Knjiga kojom se niko ne bi (za)bavio da nije dobila NINovu nagradu, deo megalomanskog projekta sumnjivih poduka i jezičkog zauma, učena erazmovska maškara kojom se stiče carstvo akademske večnosti a čitaocima plazi jezik.

Miloradu Paviću (Roman kao država, Plato, 2005.) su dokono entuzijastički kompjuteraši izračunali da za 47 odrednica romana – rečnika o izgubljenom narodu Kaspijskog basena, dostaje 2,5 miliona načina čitanja. Semolj zemlja Mira Vuksanovića je „azbučni roman o 909 planinskih naziva”, i samim tim svojim numeričkoleksikografskom kapacitetom, 19,34 puta 2,5 miliona podesniji za, malo je reći lepezu (za nekoliko biliona lepeza) čitanja. To je prvo od nekoliko preimućstava tzv. enciklopedijskog modela romana, koje donosi sam model kao modla nezavisno od smese koja će u nju biti umetnuta. Obaveza konvencionalne linearnosti biva ukinuta, čitalac se čini odgovornim za sklapanje teksta i njegovog smisla, jednosmerna klepsidra čitanja postaje lavirint u kome se čitalac i tekst međusobno traže. Tako vele model i teorija.
Daleki uzor savremenog srpskog enciklopedijskog romana, od Hazara do Semolja, bio je koncept Vukovih Riječnika. Kao ni Vukov Riječnik, poludefanzivno oružje u borbi da se govoru „govedara i opančara” priskrbi dostojanstvo nauke i kulture, ni Pavićev ni Vuksanovićev roman nisu „čiste tvorevine”, lišene što namere autora što sugestija delova teksta da progovore o nečemu o čemu forma romana i tehnika pripovedanja ćute, ili su bar značenjski indiferentne. U Pavićevom slučaju reč je o nestanku čitavog naroda koji je najpre izgubio svoju veru, u Vuksanovićevom o prikupljanju i građenju novih reči u kojima se ogleda kolektivni duh naroda naizgled nepostojeće zemlje. Pretenzija koja može biti romansijerski legitimna ali koja se obično u intervjuima pisca i tumačenju kritičara ignoriše ili stavlja daleko iza inovacija forme, koje kod Vuksanovića zapravo i nema.
Dakle, kada je reč o umnožavanju broja čitalačkih upada u tekst, koji prividno delo čine „otvorenim” i beskrajno bogatim, posredi je teorija puke kombinatorike ispražnjenih segmenata romana, koji ipak u osnovi funkcioniše na principu analogija i srodnosti motiva. Kako je Vuksanovićev roman bez likova, pojava ili postupaka koji bi ga iznutra integrisali, to je posebno reč o kompoziciji Semolja kao vrsti providnog i prostog trika: pojmovi su poređani po azbučnom redosledu, uneto ih je 909 (bez crte), a moglo je i 99 i 666 i 02 i ništa. Brojčanu proizvoljnost prati autorovo igranje na sigurno: „enciklopedijski model” ili „leksikografska paradigma” romana gotovo da imaju kultni status kod p.m. kritičara, i onih koji vole da se tako osećaju, barem do promene glavnih igrača. Ako je romanrečnik 1984.e bio istinska novina i planetarni hit, 2005./6.e samo je tralja nekadašnje senke, neinventivno rutinerstvo i autorov okasneli lični renesans. Otuda ništa od ziliona načina čitanja, jer da je puko umnožavanje nešto dobro samo po sebi, masturbacija bi bila neprikosnovena vrlina. Ovako, zadovoljstvo je samo autorsko, i možda, ponekog člana žirija.

Način pripovedanja u Semolju je raznolik: pored klasične neutralne pripovesti u trećem licu, dominiraju neposredna obraćanja i dijalog. To ukazuje i na posebnu naratološku enciklopedičnost ovog romana: demonstrirati različite pripovedne modele u čijoj osnovi stoji imperativ oralne kulture. U tom smislu, Semolj označava podršku prozi govora koji se oblikuje u regionalnim novoskovanim arhaizmima. U tom grmu, posle inovativne forme, leži drugi plavi zec recepcije Semolja. Jezička starina, (starija i lepša) koju kuje Miro, taj plemeniti materijal iz nedara naroda i zavičaja, predstavlja čist zaum, barokno preobilje hermetičnih izraza koje se sa svakom stranicom umnožava geometrijskom progresijom, baš kao i načini čitanja, a čitalac ostavlja u trajnom neznanju i zbunjenosti: čemu to služi, a još uz to je i dosadno. Insistiranje na „lingvističkoj” i „leksikografskoj” vrednosti jezičke građe Semolja jeftina je doskočica kritičarskog uma. Što se krivo rodi, rekli bi Semoljčani, ne pomože mu ni savremena medicina uslužne hermeneutike.
Otuda Semolj nije samo nepročitana knjiga. To je knjiga koja ne može da se pročita. Ona je nalik vrletima čija je imaginarna projekcija – ne da na se tuđinu i okupatoru, neprevodiva i nerazgradiva drugim smislom, krš zauma i ponosa, kaplja esencije za zublju vječnosti. Poštovani čitaoci, nemojte se jediti ako ne stignete k svome cilju, jer čitanje Semolja put je kojim se ređe ide; on je za bogove (posvećene kritike), heroje (izdavače) i mučenike (piščeve prijatelje). Semolj je projekat za večnost na horizontu čijeg beskraja će se jednom radosno susresti Tvorac (sveta) i Autor (Semolja). Posebnu poslasticu čini igrivi duh i metatekst Semolja. („Nja, nja... ti ga nja! A nije tiganja.”, odrednica „Njanjara”; na „Ajlovini” (nepoznati netko) plaši se „zmije i umovanja”, jer zmiju može ubiti „žitkim prutom”, ali umovanje nije u stanju. „Ajman” je „pun i petoslovan” (razumeli ste, reč je o reči sa pet slova, iz nekog razloga punoj nečim). Poslednji belanac šlaga ove poslastice jesu česte dijaloške partije anonimnih sagovornika, kojima tekst dobija na dinamici a čitalac na relaksaciji. Zaum je očuvan, a intertekst prizvan: pa to su Liki i Poco, Beketovi, utekli na slobodnu teritoriju gore crne koja nikad neće biti neovisna. Vrcavost mumlavosti, razumevanje u pola reči, podmig pre pada zavese (a može biti da dijalog vode stari Mapetovci, rezoneri sa balkona). Enivej, veselja ne nedostaje. Otuda za Semolj rekoše: to isto ko Matija, samo duhovitije, manje razumljivo i manje estradno.