Beton br.141
Sreda 08. januar 2014.
Piše: Goran Cvetković

EKSPRESIONIZAM NA TRODONIMA

Pacovi, po drami Gerharta Hauptmana, reditelj: Robert Alfeldi

Újvidéki Színház Novi Sad, premijera 20. decembar 2013.

 

 

ujvidek-sinhaz-novosadsko-pozoriste-ben-akiba-jpg_660x330 

 

Nemački ekspresionizam je jedan vrlo specifičan, ali vrlo upečatljiv stil u umetnosti koji je ostavio dubokog traga na evropskoj dramskoj, književnoj, pozorišnoj i filmskoj sceni. To je stil koji je inicirao tretman pojmova otuđenog, kapitalističkog načina života i međuljudskih odnosa, tretman opore analize, traganje po najdubljim tunelima društvene svesti i podsvesti, po porodičnim traumama i i klasnim konfliktima, po uzrocima ratova i masovnih zločina. Ekspresionizam je slika izvrnutog sveta, pesimistička slika tragikomičnosti kratke ljudske istorije. Gorke i strašnje slike, razotkrivanja ponora čovekove prirode, jad pred kosmičkom prazninom i bol zbog kratkoće trajanja, strah od nestanka i borba za poništenje tog straha kao zamene za večnost. Čudo je taj ekspresionizam koji je do dana današnjeg ostao duboko utemeljen u svaki kritički izraz umetničkog stava; nemojmo zaboraviti duboke veze Brehta i nemačkog ekspresionizma, i u tematskom i u stilskom ključu.

 

Tekst Gerharta Hauptmana Pacovi samo je jedan u nizu stilski dosta čistih ekspresionističkih dela, sa kojim se današnje pozorište može vrlo srećno naći na novoj i svežoj talasnoj dužini kritičkog razmatranja morala i ukupnog statusa ljudske jedinke u društvu ogromnih protivrečnosti koje nikako nismo prevazišli. Komad je autor smestio u okvir jedne neobične garderobe pozorišnih kostima za iznajmljivanje, unutar jednog ugašenog pozorišta. To je prostor senki i tajni, a likovi pripadaju mračnim nijansama polusveta, ali i skrivenoj strani visokog društva. Taj pravi, neusklađeni sklop karaktera na ivici napetosti, u naletima strasti i u promeni društvene pozicije, to je pokazni primer dramaturgije ekspresionizma. Lica radnika, ubica, kriminalaca, prostitutki, upravnika pozorišta, kraljevskih glumaca, čistačica, prosjakinja i beskućnika, zajedno sa promašenim sveštenicima, glumcima, glumicama, učiteljima muzike..., svi oni u ljubavnim avanturama preljube i razvrata, tajnih abortusa i krađe tek rođenih beba, sve to u okolnostima gramzivosti, prevare i zloupotrebe položaja.

 

414014_predstava-pacovi-3_f

 

Predstava Ujvideki Szinhaza – Novosadskog pozorišta na mađarskom jeziku, u režiji na sva zvona najavljenig reditelja iz Budimpešta, zvezde modernog mađarskog pozorišta, Roberta Alfeldija, ispala je bledunjava i dosadnjikava pričica u maniru rekla-kazala, toržestvena storija o nekakvim sitnim krađama dece, patetičnim i neubedljivim ljubavnim dogodovštinama, bez velikog zamaha i bez naročitog doživljaja. Umesto stravičnih emotivnih raskola dobili smo sentimentalne i nadasve usporene pričice o sitnim ljudskim odnosima, bliže španskim ili turskim TV serijama nego nezadrživom vihoru ekspresionističkog zamaha, koji gnevno rije po društvenom moralu i ličnoj podsvesti. Nije bilo te energije i te razorne kritičke  moći koja se u tekstu nudi; nije bilo tih mračnih i podzemnih, neotkrivenih i nedokučivih sila koje muče društvo i kraktere na sceni; nije bilo tih aveti i nedohvatljivih strahova, nagona smrti i života, kao što nije bilo ni naivne začuđenosti običnog čoveka pred enigmom svemoćne prirode, koja nam se pokazuje u njenim najneobičnijim obrtima i surovostima.

 

Reditelj Robert Alfeldi se poigravao spoljnim rešenjima: neka prvoloptaška, konstruktivistička scenografija Gergelja Zeldija, koji je napravio neukusne kostime; potom insistiranje na glumi sitnorealističkih detalja u odnosima prilično površno i pogrešno postavljenih likova i situacija, ignorisanje starosti likova u glumačkoj podeli čime je reditelj relativizovao strukturu komada i fizionomiju sveta koji je predstavljen... Sve to je doprinelo da i tako dobar ansambl glumaca kao što je to ansambl Ujvideki Szinhaza deluje nedorečeno i nepripremljeno, haotično i proizvoljno. Tobožnji modernizam u rešenjima ovog reditelja pokazao je zapravo njegovo nerazumevanje osnovne strukture komada i namere pisca. Tamo gde je trebalo komad da zaoštri izražajnošću i strasnim razbuktavanjem strasti – on je razvlačio i prepričavao, tumačio i komentarisao radnju, a tamo gde je trebalo da stane i dokaže sve opasnosti o kojima se u ovom svetu radi – on je pretrčavao preko zgusnutih protivrečnosti, sve da bi napravio tobože atraktivnu predstavu. Nažalost i takvi glumci kao što su Aron Balaž i, inače, fascinantna Emina Elor, ili suptilna Agota Silađi, delovali su izveštačeno i nepotrebno artificijelno. U glavnoj ulozi pojavila se iskrena i strasna Silvijam Križan, koju je reditelj sputao nepotrebnim sitnoirealističkim razvlačenjem, tako da su i njena ekspresivna iskakanja, kao gejziri strasti, delovali nepripremljeno i neuverljivo, ispod njenih uobičajenih dometa.

 

414015_predstava-pacovi-4_f

 

Publika je ovu predstavu na premijeri dočekala vrlo raskošnim aplauzom, nagradivši sve učesnike. Šta to treba da znači – ne znam. To, verujem, govori mnogo o ljubaznosti gledalaca i o dobroj vezi pisca i iskustva publike. A možda je i sama predstava našla svoj tajanstveni put do srca i uma posvećenika mađarskog pozorišta u Novom Sadu. Ja nisam bio među njima.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.