Beton br.151
Petak 19. septembar 2014.
Piše: Aleksandar Novaković

ĐAVOLJI ADVOKAT

Borislav Čičovački, Potamneli anđeli balkanskih ratova (Booking, Beograd, 2014)

U svojoj drami Potamneli anđeli balkanskih ratova, pisac i muzičar Borislav Čičovački (1966) pokušava da na čak 167 strana prikaže fantazmogoriju jednog suđenja, tj. suđenja Ratku Mladiću u Hagu. Priča počinje tako što zbunjeni Tribunal, koji ne poznaje baš najbolje lokalnu istoriju, priziva seni vladara i uticajnih političkih figura od seobe Slovena na Balkan naovamo e da bi rasvetlio šta je to dovelo do ratova 1990–ih. Pred sudijom, tužiteljem i advokatom odbrane, u monotonom, dramaturški neodbranjivom maniru, nižu se seni političara kao svedoci. Tako vizantijski car Tiberije odgovara na pitanje da li su među Slovenima doseljenim na Balkan bili Mladićevi daleki preci koji su došli iz tzv. „Bele Srbije“. Tiberije, kojeg je navodno oborio Nićifor Foka (zapravo je cara Mavrikija, Tiberijevog naslednika, oborio Nićifor Foka) je u komadu iz još jednog razloga: da otkrije koren zavade među Južnim Slovenima. Zgrožen činjenicom da su Balkan preplavili Sloveni, Tiberije ih je prokleo da budu u zavadi i ratovima dok je sveta i veka. Eto, već je lakše. Sad znamo zašto je Mladić uništio hiljade života. Zbog vizantijske kletve.
  NIŽE OD NULE
Posebno bizaran deo autorovog pripovedanja tiče se samih „seni“ koje govore modernim jezikom iako dolaze iz drevne prošlosti. I ne samo to, oni su i poznavaoci celokupne srpske istorije. Valjda je u Večnim Lovištima bilo dosadno pa su bistrili gomilu knjiga na tu temu. Tako svedok odbrane, Fridrih Barbarosa, odgovara na pitanje vezano za, navodno, prastaru težnju srpskih župana i potonjih kraljeva da formiraju Veliku Srbiju, iako ideja nacionalne države nastaje mnogo kasnije. Prva nacionalna država u Evropi je Nizozemska, formirana krajem 16.veka, a u Srbiji taj proces počinje tek u 19. veku. Srbija se, pod današnjim imenom, prvi put spominje tek u 15. veku ali je Barbarosa, koji je živeo u 12. veku, naziva Srbijom a ne Raškom, županovom zemljom ili sl. Ovaj nemački vladar, kao saveznik Stefana Nemanje u borbi protiv Vizantije, ceni Srbiju, zemlju hrabrih i gostoljubivih ljudi i lepih žena. Barbarosine reči pripadaju pre srpskom nacionalisti nego krstašu i on nije jedini koji progovara ovim plemenskim glasom. Kamo sreće da se u ovom „komadu“ može govoriti o nekom parodijskom ili ironijskom otklonu. Zapravo, istorijske ličnosti, koje izgovaraju određene definicije stanja na Balkanu izgovaraju autorove stavove, ili one koji su u suprotnosti s njegovim – a to samo iz jednog razloga: da ih advokat odbrane „obori“.
  Ponekad se, valjda radi tobožnje duhovitosti, pojavi istorijska ličnost koja svojim govorom i pojavom postane predmet sprdnje. Tako bosanski ban Kulin govori s jakim bosanskim akcentom i predstavlja se kao prevrtljivac koji sedi na dve stolice, pravoslavnoj i katoličkoj. Neotesan, aljkav, Kulin je pravi Bosanac iz vica. Štaviše, Kulin se trudi da izbegne odgovor na ključno pitanje: da li je on Srbin? Ban, pritisnut, na kraju indirektno prizna da Bosanci jesu Srbi jer govore srpskim jezikom što znači da, ako su samo Srbi živeli u Bosni u vreme njegove vladavine (1180-1204) onda su i današnji Bosanci i Hercegovci, bez obzira koje nacionalnosti bili, Srbi. Samim tim se da zaključiti da su oni koji nisu pravoslavne veroispovesti potomci prevrtljivaca koje predstavlja ban Kulin. Ova teza se docnije podvlači u komadu u storijama o prelaženju u islam posle pada Bosne.
  Komad Čičovačkog vrvi od faktografskih grešaka koje ponekad deluju kao tendenciozno izvrtanje istine, a ponekad kao posledica nepoznavanja činjenica. Tako kneginja Milica govori o „srpstvu“ koje kao pojam nije postojalo u 14. veku i navodnoj pobedi koju je knez Lazar odneo nad Turcima kod Bileće 1388. godine. Pobedu je zapravo odneo hercegovački plemić Vlatko Vuković koji je, godinu dana kasnije, učestvovao u kosovskoj bici. Ove greške se nadovezuju na one vezane za Barbarosine hvalospeve Srbiji. Autor želi da dokaže srpski nacionalni kontinuitet koji je, nekim čudom, postojao verovatno još pre dolaska Starih Slovena na Balkan. Samim tim, kao nacija s najdužim kontinuitetom, Srbi imaju državotvornu superiornost u odnosu na ostale narode koji se samozavaravaju tvrdeći da nisu Srbi. I ne samo to – Mladićevi preci su uvek učestvovali u ključnim istorijskim događajima. Podrazumeva se, valjda, da su, sasvim sigurno došli sa Starim Slovenima na Balkan i da su bili ratnici u vojsci bosanskog kralja Tvrtka na Kosovu, i ustanici za vreme Turskog Carstva i tako sve do oca Ratka Mladića, partizana kojeg su ubile ustaše. Samo po sebi je jasno i da je Kardelj znao gde je Ratko Mladić pohađao vojnu školu. Ko ne bi znao za nekoga ko potiče iztako slavne i duge loze?
  KADIJA ČIČOVAČKI I ISTORIJA BEZ ZAŠTITE
Suštinski, ovo delo uopšte nema veze sa suđenjem Ratku Mladiću. U ovom komadu-galimatijasu se sudi svima samo ne onima koji su počinili genocid u Bosni. Sudi se, i to u maniru žute štampe, prozapadnim elementima, svetskim silama, Titu (koji se ne seća koliko se puta ženio), Kardelju (čija je porodična tragedija degutantno i neopravdano ubačena u storiju), austrougarskom političaru Benjaminu Kalaju (obožavaocu Andrićeve Na Drini ćuprije koja je napisana decenijama nakon njegove smrti), sultanu Muratu (inače homofobu), Stjepanu Radiću (jer se trudio da kreira politiku u skladu s hrvatskim interesima), sudbi kletoj i kome sve ne. U komadu se genocid spominje u jednoj rečenici koju, gle čuda, izgovara švajcarski humanitarac kojeg danas citira svaki srpski desničar – dr Arčibald Rajs. Zločine, tj. genocid su u Bosni počinile sve tri strane. Ali, to je samo mali deo Rajsovog izlaganja, tek jedna rečenica. Suština Rajsove priče je u odbrani Srba koja se svodi na odurnu, licemernu repliku koju smo čuli sijaset puta: „Nismo samo mi ubijali – i oni su!“
  No, najveća travestija u ovom komadu je svedočenje dr Ivana Đurića, istoričara i jednog od najistaknutijih lidera građanske opozicije za vreme Slobodana Miloševića. Đurić, kao borac protiv nacionalizma i svakog oblika totalitarizma izgovara rečenice koje, za svog života, nikad nije izgovorio. Ne liče na Đurića izjave da je Ustav iz 1974. godine bio glavni uzrok svih međunacionalnih problema u SFRJ, da je albanski nacionalizam do kraja 80-ih maltene jedini i najagresivniji nacionalizam u Jugoslaviji koji je, gle čuda, razbuktao i sve druge nacionalizme, te da Memorandum SANU iz 1986. godine nema težinu javno proklamovanog velikosrpskog projekta. Da ne govorimo o opasci vezanoj za stereotip o Albancima koji se bave švercovanjem droge. Čičovački je koncipirao Đurića, kao i svaku drugu istorijsku ličnost koja se u ovom delu pojavljuje, kao trbuhozboračku lutku. Onu koja izgovara ono što autor želi da kaže u klasičnom pamfletskom, nacionalpropagatorskom maniru. A ako vam nije jasno šta je pisac hteo da kaže pročitajte još jednom naslov knjige. Zločinci su, a Mladić pre svih, ti potamneli anđeli koji se spominju. Zašto ne pali anđeli? Zašto ne demoni, utvare? Znači li to da je suština u tome da su ti „anđeli“ imali „male nasilne ekskurse“ ali im se, u principu, mogu oprostiti jer su imali tešku istoriju pa su samo potamneli? Zaključak se nameće sam od sebe. Čičovački-miča i gotova priča.
 
    Gravitacija na Zemlji, Fotografije u broju sa izložbe Vodoo Technotic Vladimira Petrovića, Foto: Vukašin Veljić   Gravitacija na Zemlji    
Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.