravo, predstavljanjem rada Leni Rifenštal u kontekstu neke specifične  i dobre estetike, ona se oslobađa odgovornosti. Bojim se da uz sav dramski materijal, sastavljen od prilično banalnog dramoleta – talk show-a, nekih anonimnih slovačkih autora, preko jasne i glasne Suzan Zontag, a pogotovo snimljenim i montiranim intervjuima troje aktuelnih kulturnih radnika iz Beograda, suština izvora i posledica zločina Leni Rifenštal nije adekvatno sagledana ni prikazana. Sve je ostalo na nivou TV emisije koji niti nešto zaista otkriva, niti ima neki stvaran stav o problemu. Pored banalnosti i neadekvatnosti materijala korišćenog u predstavi, režije bez mašte i dubljeg sagledavanja problema o kome se govori, ni glumački izraz nije mogao da prevaziđe amaterski scenski ugođaj. Od najavljenog velikog otkrića suštine zločina propagande fašizma i nacizma, ispalo je pomodno veče koketiranja sa umetničkim slobodama i odgovornostima autora, ali samo na nivou informacija, bez sagledavanja istorijskog konteksta ili savremenih opasnosti.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.