Beton br.7
Utorak 28. novembar 2006.
Piše: Aleksandar Novaković

DR Pinklove, ili kako sam naučio da volim „Anđele 3“ i prestao da se brinem

Prikaz filma „Anđeli 3 – Rokenrol uzvraća udarac“

Rokenrol je prokleto jebeno mrtav. Rokenrol je preminuo. Skiknuo je, riknuo, odapeo, bacio kašiku. Prestao je da bude. Ne udarajte njegovom glavom o pult, nećete ga probuditi baš kao što ni Džon Kliz nije probudio papagaja u čuvenom skeču. I džaba vam moralne pridike - rokenrol je propao još krajem osamdesetih (kako - vidite u kultnom omnibusu), upucali su ga narodnjaci tokom devedesetih, a Anđeli 3 su ga samo overili u glavu. Coup de grace počinili su bivši basista Oktobra 1864, eks bubnjar EKV-a, urbani slikar, autor drame o Kurtu Kobejnu, kao i jedan od prvih pankera u Beogradu.
Osnovna priča? Lider neo-pank benda (o, da li?), sluđen bogatstvom, slavom i ostalim mitskim kategorijama, prodaje dušu Đavolu a onda dolazi do trampe duše i tela s rokerom (sad folkerom) Dorijanom koji je vo vremja Milića Vukašinovića potpisao kleti papir s „drugom stranom“. Njih dvojica spoznaju naličje bogatstva i pravo lice ljubavi, trampe duša putem elektriciteta, a sve u Teslinoj godini. E, da: Seka Aleksić nosi Dorijanovu bebu, pankerčić je zaljubljen u devojku s kojom je piškio u pesku a turbofolkeri postaju rokeri jer, sve je to isto - udri žice, urlaj, „uzmi novce i bježi“.
Zanimljivo je da je i u ovom nastavku dobro slabo, a zlo drži apsolutni primat. Dobri su budale koje mole Stvoritelja za gitaru i demo. Kao da Bog nema pametnija posla, recimo da peca u obličju Vlade Divca. Zlo priznaje sve gadosti, ali se ne određuje prema svom produktu - narodnjacima, dočim je rok delo nečastivih sila koje prizivate kad unazad odsvirate bilo šta, a ne samo prokazani „Stairway To Heaven“. Ako se iskupite boraveći u telu narodnjaka, onda je vaš rokenrol božanski, a možda vas pozovu u „Grand šou“. By the way, nije li vam čudno što su oficiri koji vole Tiranina simpatičniji od njihovih (soft)rokerskih sinova koji pevaju, parafraziram: „Moj deda voli radikale, volim dedu zato što je isti ja“? I ko je još rokersku karijeru započeo svirajući umirućim penzionerima? Kakva je suštinska razlika između saharinskog roka i narodnjaka? Treba reći popu pop, dopu dop, a Anđelima - nikad više!
Anđeli 3 su (sub)žanrovski melanž koji, kao najznačajnije, poseduje elemente tinejdžerske komedije i muzičkog filma, te parodije, koji se ovde potiru. „Sentimentalni“ pasaži smenjuju se s predugim muzičkim numerama, reklamama za gomilu artikala dovoljnu da popuni supermarket i omažima prvim Anđelima. Pri tom Anđeli 3, u zamagljenoj, mračnoj atmosferi stoje kao kinematografska Godzila koja na infuziju prima „Slatko od snova“ . Isti su im kako scenarista tako i motivi, s tim što je „Slatko“ promovisalo folk zvezdu dok su Anđeli 3 promocija ružičastog turbo-tehno-porno-karasevdaha koji, eto, pušta i malo rokenrola.
Izgovor sadržan u takozvanom subverzivnom delovanju autora dao bi svaki brucoš FDU koji je juče našao termin „subverzija“ u Vujaklijinom rečniku. Alibi 1: Dragojević& comp. su satirično, krajnje bizarnom estetikom, prikazali Srbiju 21. veka i naveli producenta filma da plati sopstveno blaćenje. Alibi 2: kad god uradite nešto čega bi se drugi zastideli vi spomenite kemp ili treš. Touché! Pravda i u stvarnosti pobeđuje! I bogati plaču, a siromašni su srećni! Ko bi to rekao? Sistem funkcioniše toliko dobro da vas plaća da se borite protiv njega. A možda se i producent, kao Dorijan, setio dana svoje rokenrol slave i preporodio se? Sumnjate? I ja. Ono što gledamo u Anđelima je priča o preventivnom napadu na samog sebe koji me je vrlo iznenadio jer - to od sebe ne očekujem! Da pojasnim: studio „Grand šou“ je toliko karikaturalan da se ne može više iskarikirati, a ako ga karikirate u filmu onda prelazite tu granicu, niste više odbojni, a publika govori „da, kako da ne, sve je to mnogo lepše u stvarnosti“. Zaključak: bolji ste od svoje najgore kritike čiji ste, opet, vi autor. Lasvegaski rečeno: „(Pink) House always wins“. Spomenimo i narodnjačke bahanalije - njihova prenaglašenost je zabavna, prosto vam dođe da „povučete“ crtu ili dve, neki zbog toga što kokaina ima više nego u celoj Kolumbiji, neki iz očaja što to gledaju.
Zaboravite na trenutak šmrkanje, opijanje „tomahavcima“, bensediniranje, popijte vode, zgutajte šećer. Producent ovog filma, oličen u televizijskoj kući koja je obeležila najgore godine naših života, nije usamljen. Problem je u tome što je došlo do „pinkizacije“ vodećih televizija. Ništa čudno u društvu u kojem se ubice i dalje šetaju na slobodi, plutokratija diktira sve do tempa disanja, najviši zakonski akti proturaju ispod tepiha, a u medijskoj baruštini dave najviše upravo obrazovanje, kultura i rokenrol kao njen deo. Pravdanje „ružičastih“ postupaka zakonima tržišta, rejtinzima, sponzorima, reklamnim prostorom jeste deo dimne zavese iza koje se krije zatupljivanje auditorijuma. „Savezima elita“ (čitati Frica Fišera) iz političkih i ekonomskih razloga odgovara zemlja sa što manjim brojem obrazovanih, inteligentnih, kritički raspoloženih ljudi, sklona lakoj zabavi, društvo masa željnih autoriteta, nešto kao Vajmarska Republika pred Hitlerov dolazak. Anđeli 3 je ništa drugo do loša zabava takvog društva kojoj ni natpis „aplauz“ koji jedan od scenarista drži ne donosi ovacije. Well, whatever, nevermind... But, I do mind bollocks.

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.