Kome da čovek veruje u ova krizna vremena? Postoje li uopšte autoriteti čija stručnost nije pod upitom? I, još važnije, da li neko kontroliše „autoritete“?
Treba li, recimo, sumnjati u reči Darka Bajića, poznatog reditelja i profesora na FDU? U svojoj recenziji knjige Rastuća senka tame prof. Bajić piše: „Nikada do sada nisam pročitao izazovnije štivo koje (psihološki dedukujući) objašnjava kodekse žanra...“, i zaključuje: „I zato reditelji koji hoće da postanu bogovi ovu knjigu moraju pročitati i moraju joj verovati“.
Zar da ne verujemo drugom recenzentu ove knjige, Jovici Paviću, čije ime nije slavno kao Bajićevo, ali bi titule docenta i šefa katedre za glumu Fakulteta umetnosti u Prištini trebalo da nam ulivaju poverenje? On knjigu naziva „malim remek-delom u oblasti koja nije autorova primarna vokacija, ali je njegovim prethodnim delima, a ovim posebno, postala bespogovorno.“ Dr Pavić hvali i Damjanovićevo „vladanje alatima filmske umetnosti, njenim fenomenom i strukturom u najširem smislu“ i tvrdi da autor stiže „do granica do kojih mnogi filmski teoretičari nisu uspeli da stignu“. Tvrdeći da se ova knjiga „nameće kao priručnik, literatura prvog izbora“, Pavić poentira: „Toplo preporučujem ovu knjigu i nastavnicima i studentima naših umetničkih fakulteta na kojima se studira iz oblasti filma, filmske produkcije i scenarija“.
Na žalost, knjiga Rastuća senka tame Aleksandra Damjanovića je remek-delo amaterizma, neznanja, proizvoljnosti i haosa koji studentima može biti od koristi jedino kao zabavnik čijim će se citatima smejati na odmoru između predavanja.
Jezik je napregnut do pucanja nakaradnim tuđicama: zbivanja „emaniraju ambigvitetom“ (10), svesnost je „derivirana“ (22), E. A. Po je „potpuno demoliran“ (!) smrću voljene žene (57), „eksploracija“ je učevniji izraz od istraživanja (73), „zec se dekompozira u kuhinji“ (79), nadmoćnija je „pervazivna snaga“ (89), uloga pola „postaje sve permeabilnija“ (92), uspeh nije ustoličio nego „tronizovao“ Karpentera, a neophodno je i da se „re-uspostavi“ (!) odnos sa našim telom (100). I tako do kraja, ko izdrži.
Rečenice su duge, glomazne, razgranate, sa rogobatnim frazama koje ništa ne znače i sa intruzivnim (da stavimo i mi jednu tuđicu!) komentarima koji razbijaju misao:
„Egzegeza ovog žanra, bilo literarna ili filmska, eksponirana je ambijentom (koji nema toliko evolutivno vremensku koliko univerzalnu semiotičku signifikantnost) u kome dominira ili eksplicitno gotska atmosfera sa dijaboličnim kreacijama ne-bića satane (jer je ono uništivo i privremeno), preko svedenborgijanskih koncepcija o dvostrukoj virtuelnoj realnosti koja je s onu stranu Raja ili Pakla (ili obratno)...“ (str. 18)
Ili: Stiven King „nadmoćno koketira sa sposobnošću visceralne cerebralizacije homo sapiensa“ (47)
Štagod to značilo!
Kada pogledamo ovako loše baratanje jezikom, sa konfuznim rečenicama i razmetljivim (a praznim) frazama, ne možemo a da ne pomislimo kako je Srpski psiho najzad dobio svog Srpskog psihijatra! Ali ono što se može oprostiti dvojici dvadesetogodišnjih hevimetalaca teže se može pojmiti kod jednog akademskog građanina!
Damjanović možda nije rođeni pisac, reći će neko, ali je ipak - stručnjak?
Za horor, za tematiku žanra, pa i za film uopšte, on to svakako nije. Već u prvoj rečenici svog dela on najvećeg horor pisca XX veka, Hauarda Lavkrafta, naziva „Haroldom“, a kasnije kuburi sa prezimenom, pa ga na str. 54 više puta naziva „Lovkroft“, dok na str. 58 u istom pasusu autor pominje i „Lavkrafta“ i „Lovkrofta“!
Autor romana Psiho se na strani 37 zove Ričard Bah, na strani 44 se razvija u Ričarda Bloha, ali u ispravni oblik, Robert Bloh, evoluira tek na strani 84!
Vrhunac (ili dno) u moru materijalnih grešaka autor postiže kada film Petak 13. ne samo pripiše Džonu Karpenteru, nego ga i poistoveti sa Noći veštica, valjda verujući da je to jedan te isti film: „Petak 13 (Halloween) je najveći uspeh u njegovoj karijeri...“ (96), prosvetljuje nas dr Damjanović.
Pišući o jakim ženskim likovima u hororu, autor taj trend zapaža tek od Umirene jagnjadi (1991) i analizira niz drugorazrednih trilera (ne horora!), a potpuno zanemaruje pravi početak pojave jakih žena u hororu, sa filmovima Noć veštica i Osmi putnik punih 13 godina ranije.
Damjanovićeva svest o vremenskom sledu i kulturnoj evoluciji toliko je maglovita da razlika od 13 godina za njega nije velika: On govori o „viktorijanskom“ stilu Bajrona (!), Šelija (!!) i Svifta (!!!) (59), za Stokerovog Drakulu tvrdi da je „nastao sredinom 19. veka“ (65) iako je roman objavljen 1897, a Ničeovu „estetsku kritiku moderne umetnosti“ datira na početak XX veka (22) iako je siroti filozof umro 1900.
Njegovo neznanje o filmu pokazuje se kada, govoreći o filmovima Rodžera Kormana, ustvrdi da „nas efektna upotreba kolor-tehnike vraća korenima ranog nemačkog ekspresionizma“ (43) - koji su ne samo bili crno-beli, nego su svoje glavne efekte bazirali na toj činjenici. On brka filmske termine „McGuffin“ i „whodunit“ (49), a analize filmova variraju. Nekad su na nivou osnovnoškolskog sastava (Maska crvene smrti je „sa stilskog i estetskog aspekta lep za gledanje“, 43). Mnogo češće, usiljene su do tragikomičnih vrhunaca, recimo kada pokušava da nametne biblijsku dimenziju Apokalipsi sada, pa mu taj galimatijas kulminira u sumanutoj rečenici: „Put ka Meki kroz reku Stiks ispunjenu Hristovom krvlju“ (62), čiji neznalački eklekticizam uspeva da besmisleno sjedini islam, staru Grčku i hrišćanstvo.
Aleksandar Damjanović je knjigom Rastuća senka tame ispoljio nesposobnost preglednog i akademskog izlaganja građe: konfuzne misli u nepreglednim i apsurdnim rečenicama; poglavlja knjige poput nasumice nabacanih eseja bez nadovezivanja ili jasne vodeće teze; ne postoje fusnote; što je još nepriličnije autoru ovog ranga, Damjanović proizvoljno navodi naslove filmova (npr. Ralje, a ne Ajkula).
Sjajan primer dajete studentima, prof. Damjanoviću! Da citiram iz recenzije Darka Bajića: „Ova knjiga je do bola!“
Možda, ipak, ne treba verovati baš svemu što nam profesori kažu, jer ovoliki amaterizam, neznanje, nepismenost, odsustvo opšte kulture, nepoznavanje filma i horor žanra zaista - bole!