Beton br.5
Utorak 17. oktobar 2006.
Piše: Svetlana Slapšak

Čovek prljavih nogu ili zašto nacionalistička poetika više nije mogućna

Svetlana Velmar Janković, Vostanije,

Beograd, Stubovi kulture, 2004

Progres nacionalnoga diskursa završio se u romanu u kojem se prigodno obrađuje lik Karađorđa, odnosno doba Prvoga srpskog ustanka (1804). U pokušaju da ovu prozu povežem sa idolatrijom likova iz ranoga socijalističkoga razdoblja, i istovremeno ukažem na pomeranje intimnoga prema nacionalnom, našla sam se na kraju sa nevelikom knjigom u kojoj sam obeležila svaku stranicu, ne samo jedanput. Treba u celini pročitati, da bi se poverovalo kako je bilo mogućno to napisati, nikakva close reading interpretacija ne pomaže. Ovo skaredno poništavanje književnoga posla od strane autorke je tačka u kojoj poređenja postaju ociozna, a zaključci repetitivni - baš kao i sam tekst. Kakva je dakle poetika nacionalizma koja se više ne može reprodukovati?

Ne može se ni zamisliti bilo koja druga situacija čitanja, sem školske priredbe, komemoracije, svečane akademije: tako tekst u kulturnome prostoru nema intimnih i individualnih čitalaca

1. Zaplet je statičan, ukočen u procesu sakralizacije teme koja ne dozvoljava nikakav pomak od najjednostavnije istoriografske varijante, dakle školskog udžbenika. Nema nikakve mogućnosti reinterpretacije istorijske naracije. Ne samo to - čak je i istoriografija događaja ugrožena, jer se prošlost i budućnost stalno prelamaju kroz nacionalističku prizmu: sve što se ikada desilo nacionalnome kolektivu odraz je onoga što se desilo i što će se desiti, krivica drugih kolektiva bila je pre, posle, sada, budućnost je obeležena prošlošću, ali i obrnuto. „Prizmatička“ organizacija vremena doduše konačno razotkriva laž o mogućnom pragmatičkome vidu nacionalizma (nacionalni program, briga za naciju, itd.): koncept promene ne postoji, svaka refleksija kolektiva svedena je na tužbalicu, čija je jedina alternativa bojni poklič.
2. Likovi su alegorijski pečati, čiji je govor nužno „prevod“ govora kolektiva. Komunikacije među likovima naprosto nema, autorka je popunjava svojim zamislima o njihovim deklarativnim stavovima. Umesto da se iz detalja ponašanja konstruiše lik Karađorđa, izabran je mali broj detalja ponašanja - alegorijskih fragmenata, koji treba da smanje utisak potpune ideologizacije lika. Najizbrisaniji lik je naravno Karađorđeva žena...
3. Nezgrapna metaforizacija ponajviše podseća na jugoslovenski prozni „modernizam“ od 60-ih godina nadalje, kada je mučna psihologizacija/poetizacija pokrivala besprekornu ideologizaciju književnih likova (partizanski komesar sa dilemama i beskonačnim unutarnjim monolozima kao model). Na dugoj listi takvih konstrukata, Karađorđe, koji se malo-malo pa bosim stopalima zarije u zemlju e da bi osetio istu a i pustio metaforičke korenove, sve uz unutarnji monolog o samo jednoj temi - sudbini naroda mu - izvesno zauzima najviše mesto. U poređenju sa tim postupkom, proza M. Lalića ili O. Daviča izgleda lepršava i duhovita.
4. Nadrealistička poetizacija teksta, kao jedino dozvoljeno nasleđe međuratnih avangardnih poetika, otežava tekst ačenjem oko nemogućih poređenja, arhaizacijom teksta, potpunim odsustvom ironije. Postupak treba da omogući da se besmisao čita kao „sveti“ tekst. Ovoj „svetosti“ može se pripisati stalno ponavljanje: u domenu pristojnosti je ne prebrojavati koliko puta Karađorđe izvodi svoju podorizomatiku u tako tankoj knjizi. Funkcionalizacija „svetosti“ propušta dva stilska postupka, važna koliko za nadrealističku poetiku, toliko i za svaku uspešnu mantru: kratki segmenti/formule, povremeni nonsens/igra sa zvucima.
5. Ukinuta je svaka napetost, jer svi likovi „znaju“ šta drugi misle pre nego što ti išta kažu. Ovaj tip „sporazumevanja“ unutar nacionalnoga kolektiva - ali i izvan njega, jer su namere neprijatelja prozirne - žalosna je sudbina ideološki konstruisanoga zapleta. Kulturna intimnost, koja je po Majklu Hercfeldu¹ osnova poetike nacionalizma, i čita se u lakome sporazumevanju unutar nacionalnoga kolektiva u svakodnevnim diskursima, postupcima, gestovima, telu, a ne samo u propisujućim tekstovima visoke kulture, tako postaje dosledno sprovedena u poetici Svetlane Velmar Janković. To bio bio redak i zanimljiv primer književne primene teorijskoga teksta, kada bi uistinu bilo reči o čitanju/učitavanju, koje uvek podrazumeva distancu.

6. Sem što je takav književni tekst dosadan i recitativan, bez bilo kakve savremene referentnosti, on postoji samo u volji nacionalnoga kolektiva da u samopredstavljanju pokrije sva područja kulture gde se prevodi/provodi moć. Ne može se ni zamisliti bilo koja druga situacija čitanja, sem školske priredbe, komemoracije, svečane akademije: tako tekst u kulturnome prostoru nema intimnih i individualnih čitalaca. A ako se i može zamisliti pomalo sado-mazohistički čitatelj/čitateljka ovakve proze, onda u njegovom/njenom opuštanju zaista ne može figurirati ništa drugo nego turbo/porno ponuda današnje srpske masovne kulture.
Smisao čitanja knjige Svetlane Velmar Janković dve godine posle objavljivanja je upravo u tome što se u međuvremenu zaista nije pojavio nijedan književni proizvod koji bi označio kontinuitet ovakve nacionalističke poetike. Objavljivanje njenoga kraja ovde proizlazi iz uverenja da se poetički više ništa ne može uraditi od zloupotrebljenog i potpuno isušenoga modela, koji nije mnogo nudio ni kada se, sa mnogo dobre volje, mogao videti kao inovacija. No ništa ne može sprečiti strast izdavača da, kao u dobra stara vremena, pune magacine delima državno omiljenih autora. Čemu sve to od autorke koja je istovremeno objavila solidno napisane i ne nezanimljive uspomene iz detinjstva u Beogradu pred Drugi svetski rat, ostaje žalosno prozirno.

 

¹ Prevod knjige Majkla Hercfelda izdao je Ivan Čolović u biblioteci XX vek.

Reč i misao br. 314

Cement arhiva

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.