Beton br.4
Utorak 19. septembar 2006.
Piše: Nemanja Mitrović

Eksperimentalna klasika za decu i (ne)osetljive

Goran Petrović, Razlike, Narodna knjiga,

Politika, Beograd 2006.

Narodna knjiga je, kao prvo delo u okviru nove edicije Premijera, objavila zbirku priča Gorana Petrovića Razlike, koja je u našoj javnosti dočekana s gotovo jednodušnim odobravanjem. Kažem „gotovo jednodušnim“ zbog toga što je jedino Tihomir Brajović (NIN 23. 6. 2006) smogao kolikotoliko snage da napiše kako Razlike baš i nisu toliko dobre. Ipak, i pored takvog stava, Brajovićeva kritika sadrži i jednu bitnu manu - očigledan pijetet prema liku i delu Gorana Petrovića koji značajno ublažava sud kritičara u pogledu Razlika. To je razlog zbog kojeg izgleda kao da se Brajović izvinjava čitaocima što Goran Petrović nije napisao bolju knjigu.
Potpuno drugačije stoje stvari u slučaju Gojka Tešića. „30 godina povišene moralne temperature 39 sa 1“ konačno su učinile svoje i groznica je, pored moralne, zahvatila i intelektualnu sferu. Dokaz predstavlja Tešićeva izjava povodom objavljivanja nove knjige Gorana Petrovića: „Ovaj pripovedač je u nemirnoj i izazovnoj matici moderniteta stoga i uvek inovativan, poetički radikalan i samim tim provokativan... Goran Petrović jedan je od retkih majstora koji, naravno, uvažava bitne, ključne norme priče bez kojih i ne može biti stvaralačke sličnosti i podudarnosti između pripovedača i čitaoca.“ (Politika, 2. 6. 2006)
Citirani komentar se kosi sa elementarnom logikom. Ili je pisac inovativan, poetički radikalan, samim tim i revolucionaran, ili on uvažava i poštuje bitne i ključne norme. U pitanju je najjednostavnija ili/ili konstrukcija u kojoj jedna tvrdnja isključuje onu drugu.
Kad je tu Gojko, ni Vasa nije daleko. U Politici (20. 7. 2006) Pavković pozdravlja negativnu kritiku Semolj zemlje, dok tekst Saše Ilića o Opsadi crkve Sv. Spasa naziva „tužno besmislenim“, time stavljajući u opoziciju Vuksanovića i Petrovića. Mislim da je to pogrešno zbog toga što se njih dvojica, u suštini, jedino razlikuju po izdavačkim kućama koje im objavljuju knjige. Obojica su par excellence predstavnici duha palanke, a Semolj i Razlike su dve strane jednog istog novčića.
U zaključku teksta o Razlikama Slobodan Vladušić (Politika 24. 6. 2006) primenjuje Benjaminovu jednačinu priča = savet za život i kaže kako Petrovićeve priče ne deluju kao popovanje, već kao skroman savet čitaocu. Nastavimo ovim putem i pogledajmo šta nam savetuju Semolj i Razlike.

U poslednjoj knjizi Gorana Petrovića vlada imperativ apsolutnog infantilizma i zbog toga ga ona legitimiše kao autentičnog naslednika Desanke Maksimović

Osnovnu karakteristiku Vuksanovićeve obnove mitskog, epskog i planinskog predstavlja nagon za zatvaranjem, za izuzimanjem iz vremena i želja za životom u jednom večnom praroditeljskom svetu. Već na početku Semolj zemlje nalazi se prelaz iz razočaranja u mržnju i strah od svesti kojom se, na nedvosmislen način, izražava iskonski antifilozofski stav duha palanke:

„Plašim se zmije i umovanja. Zmiju umijem biti žitkim prutom, dići je tojagom i objesiti da visi na trnu. Znam da niko neće žaliti ako je nađe smrdljivu. Ali umovanje ne umijem ubiti. Pri tom mi ni prut ni trn ne mogu pomoći.“ (Semolj zemlja, str. 9)
Stilizovan prema utvrđenom obrascu kolektivne volje i sklonjen u sigurnost praroditeljskog sveta, žitelj Semolj zemlje oseća smirenost u poznatosti i ima utisak produženog detinjstva, produženog života pod okriljem porodice.

Na čežnju za produženim detinjstvom i na idealizaciju maloletstva oslanjaju se i Razlike: „Strašna je ta očna bolest poimanja sveta. Počne tako što misliš, čak navodno utvrdiš da nije veliko ovo, pa ono, zatim i da ono do onoga nije ništa naročito... I tako redom, sve oko tebe se smanjuje, skuplja se, a zapravo ti postaješ sve manji, ili sve manje radoznao, u svakom slučaju sve manje spreman da budeš opčinjen - tačno onom brzinom kojom i odrastaš.“ (Razlike, str. 14-15)
U poslednjoj knjizi Gorana Petrovića vlada imperativ apsolutnog infantilizma i zbog toga ga ona legitimiše kao autentičnog naslednika Desanke Maksimović. Petrović žali za izgubljenom nevinošću detinjstva, ali, kao i Desanka Maksimović, on je previše konzervativan da bi bio naivan - rečima, u mom tekstu već odavno prisutnog Radomira Konstantinovića, on jeste naivan po dobro poznatim i ne-naivnim modelima naivnosti. U Biću i jeziku precizno je utvrđena Desankina osnovna težnja, jasno vidljiva i u Razlikama:
„Poznato je ono što je dobro, a samo dobro je, i u duševnom i u moralnom smislu, ono što je poznato: Desanka Maksimović htela je nekakvo svoje večito maloletstvo, u kome ne bi prestajala da bude začarana, kao u svetu duha još sposobnog da samom sebi priča bajke, ali bajkovitost njena je bajkovitost usred ovoga maloletstva kao podvrgavanje svetu poznatosti. Ona je htela bajku, ali koja ne bi bila otkrovenje nepoznatog sveta.“ (Biće i jezik 5, str. 28-29)
betonbr4_cementGoran Petrović piše o opčinjenosti, ali na ravni priča koje stariji (tutori) pišu za decu. U pitanju je jedan produženi infantilizam duha „sklonjenog“ zauvek pod okrilje starijih. Poznati svet Gorana Petrovića, Desanke Maksimović i Mira Vuksanovića je svet palanke, negde između plemenskog, kao idealno-jedinstvenog i svetskog, kao idealno otvorenog, zaboravljeni svet čiji je razvoj zaboravom zaustavljen. Zaboravljen od istorije, ovaj svet pokušava da svoj udes preobrazi u privilegiju. Petrović forsira opčinjenost koja je za njega istovetna s temeljnom nepokretnošću, sa izvesnom iluzijom smisla, a izričito odbija izazov nemira i konstantno kretanje između zablude i istine, tj. totalitet egzistencije koju ne može da primi ograničeni (i ograničavajući) duh „sigurnosti“. Nažalost, iz takve opčinjenosti i začaranosti, iz te infantilno-romantičarske mitologije, nikada ne može da bude rođena prava književnost.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.