Beton br.114
Utorak 16. avgust 2011.
Piše: Saša Ćirić

Dve pesničke knjige

Kako Beton nije, ili nije još uvek, književni časopis, u armiranom delu četvorolista nema prostora za potpuniju analizu aktuelne pesničke scene u Srbiji. Ali, daleko je od beskorisnog posvetiti se uporednom čitanju dve domaće knjige poezije objavljenih ove i prošle godine.

 

Nasmejane ribe i razigrani miševi

(Dragoljub Stanković: Barka tela, KOV, 2010)

Ovu knjigu možemo čitati na dva načina. Prvi način nalagala bi nominalna logika mitskih referenci teksta; drugi način čitanja bi ignorisao ove reference vezujući se za „autohtono“ značenje pesničkog teksta. Prvo od četiri ciklusa knjige Barka tela nosi naziv „Za surovu boginju Tiamat“, dok četvrto igrom reči u naslovu „Piti ja“, kasnije i eksplicitnim pominjanjem, upućuje na čuvenu proročicu iz Delfa. U vavilonskom mitu o nastanku sveta „Enuma Eliš“, Tiamat je boginja slanih voda koju savladava Marduk, bog zaštitinik Vavilona. Od trupla boginje stvorio je nebo i zemlju, dok je život nastao iz krvi Kingua, usmrćenog boga koji se oženio sa Tiamat. Tiamat ima oblik ogromnog, nadutog ženskog zmaja, pramati je svega, pa i samog haosa.
Ako se svega sedam pesama prvog ciklusa čita iz ovog mitološkog konteksta, treba ih shvatiti kao neku vrstu približavanja „surovoj boginji“, odnosno onome što ova figura simbolički oličava. Ipak, identitet onoga ko se približava i svrha njegovog poduhvata ostaju nejasni. Središnji ciklusi knjige značenje odvajaju od početne mito-poetske matrice, da bi se Pitija na kraju javila kao relativno jednostavna metafora za nerazjašnjenu zagonetku. Otuda izbor ostaje na čitaocu, hoće li celinu knjige nastojati da razume kao deo obnovljene epske potrage, potrage koja dominantno postavlja pitanja o ljudskom telu i identitetu, o sili erosa i dinamici evolucije, ili će konstatovati razobručeno mnoštvo implikacija i prepustiti se senzacijama koje nude pojedinačne pesme.
Uopšte, iskazivačka sažetost svih pesama, svedenih na nekoliko kratkih stihova, udružila je narativnu eliptičnost i pojmovnu ekstatičnost. To je poezija telesnih metafora, zategnute i razapete kože, pazuha boginje i bioskopa uma; poezija gde se tkivo obnavlja, udovi vrte a koža i zemlja paraju, ispisane „brazdama nevidljivog rala“, dok je telo i „granica između nas i beskraja“ i proteza i „groznica/ vinograda rodnih“ i more. To je takođe poezija, prustovski rečeno, devojaka u cvatu, gde „pupe grane/ mlade ženske/ voćke sok curi/ semenje narasta“ i gde „prska prezrelo“. Zapravo, za sve dženderofilne čitaoce, posebno je zanimljiva zamena rodnih uloga kroz pokušaj pesnika da oseti i istraži svoju feminin sajd („Prepoznajem sebe u telu/ polunage žene s ulice“). Ovaj crossover treba razumeti kao pokušaj savremenog Tiresije da obuhvati celinu erotskih potencijala tela i opštim senzibilitetom prevaziđe rodne zadatosti; možda i kao promenu perspektive gde protagonist nije više onaj ko se približava boginji Tijamat, već boginja sama kao ženski arheprincip.
Naslovna metafora je slabašna, retke metafizičke implikacije („kako doći do celog“) nerazrađene su. Kao da je pesnik verovao u samorazumljivu snagu saopštenog, rado odustavši od kontrole značenja pesama ili je poklekao pred ijonovskom prisilom nerazgovetnog prenošenja spoznaje.

betonbr114_cement1

Grad mrtvih ili nekromenologija

(Goran Korunović: Gostoprimstva, Treći trg, 2011)

Za razliku od Barke tela, Gostoprimstva počivaju na konceptu. Taj koncept možemo nazvati nekom vrstom bizarne hronike grada u kome žive mrtvi. Upravo oksimoron „život mrtvih“ predstavlja inteligentno osmišljenu podlogu i poentu knjige. Postoji život posle smrti, uverava nas Korunović i taj je život sasvim nalik našoj svakodnevici, životu živih ili, kako pesnik beleži, neumrlih ljudi. To je život uistinu, u onom okruženju i s onim navikama kakve poseduju i živi, sa stambenim zgradama, uređenim ulicama, javnim prevozom i institucijama. Sličnost je tolika da ih je teško razlučiti, posebno što je Stiks isušen a prolaz između dva sveta, htonskog i ovdašnjeg, trajno otvoren.
Ipak, Korunovićev grad mrtvih poništiće mnoge od predstava i očekivanja koje imamo. Bol ne prestaje u smrti, smrt se živima samo pričinjava kao spokoj ili odsustvo boli, mada ljubav, koju mrtvi jednako osećaju, postaje potpuna, budući da je trajna. Mrtvi se razmnožavaju na jednak način kao i živi, strepe iako je nejasno ima li smrti u gradu mrtvih. Među mrtvima ima i neljudi, kao i tuđinaca žigosanih etničkim, verskim i rasnim predrasudama. Ono čega nema među mrtvima jeste ono što standardno očekujemo da postoji: osvetoljubivih povratnika i demona; nema vampira, zombija ni zastrašujućih aveti. Invalidnost stečena za života ostaje i u smrti, a Korunoviću je poznat i fenomen kanibalizma među mrtvima. Ni „dole“ nisu popularna pitanja o bogu, čija je pisana objava u radikalnom raskoraku sa ljudskom prirodom („što se već predugo ispostavlja kao priča/ osmišljena od stranaca koji nas/ nikada nisu poznavali“). Naizgled ničeg utešnog u ovom gradu mrtvih, ni opravdane kazne ni zaslužene nagrade. Ali, nije sasvim tako. Mrtvi su obzirni jer ne uteruju živima strah u kosti, donose važne vesti, javljajući se kao stari poznanici ili rođaci koje davno nismo posetili.
Ova pesnička knjiga zapravo ima strukturu ciklusa novela, sugerišući motiv putovanja i lik naratora. Ipak, personalno putovanje i odisejevski susret sa poznatim pokojnicima ubrzo biva napušten za račun slikanja naravi i običaja mrtvih. Grad mrtvih čija konfiguracija neodoljivo podseća na Beograd, oblast kraj Kalemegdana, sa ušćem, tramvajima i prostranim parkom jeste privid nastao u stvarnom Beogradu koji preuzima ulogu ne samo replike već i proscenijuma ka svetu mrtvih.
Autor vešto balansira između teškog prtljaga posthumnog diskursa i relaksirajuće strategije izneverenih očekivanja, između jeze i straha na jednoj i ironije i bizarnog na drugoj strani. Suptilno dozirane aluzije poseduju polemički ton. Crnjanski i njegov školski već devastiran citat: „seoba ima, smrti nema“ duhovito i doslovno je potvrđen. Nema smrti jer mrtvi žive, ali i zato što i u smrti podele opstaju. Takođe, „nema ničeg umirujućeg/ ni u buđenju/ u samoj smrti“, te je smrt u snu strašnije od života u siromaštvu, neizlečivih bolesti i koncentracionih logora, jer je najveća zebnja mrtvih (zapravo umirućih), „da neće uskoro uslediti ništa/ drugačije od svega/ što im je već poznato“.
Kavafijevski retoričan, inovativan u konceptu i intelektualno podsticajan, Goran Korunović knjigom Gostoprimstva konkuriše za najbolju knjigu ove pesničke sezone.

betonbr114_cement2

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.