Beton br.141
Petak 12. jun 2015.
Piše: Saša Ćirić

ELEGIJA PO MARKU

Marko Tomaš: Crni molitvenik (LOM, 2015)

 


Ako je pisanje nudizam, posveta je čas anatomije u malom. Posveta kao zamena za reči zahvalnosti, daleki potomak invokacije Muze, patos duboke odanosti ili igra zavođenja. Kod Tomaša već se u „Posveti“ poezija nudi kao eksploatacija intime i upisivanje u pesmaricu. U ovoj „Posveti“ upisano je i ime čežnje koja teži nemogućem: uteloviti biće koje kroz pesme nečujno lebdi kao duh, sa osobom od puti i usana koju autor identifikuje kao starostavnu inspiraciju. Arhistrateg zavođenja je čežnjiv i autoironičan: on koji će već u narednoj, uvodnoj pesmi obznaniti kako „pije danima“ i pozvati svoje čitaoce na masovne orgije, prozvati Krležu jer nije koristio heroin, biti flanerski vagabund na tragu Pesoe i koketirati sa suicidom zbog lepih smrtolikih očiju kao Paveze, smatra da bi bilo „preradikalno“ ako bi počeo da pije rum. Ah, kako ljupko. A potom, tamo negde, taj mostarsko-panonski mornar ustvrditi da moreplovac nikad postati neće. A brodarenja bez ruma nema, mada mu u stihovima, ujevićevski, lučke krčme i očaj periferije neće biti strani. „Sve je to zbog mirisa tvojih usta“, veli posveta. U lučkom kontekstu, to bi bio zadah tela i lahor iz želuca, u sentimentalno-meličkom to je ogoljena čežnja koja se ne stidi da viče ispod balkona i budi zaspali komšiluk. I finale mehkog Kazanove, na radost čitalaca a ne samo obol uskraćenosti, šaljiva poenta za pobedu igrivog duha nad pathosom: „Imam poremećaj pažnje, a i vrijeme je nestabilno“. I eto dva ključna pojma za celu zbirku: poremećaj i nestabilnost; oporiji su i teži nego što deluju u prvi mah. Ko bi odoleo ovakvom poeti koji niže reči koje bride kao otvorena rana?


A evo i (programskih) faza uklizavanja (niskog starta) u život u uvodnoj pesmi „Kako se pripremam“: opijanje, samozleđivanje (u svakoj prilici podmetnuti slomljeno srce pod kotač kamiona), osvajanje neranjivosti preko omiljene ispeglane košulje, kao Superman kome ne treba sako da sakrije plavi triko s aplikacijom grudnom, očijukanje sa udatim i „prevara“ sa lakovernima i osetljivima („s prvom koja nasjedne/ na moje depresivne meditacije o ljubavi i smrti“), pa iznova opijanje i izrugivanje književnim samozvancima i teorijskim znalcima, kojima prezir ne dodeljuje ni znake navoda, i na kraju sledi već pomenuti poziv na masovne orgije, bodlerovsko Enivrez-vous (opijajte se) promitarilo se u desadovsko nabijajmo i nabijajmo se. Eto još nekoliko pesničkih strategija, koja su kod Tomaša uvek i primarno obdukciono zaveštanje srca razmazanog o zimske gume transkontinentalnog kamiona a ne verbalni trik uma (naša borba zahtijeva, kada boli da se pjeva): preuzimanje štafete od poètes maudits, izopštenih marginalaca, štafete koja će odmah netom biti založena za novu turu pića, nipošto ruma, da bi se čistog uma i bistrog pogleda krenulo u kršenje norme. Ipak, ta revolucionarna blasfemičnost ostaje kao poklič na plakatu, udate žene su sigurne, što se ne bi moglo reći za tankoćutne darkerke. Razume se po sebi da prekoračenje norme ostaje u okvirima heteroseksualnog koda (da ne bi posle neki stariji pesmoznanci svašta izmišljali). Tanan zvuk čežnje prati, na šargijama, violini ili gitari, buntovan povik, ali i on uvijen u pamuk i lan rafala ispovedne sete, kazivane ravnim tihim tonom. Tako pan-orgije ostaju goblen u gostinskoj sobi, sa masivnim ramom, u sobi za posebne goste, ili za posebne prilike, van domašaja dece, daleko od žrvnja istorije.


 

Amor nihil vincit, ali čini besmrtnim


Krajem 80-ih poznati pop-rok trubadur pevao je kako priča o ljubavi obično ugnjavi, i nije bio u krivu. Opet, pre nekoliko godina fabrikant knjiga, čovek ozbiljan i poučitelan mada polemičan (u prevodu: čovek od koga se to ne bi očekivalo), izjavio je da bi rado štampao savremene ljubavne romane, ne misleći pritom na pulp. Za Marka Tomaša jedino o čemu vredi pevati i jeste ljubav. Ipak, to je pesma poraza i nemoći: „nijedna ljubav nije pomakla planine“ (za razliku od reči verujućih ili čuda vere, ako je verovati Novom zavetu), jer nijedna ljubav neće promeniti „način na koji smo usamljeni“. Pesma nosi naziv „Nemoj se zaljubiti u mene“ i ovaj fragment ljubavnog diskursa fragment je ljubavnog iskaza u kome ljubavnik tera od sebe (potencijalno) zaljubljenu/-e u njega, odričući ljubavi poslovičnu svemoć, u koju, po ovoj pesmi, spada i moć ljubavi da preobrazi pijanca i ubicu. Ipak, sama ljubav kao takva nije negirana i kroz nemoć ljubavi u fokusu pevanja, kao pod reflektorima imaginacije, drži se sama ljubav. A već u sledećoj pesmi slavi se sposobnost ljubavnika da se narugaju „sudbini/ koju su namijenili našim čežnjama“.


Zapravo, čežnja je ključna reč, keyword i password ove zborke i fenomena ljubavi. Nasleđe klasičnog petrarkističkog prtljaga provučeno kroz bubanj romantizma i okačeno na štirak postromantičarske degradacije ili dezintegracije kada se ljubav kadi, ili intuira u, dimnim arabeskama veštačkih rajeva. Čežnja je oznaka odsustva, pulsiranje jake želje za koju se već pouzdano sluti da će ostati uskraćena, ali i oznaka nostalgije koju kao jutarnju maglu polako razgone zraci pesimistične trezvenosti: ljubav je (bila) lepa samo u doba naivnosti ili, dubrovačkim pismenima, u doba zatravljenosti, samosvrhovite opijenosti bez računa. Opet, iako koketira sa dekadencom postromantizma, Tomaš zapravo ne prelazi tu svetlozarnu meličku granicu iza koje je vrt u kome se svetkuje nežni pir sumasišavših i dalje gre ka misticizmu ili nihilizmu. Štaviše, opstaje zanesenost ljubavlju („Ljubav pretvara čovjeka/ u neopreznu budalu“), toliko da pomisli da je besmrtan. Ljubav ne samo što podmlađuje, ljubav čini mlađim, okamenjuje ljubavnika u mitskom prezentu mladosti.


Marko-Tomas-Crni-molitvenik


Nacizam svakodnevice i oganj kontrarevolucije


Drugi deo knjige uprkos svom naslovu „Nacizam za početnike“ donosi nastavak meličkih elegija, istina za nekoliko nijansi tamnijih i gorčih, fokusiranih na gopođu Samoću koja poput nimfomanke poznaje svaku sobu nevoljenog grada i na stalno prisutnu mogućnost suicida kojoj se svesno primiče i od nje udaljava. Tomaš voli da koketira i sa fašizmom/nacizmom, na nivou naslova svojih knjiga i naslova poglavlja Zbogom, fašisti! (2009), kao i da nostalgično budi sećanja na revoluciju i solidarnost, toga takođe ima na nivou naslova: Bulevar narodne revolucije (2013). Ko bi se još danas sa nostalgijom setio njihanja z(a)družnog žita u knjigama ruskih pisaca? Ostaje, doduše, pitanje šta je u korenu te nostalgije: priziv revolucije i zajedničke svojine ili nešto drugo. Odgovor donekle iznenađuje, kao i u stihovima/pesmama koje poetski reflektuju fašizam/nacizam.


Treba primetiti da Tomaš tu i tamo spaja svoj omiljeni diskurs ljuvenih tužbalica, intimnih privatnih poslanica i nostalgičnih reminescencija sa političkim izjavama. I tu kao da političko ostaje da visi u vazduhu: „Načini na koje te mučim/ nemaju ništa s političkim uvjerenjima“ (razume se, nema razlike u splinu ili maltretmanu koji izazove osoba demokratskih uverenja i osoba totalitarnih pretenzija), u pesmi sa Krležom u podtekstu javlja se (očekivano) srednjoevropska noć „koja miriše na nacizam/ i prisluškuje pristojan svijet“, okupacija („43. pjesma“) je suživot dvoje osuđenih na užas ljubavi/strasti i snatrenja o Americi, smrt Brodskog od gladi pesma povezuje sa opsadom Staljingrada, „Zbog načina na koji govoriš/ trebala bi poginuti u nekoj revoluciji. Ti si vatra u kojoj nestaje Kijev“, veli se objektu svoje ljubavi („Portret“)... Tomaš je pesnik koji poseže za jakim slikama koje predstavljaju kontrapunkt svakodnevici, ali su korelativ stanju uzmućene čežnjive duše, sav taj oganj ideološkog nominalizma poetska je pirotehnika za nedostatno finale libidinozne čežnje, istorijski pijedestal za veliku dramu strasti, koja po sopstvenoj i veličini aktera, mora imati bleštav i razoran mizanscen.


Fašizam je zapravo svakodnevica sa svojim normama, realizam (videti sve onako kako jeste) je zločin, giljotina „za ljubavnike i magiju“, otuda dobrota, plemenitost, ispravnost većine predstavljaju zagušljivi okvir jednog privida koji je slutiteljima mogućnosti navukao ludačku košulju morala. Fašizam svakodnevice ukida slobodu svodeći je na normu, ukida autentičnost komunikacije i telesnog kontakta, ukida, po pesmi, sam pojam ljubavi, bajke i Boga ne kao nečeg nestvarnog, dalekog ili neostvarivog, već naprotiv kao nečeg što jeste, ali za čije prepoznavanje i sudelovanje u činu poimanja (ljubavi, bajke, Boga), jeste neophodna magija mašte i slobodno prepuštanje (ili prepuštanje slobodi, svejedno). Ko kaže da je romantizam nemoguć danas ili stran savremenoj poeziji?


Iznenađenje donosi reflektovanje revolucije, ne toliko manifest nihilizma. U „Nihilističkoj molitvi“ sistematski se negira postojanje: pobednika, utehe, slobode, ljubavi čak, postojanje dobrog čoveka i Boga, što sve deluje kontradiktorno prema optužnici na račun fašizma banalnosti. Tome nausprot postoje: pijanstvo, droga, seks, „zaklane životinje u rashladnim vitrinama“, „život koji ne znamo živjeti“, klasne razlike na grobljima. Podela na dobro i zlo prilično konvencionalna, s tim da se u zlo upliću detalji naše mesožderske kulture, seksualni nagon i socijalna nejednakost, uočena, zanimljivo, na groblju. Kao da je ogorčeni, ne pobunjeni, čovek, čovek žudnje, sastavio listu svega što mu „ide na jetru“. Značajniji je polemički obračun sa revolucijom, tačnije sa njenim dvoličnim manekenima. U „Ljubavnoj pjesmi“, kao da ostale nisu takve pa ovu treba fiksirati naslovom, u pesmi koja bar nominalno nije nimalo ljubavna, sledi težak obračun sa revolucijom koji izvodi sredovečni mrgudni subjekt koji čisti lišće ispred svoje kuće.


Ne želim poduzeti baš ništa

u pogledu stanja u svijetu.

Revoluciju ostavljam krvoločnima

i onima koji su željni moći.

Ne suosjećam s gladnima,

obespravljenima niti prognanima.


Kakva apatija indiferentnog, kakva bešćutnost zgađenog nad porivima revolucionara. Jer to su „ušljivi licemeri“, koji osvajaju slobodu na barikadi konferencija i ropstvo slamaju lepotom svoga stila.


Kakvo mirenje s neumitnim, čak pohvala neminovnosti destrukcije:


Gradovi moraju biti srušeni,

muškarci moraju biti pobijeni,

žene moraju plakati, djeca biti gladna.


Nema poente i nema utehe (baš kao u „Nihilističkoj molitvi“). Ostao je samo bes. Ali i on je višak, nije reč o crti karaktera ili temperamenta. Žal za propuštenim, ili nemogućim, bes zbog lažnih obećanja koja su nekad kolala u vlastitom krvotoku? Ipak, zagonetni stihovi pri kraju:


Zato sam i pogledava u nebesa.

Ali ne

Tražeći milost.


Kao da se i prelom omakao (autori ili dizajneru, svejedno). A čemu taj pogled u nebesa? Bože, pravde – daj nam danas...? Ili tek onako, meteorološki, hoće l’ kiša? Poznata metafizika praznih nebesa poklopila se sa prezrenjem praznih obećanja revolucionara. Ostalo je čišćenje ispred vlastitog doma. Eto, Tomaš animira volterovski subjekt koji je posle okopavanja svog vrta krenuo da čisti na sokaku. Iskorak, nastavak ili nazadovanje? Ili je Tomašev lirski subjekt uvertira u onaj Uelbekov, nešto pre nego ga zaskoči svest o starenju i kopulativno pojuri za mladim nimfama?


 

Poslanice nežnog ratnika


Ipak, ovaj prikaz treba završiti u krajoliku primerenijem za Crni molitvenik od onog koji obrazuju dijatribe razočaranog gunđala.


Htio bih biti luđak,

čudak koji u znak prosvjeda

jede cvijeće na glavnom trgu,

htio bih cijelom svijetu objaviti

neki nježan, nikad viđen rat.


Dobro sad, nije reč o cvetojednom hipiku, pripadniku etno-manjine Lotofaga, koji se malo otrgao kontroli, mada insinuiranje poetskog ludila (eto još malo petrarkističke tradicije) mestimično provejava Tomaševim stihovima. Reč je o obrtu koji stvari vraća na početak, ali da li je svaki početak isti početak? Tomaš zagovara da se vodi ne ljubav, već rat, ali „neki nježan, nikad viđen rat“. Šta označava ovaj oksimoron o nežnom ratu? Pa, glavom i bradom (ne brkovima, koje subjekt bezuspešno pušta u jednoj pesmi) – Crnjanskog, Pesoa i Paveze će doći kasnije, na kraju, više kao omaž. I još:


Slab sam, svatko bi me mogao uništiti.

A želio bih izazvati opću sablazan.


Pa, tako je pojao i onaj koji je prozivao vlasti da ubici dižu Vidovdanski hram. A evo, u naša vremena, atentatora čeka jedan lep beogradski spomenik. Pre bi se moglo reći da ovde sablazan čine same vlasti i to preko načina na koji čitaju istoriju i slave svoje miljenike u njoj.


Opet, za razliku od Crnjanskog, i pre njega Tomasa S. Eliota, mada na tragu završne rečenice knjige eseja Radoslava Petkovića, kod Tomaša „Žene ne razgovaraju o Michelangelu“. Ah, te pametne, mazne i nedostupne žene.


Paveze umire, menjajući nebo za svoj itison, Brandov maslac podmazuje uspavani Zagreb, ne bi li mu se lakše prišunjalo, konjić je kršten Sioran, i teško će biti zlostavljan kad jednom bude kupljen, u gvozdenom krevetu nežno se šapuće na uho Fridi Kalo: „Rana je otvorena kao pička“ i finišira jednim salute Pesoi i dalekom Lisabonu.


To je locus amoenus za izgnanstvo tihog Raspućina, da gleda u more, u pokretne grbe svoje nezacelive čežnje.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.