Sa tekstovima Milete Prodanovića, prvi put sam se susreo 1996. godine u rubrici Ploče koje nisu na prodaju, u kojoj je albume komentarisao još jedan pisac njegove generacije - Nenad Prokić. U tekstu Plaža u svemiru, Prokić objašnjava zašto je album On The Beach Nila Janga, zajedno sa (meta) porukom posvete, tako značajan za njega i zaključuje kako mu je ovaj album pomogao da formuliše osnovno načelo kojim se rukovodi u umetnosti: kada uzmemo nešto tuđe i to smestimo u svoje koordinate, to postaje zaista naše, jer više ne funkcioniše na isti način. Nije to nikakva nova ideja, ali Prokić je uspeo da je vešto poveže sa intimnim doživljajem albuma Nila Janga. Za razliku od njega, Prodanović nije uspeo da me ubedi zbog čega voli Dr Feelgood, niti zbog čega ova grupa ima osobeno mesto u njegovom poetičkom koordinatnom sistemu. To me je navelo da sa neophodnom predostrožnošću pristupim čitanju tekstova ovog pisca.
Roman Kolekcija Milete Prodanovića me je podsetio na to kako prvi susret sa nečijim tekstom ponekad trajno može odrediti registar našeg čitanja. Iako sam se trudio da zaboravim tu epizodu sa Dr Feelgoodom, moram da priznam kako u Prodanovićevom slučaju, protekla decenija nije donela nikakvu promenu. Naime, Kolekcija pokazuje iste one simptome koji su mi i pre desetak godina padali u oči.
Ne mogu napisati kako je početak ovog romana fenomenalan, ali on može da zaintrigira čitaoca. Radnja se odvija u dve vremenske ravni, jedna je smeštena u prošlost, u rimsko doba, druga je neka vrsta krimi priče u sadašnjosti. Naravno, preko dva glavna lika, Oseusa i Stele, kao i uz pomoć Oseusove kolekcije posuđa i Stelinog kompjuterskog programa, dve ravni će se u izvesnom trenutku spojiti.
Tihomir Brajović (NIN, 14.7.2006.) ističe „stilsku brižljivost i lepu rekonstrukciju svetova prošlosti“, dok Slobodan Vladušić (Politika, 21.10.2006) smatra da „najveći kvalitet ovog romana nije u fabuli, već u pažljivo negovanom stilu“. Ali, ukoliko retoriku „lepe rekonstrukcije svetova prošlosti“ npr. zaveru protiv Kira (Kolekcija, str. 106-110), uporedimo sa poglavljima o istoriji starog Rima iz srednjoškolskog udžbenika naići ćemo na zapanjujuću sličnost. Što se tiče operativca DB-a, Zaka, Stelinog doma i života u Londonu (Kolekcija, str. 45-48) Prodanović je do svog „negovanog stila“ očito došao ugledajući se na roto-romane o Ninđi, Hejziju ili na one o Lunu Kralju Ponoći.
Vladušić ide još dalje i tvrdi kako nas „piščeva težnja za proznim i živopisnim“ vodi ka književnom pravcu koji se zove Parnas. „Karakteristike: sklonost ka deskripciji, ka prikazivanju vidljivog i dekorativnog, afektivna uzdržanost, insistiranje na savršenstvu oblika.“ Da li su ovo zaista odlike Prodanovićevog romana?

Na ovo pitanje možemo pronaći odgovor ukoliko se fokusiramo na tri priče (o Oseusu, Zaku i Steli) koje bi trebalo da se na kraju sklope u jedinstvo zvano Kolekcija. Prodanović se iscrpljuje u klišeiziranim dekoracijama i deskripcijama, ali „savršenstvo oblika“ može biti osnovna karakteristika tri narativna toka Kolekcije jedino ako se pod njim podrazumeva stereotipnost, odnosno shematičnost, koja vodi u žanrovsku papazjaniju. Povrh svega, šavovi su jasno vidljivi i predstavljaju upadljiva mesta mehaničkog kalemljenja potpuno različitih stvari. Na kraju dobijamo skup tako raznorodnih elemenata (istorijski roman, špijunaža i zločini DB-a, SF i putovanje kroz vreme, krijumčarenje, rat na prostoru bivše SFRJ, itd.) od kojih svaki vuče na svoju stranu tako da autor ima pred sobom sizifovski zadatak da sve konce poveže u smislenu celinu.
Kraj romana najbolje pokazuje koliko je u tome uspeo. Radnja dostiže vrhunac prilikom spajanja razdvojenih vremenskih tokova, u sceni oralnog seksa, kada Oseus u liku Stele prepoznaje svoju davno izgubljenu ljubav, dok ona identifikuje Oseusa kao svog polubrata u koga je bila incestuozno zaljubljena. Nadao sam se da će Prodanović uneti malo ironije tako što će se ispostaviti da je Oseusov otac u stvari Blejk Karington, ali to se nažalost nije desilo.
Naši kritičari smatraju da erudicija pisca i ogromna građa koja stoji iza Kolekcije predstavljaju bitne vrline ovog romana. Krenimo korak dalje i upitajmo se: koja je njihova funkcija? Da li čine Kolekciju dobrim romanom? Odgovor je vrlo jednostavan: ne služe (skoro) ničemu, a Kolekciju ni enciklopedijsko obrazovanje autora ne bi moglo učiniti boljim delom.
Zašto? Kako bih odgovorio na ovo pitanje poslužiću se izjavom Tonija Kukoča iz perioda kada je igrao za Jugoplastiku: „Da bi postali dobar košarkaš potrebno je 10 %talenta i 90 %rada. Ova rečenica je često pogrešno tumačena u smislu da Kukoč forsira rad, rad i samo rad. On, u stvari, želi da ukaže kako su obe komponente važne - rad ne može bez talenta i obrnuto.
Smatram da talenat predstavlja sposobnost za (ironijski) dijalog sa prošlošću umetnosti i društva, za njeno kritičko preispitivanje i, u isto vreme, sposobnost transformacije tog materijala u neku novu celinu. Transformativna moć literature sastoji se u tome da se iskustvo stvarnosti, koje nam dolazi kroz jezik, u tom istom jeziku preobražava i postaje nešto drugo. To nije slučaj sa Kolekcijom. Ne sporim da su obrazovanje, rad i pregalaštvo u poslednjem delu Milete Prodanovića jasno vidljivi, ali od talenta, od umetnosti transformacije nema ni traga ni glasa.