Raditi u Institutu za književnost i umetnost, jedinoj i najuglednijoj ustanovi koju obveznici plaćaju da proučava književnost, predstavlja čast i privilegiju. To bi trebalo da znači da su tu ako ne svi najbolji, jer najbolji se u Srbiji nekako prečesto zagube, onda bar pojedinci koji značajno nadilaze prosek: oni koji prate aktuelne svetske trendove u humanistici, markiraju i otvaraju nove puteve razumevanja književnog nasleđa. U nekoj idealnoj situaciji, Institut bi trebalo da predstavlja alternativu čitanju tradicije na Filološkom fakultetu i Akademiji nauka, dvema ustanovama sa kojima presudno utiče na uobličavanje književne, a time i šire, kulturne politike u Srbiji.

Ana Ćosić-Vukić, ćerka pisca koji u najširoj javnosti slovi za najuglednijeg u srpskoj književnosti, nakon višegodišnjeg rada u Institutu (zaposlena od 1982, objavila do sada svoju doktorsku tezu o Ćopiću) obradovala je srpsku nauku knjižicom u kojoj je sakupljeno njenih 12 ogleda o srpskim piscima - od Dositeja do oca. Već od početka se vidi da je u pitanju autorka koja ne voli mnogo da razmišlja. Bez mnogo pogovora, prihvatila je epski, patrijarhalni svet i njegovu ideologiju, kao svet u kojem se ne postavljaju neprijatna pitanja, svet nedostižnih autoriteta, jasnih vrednosti i iznad svega svet koji ne poznaje ličnosti, niti mari za njihove potrebe i pregnuća, nego jedino vodi računa o funkcijama i o tome da ih svi izvršavaju kako treba. Srbija je oduvek bila pogodna za razvoj takvog veltanšaunga. Ipak, zadivljujući je autorkin napor da napiše 200 strana a da ništa ne kaže.
Već prvi tekst pleni svojom infantilnošću: Ćosić-Vukićeva nam otkriva da Dositejevo delo ima epistolarni karakter i da je Dositej u svakom svom tekstu vodio računa o polzi naroda. Na jednom mestu u tekstu citira se Deretić, kaže se da je on najbolji poznavalac Dositejevog dela, pri čemu se uopšte ne navodi Deretićeva ključna studija Poetika Dositeja Obradovića (u drugom, nešto prerađenom izdanju Poetika prosvećenosti). A upravo ta studija obesmišljava tekst Ćosić-Vukićeve, budući da je u njoj detaljno analizirana struktura Dositejevog dela i sve forme kojima se služi, uključujući i epistolarnu. Autorka ne pominje nijedan rad o Dositeju objavljen u poslednjih četrdeset godina, kao ni iz novije produkcije, npr. vrlo važan esej Mila Lompara, objavljen u istom zborniku (2000), u kojem je ovaj tekst Ane Ćosić-Vukić štampan prvi put. Nauka se ovde dodiruje i sa fantastikom, pa tako čitalac može da sazna da postoji prepiska između Dositeja i Njegoša, iako je Dositej umro 1811. godine, a Njegoš rođen 1813. „Sačuvana su (Dositejeva) pisma Petru Petroviću Njegošu (i Njegošev odgovor)...“ str. 17 i 18. Ćosićeva dozvoljava sebi da ne zna osnovne podatke o najvećim piscima ovoga naroda, pa su tako Petar I (sveti Petar Cetinjski) i Petar II Petrović (Njegoš) za nju jedna ličnost. Paradigmatično je i to što za sedam godina, koliko je prošlo od kad je tekst prvi put štampan, do danas niko nije skrenuo pažnju niti Ćosić-Vukićevoj niti javnosti na ovaj detalj!
Najambicioznije zamišljen rad u knjizi, o Knjizi o Zmaju Laze Kostića, paradigma je dosadnih tekstova neinventivnih tumača književnosti (u kakvima nikada ne oskudevasmo). Rad predstavlja prepričavanje Kostićeve knjige sa ponekim stidljivim citatom nekog od proverenih tumača. Najvrednije u Kostićevoj knjizi je brižljiva analiza Zmajevog jezika i stila, što je po kritičarki nepotrebno opteretilo knjigu. Verovatno je to razlog zbog kojeg smatra da su gramatička pravila najobičnije trivijalnosti, pa na str. 23. u genitivu množine piše „stvaraoca“, a na strani 53. „Đulića uveoka“.
Posebno su trapavi i smešni trenuci kada autorka pokušava da se približi savremenijem teorijskom diskursu. Pored pokušaja teksta o Kostiću, lep je primer i tekst o Ćopićevoj autobiografiji u kojem postoji i ovakva rečenica: „Tim postupkom se vrednosna protivurečnost između prošlosti kao imaginacije i savremenosti kao realnosti iskazuje u univerzalnom svojstvu čovekove egzistencije i sudbine.“
U dva rada Ćosić-Vukićeva nam otkriva nešto što je poznato 80 godina: Srpski književni glasnik ima važno mesto u modernizaciji srpske književnosti, a za to treba da zahvalimo saglasju delovanja Skerlića i Bogdana Popovića. Pored toga, u tekstu koji spada u najobimnije u knjizi saznajemo da je smrt Janka Veselinovića imala veliki odjek u srpskoj kulturnoj javnosti toga doba. Dva teksta su mogla da budu prosečna: o Vasi Pelagiću i Milu Bekutu. Vasa Pelagić je jedna od najživopisnijih figura u srpskoj kulturi 19. veka, njegovo delo je prilično zapostavljeno danas, ali, očekivano, Ćosić-Vukićeva izuzev pukog prepričavanja sa ponekim citatom apsolutno ništa novo ne kaže. Problem drugog teksta je pomalo bizaran. Sudbina Mila Bekuta bila je jeziva, u osamnaestoj godini umro je od tuberkuloze, odbačen i prezren od tadašnjeg društva, on je postao Ćopićev Žak Vaše. Nažalost, to malo pesama što je napisao, uz najbolju volju, mogu da ga svrstaju u osrednje pesnike, ali ga nikako ne čine „značajnim učesnikom istorije srpske književnosti“. Sudbina pesnika, naravno, uvek znači mnogo, ali delo uvek znači više.
Poslednja tri teksta koja obuhvataju četvrtinu knjige bave se delom autorkinog oca, Dobrice Ćosića. Način na koji se Ćosić-Vukićeva bavi tekstovima koji su, i po Ćosićevim rečima beznačajni za njegov opus, koji je opus sam po sebi umetnički veoma upitan, u najmanju je ruku interesantan. Da je to napisano u nekoj autobiografsko-esejističkoj formi, sa malo ležernosti, melanholične topline i patetike, kao što bi priličilo odnosu otac-kćer, to bi bilo prihvatljivo i razumljivo, a uz malo književne veštine, uprkos beznačajnosti teme, dopadljivo. Ovako, uprkos korektnoj kritičko-teorijskoj terminologiji u koju je uvijena, praznina ostaje praznina.
Iz perspektive poslednjih tekstova brojne rečenice iz prethodnih radova dobijaju sasvim drugu dimenziju i zazvuče kao da ne govore o Dositeju, Lazi Kostiću, Veselinoviću ili Ćopiću, nego da se u celoj knjizi sve vreme zapravo govori o Dobrici Ćosiću. Jedino to može da objasni arhialjkavost i odsustvo bilo kakvog suvislog razloga da se ovako piše.