Moram priznati da nikad nisam bila u stanju da dovršim čitanje nijedne prozne knjige Vide Ognjenović (u daljem tekstu gospođa O., zbog štednje karaktera). Počela bih i stala. Bilo mi je nekako mučno i zagušljivo. Nešto nije bilo u redu. Onda sam shvatila, i to ne po prvi put, da su načitani ljubitelji književnosti najčešće loši ili osrednji pisci budući da po pravilu proizvode falsifikate dela svojih literarnih uzora. Njihovoj literaturi uvek nedostaje onaj preko potrebni metafizički naboj koji se ni uz najveći napor ne može „skinuti“ – on je kao i stil neponovljiv. Rezultat toga je praznoslovlje čiji je krajnji učinak dosada. Prozno delo gospođe O. ponajviše podseća na srednjoškolski rad odlične učenice Karlovačke gimnazije, u kojoj je lepo pisanje bilo jedan od obaveznih predmeta.

Poslednja knjiga tzv. eseja gospođe O. najnoviji je primer ove tvrdnje. I premda će neko reći da ova knjiga nije reprezentativna u odnosu na autorkin veliki opus, moje mišljenje je da nije potrebno pročitati sve što je dotični pisac napisao, rukopis pravog pisca se svuda prepoznaje pa makar on pisao i bedekere kao što je to činio Miloš Crnjanski. Gospođa O., koja se s toliko uspeha snalazi u političkim vodama, u književnim se davi u sopstvenom štivu. Niko je odatle ne može izbaviti: ni pozitivne kritike, ni politički potkupljeni izdavači, ni delioci nagrada pa ni čitaoci koji se uglavnom jate oko loše literature. Hélas, cela ujdurma je davno smišljena u glavi jedne za književnost, budimo iskreni, prilično netalentovane osobe koja se iz rediteljskih sfera vinula u književna nebesa, a preko otvorenih vrata Narodnog pozorišta u politiku. Gospođa Ognjenović je bila direktor Narodnog pozorišta u Beogradu u vreme Slobodana Miloševića, što svi zaboravljaju. Ona je na to mesto dovedena kao Miloševićev kadar i to je nepobitna činjenica. Otvaranje vrata demonstrantima na čelu sa Vukom Draškovićem 1991. je post festum film. Da li je procenila da bi demonstranti ionako razvalili vrata ili je to bila trenutna, mudra politička odluka, ja to ne znam. Sklonija sam da poverujem u prvu varijantu.
Vešto balansirajući između nacionalnog i tzv. mundijalističkog, ona je provrtela sebi rupu kroz koju se domogla pozicija na kojima se sada nalazi: vrh Demokratske stranke, dvostruko ambasadorstvo u dve najuređenije zemlje Evrope, PEN i slično. Sve same ozbiljne insitucije koje, uzgred budi rečeno, donose i ne malu finansijsku dobit. Cela stvar me uopšte ne bi zanimala (ovakvih primera u politici ima dosta) da se gospođa O. nije uhvatila književnosti kao pijan plota, te smatra sebe pre svega književnicom. Tako ni eventualno zabijanje nosa gospođe O. (u figurativnom smislu reči, naravno) u sopstveni kitnjasti, visokoparni i nadasve zagušljivi stil (Otrovno mleko maslačka), koji do komičnosti oponaša srednjoevropsku prozu s početka prošlog veka (Bruno Šulc&co.), ne bi dokazalo dotičnoj gospođi da nije velika književnica, ona zna šta zna.
Neumešnost gospođe O. plod je jezive osrednjosti i imitativnosti. Nevešto uspostavljeni red reči u rečenici – opšti utisak je da mnogim rečenicama nedostaje glagol – često dovodi do zabune ili nerazumevanja teksta, pa se tako čini da Pekić gleda sa Njegoševog portreta umesto sa prozora („Imena cveća“), a Šereš Reže je đipio kroz prozor, da bi zatim srknuo malo vina („Put u Novi Sad“). No, za gospođu O. književnost je sasvim sigurno umetnost najvišeg reda te prema tome ne možemo sumnjati u njene početne, dobre namere. Nevolja je samo u tome da postoje ljudi koji apsolutno nisu pozvani da jezik upotrebe kao instrument za sopstveno stvaralaštvo, tu im ne pomažu ni istorija, ni ideje, ni umešno/neumešni zapleti, i s ma koliko se truda gurali i kucali na vrata književne umetnosti, vrata ostaju zatvorena.

U uvodnom tekstu „Odbrana poezije“ autorka prezentira svoje ogromno poznavanje svetske poezije, tako da se on na kraju može preimenovati u „Odrana poezija“. Da je poezija tako bliska gospođi O. to bi se dalo videti i u njenoj prozi, ovako proza nakrcana Rozental porculanom, paunima i paunicama, čipkanim kragnicama i preljubnicima i „odrana“ od uspešnih alegorija, poređenja i metafora, verbalno iscrpljuje i najdobronamernijeg čitaoca.
„Imena cveća“, opet, treba da nam daju do znanja da je dotična gospođa bila prijatelj velikog Pekića (ona se družila samo sa velikanima!), te da je vrsni poznavalac botanike. Može se uporediti sa paradnim uvodnim tekstom u kojem autorka nabrajanjem pesnika koje poznaje veliča svoje „renesansno“ znanje.
Govor prilikom dodele „Andrićeve nagrade“ je primer lične nesamerljivosti u kojem su kritičari ovdašnji „kavaljerski naklonjeni mom (njenom) pisanju“, a ona sama se ne libi izjave da njen stil podseća na Andrićev. Toliko o skromnosti!
Tekst „Erupcija priče“ posvećen „eruptivnom pripovedaču“ Mihajlu Pantiću – njenom velikom pokloniku – i njegovom „kovitlacu energije retko viđene u našoj prozi“, degutantno je udvaranje jednom književnom kritičaru koji je sam sebe proglasio za pisca. Tekst o voljenom Miki Pantiću čija je proza pisana u „šubertovskim ritamskim pasažima“, spada u red najgorih jer jednog očigledno slabog pisca – ali odnekud veoma uticajnog u književnim salonima – promoviše u pisca koji raspolaže „sumantim nabojem energije“ (neverovatno ali istinito!). Ne treba ni napomenuti da se Pantić odmah odužio gospođi O. pišući pogovor za novo izdanje njene, već spomenute, nemušte knjige priča Otrovno mleko maslačka u kojem ističe izuzetnu duhovitost gospođe O. (Sve, sve, ali duhovitost?)
„Put u Novi Sad” je neviđeno, malograđansko koketiranje u kojem su Kiš (Danilo, na jednom mestu frajer) i Kovač (Mirko, na nekoliko mesta Mirelja) sa svojim nadimcima od milja koje gospođa O. tako dobro pamti, bili tek materijal za autorkino velebno sećanje. Tekst o Kišu i Kovaču je uvreda za obojicu. Tolika količina nadobudnosti (smešno skrivena lažiranom stidljivošču) i želja da se sopstvena ličnost učini najvažnijom u evociranju jednog nevažnog događaja, te očigledni kičeraj u opisu vremena i mesta događanja, govore u prilog tome da je velika književnica još na samom početku svoje književne karijere pokazivala sve znake svog kasnijeg stvaralaštva.
U okviru ovog teksta je odeljak o bulkama koji najbolje svedoči o stilskim odlikama književnog rukopisa gospođe O.: „Ja sam rekla (Kišu) da meni te bulke u travi izgledaju kao neki veliki slet Crvenkapica (slet Crvenkapica – ne mogu da verujem!) kojima neko objašnjava da ne idu u šumu, kad pođu sa ponudama baki, nego da se drže ravnice, pa tako nikad neće sresti vuka.“ U stvarnosnom nastavku ove više nego sladunjave sličice – a „nasuprot proročanstvu“ stare poslovice o „vuku na vratima“ – na ulazu u Narodno pozorište, u pravom istorijskom trenutku, pojavila se Crvenkapica u ulozi portira i otvorila vrata.

                                                  *

Svi tekstovi u ovoj knjizi su čisto i bestidno samoreklamerstvo, a neki od njh zasenjuju svojim poltronstvom. I to me je zapanjilo. Možda je u tome kvaka 22: kako neko može biti istovremeno i poltron i samoreklamer? Ili je to jedno te isto? U svakom slučaju za mene je to nedostižna veština kojom izgleda raspolažu samo odabrani. Pa neka im bude.