Beton br.144
Sreda 19. februar 2014.
Piše: Bojan Samson

ĆORSOKAK. RETROVIZOR. RIKVERC

Vladimir Stojnić: Kutija (Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2013)

 

 

 

 

Zamislite na trenutak da vam se ne dopadne knjiga autora kojeg inače cenite, autora u čijoj ste afirmaciji učestvovali i autora sa kojim ste sarađivali na razne načine. Taj pisac vam poklonio knjigu sa drugarskom posvetom očekujući verovatno nekakvu reakciju, ali sigurno ne izliv negativnih komentara. Jer tako vam je to sa piscima, oni od kritičara očekuju ono što nikako ne bi smeli: večnu i bezuslovnu ljubav i podršku, naravno, i vrlo su povređeni kada se to ne dogodi. I šta onda usledi? Na primer, vi napišete negativan prikaz, nađete urednika koji bi to hteo da objavi, doživite par negativnih i par pozitivnih komentara (u zavisnosti od toga u kakvim je odnosima pisac sa ostatkom književne zajednice), možda se nađete i na nekoj crnoj književnoj listi (opa!), autor vas optuži za zavidljivost jer, eto, njemu tako dobro ide a vi niste ništa objavili već godinama, prokaže vas kao oličenje mrzovolje, kreativne impotencije i neostvarenosti, a vi na kraju shvatite da su se vaši najiskreniji prijatelji nalazili među programerima, konobarima, poljoprivrednim inženjerima i poštarima, i život konačno može da krene dalje. Tako vam je to u srpskoj, a verovatno i u svakoj drugoj književnosti. Ipak, ništa ne može zameniti taj osećaj da ste rekli ono što ste stvarno mislili, zar ne? Ili ipak može?

 

IMG_4799

                                                                                               Foto: Vera Vujošević

 

Evo jednog indikativnog slučaja: pesnička knjiga Kutija Vladimira Stojnića (1980). Inače, Zemunac je prepoznat kao jedan od najrelevantnijih, najplodnijih i najznačajnijih pesnika svoje generacije. Veliki potencijal njegovih prethodnih knjiga, a naročito druge po redu, ekfrastičke zbirke Fotoalbum (2010), ukazivao je na kreativno vrlo radoznalog autora sklonog formalnim inovacijama, dok je kritiku obavezivao na pažljivo praćenje pesnikovog budućeg razvoja, ali i podsticao na pružanje neophodne podrške. Trećom zbirkom, Poziv na saučesništvo (2011), Stojnić pravi radikalan poetički zaokret ka neoavangardnim pesničkim strategijama, eksperimentu, esejističkom prilazu teorijskim pitanjima, itd. Ovim izdanjem autor daje do znanja da ne želi biti strpan ni u jednu poetičku ladicu, već iznova želi iznenađivati publiku i kritiku. To je jedna od strategija nekolicine novih pesnika/kinja sa beogradske scene: tek što je osvojen jedan poetički prostor, već u sledećoj zbirci on se u potpunosti napušta i kreće se ka nekom novom, neistraženom kutku kreativnosti. Ipak, čini mi se da je u poslednjoj zbirci Kutija Stojnić upao u ćorsokak. Recimo odmah, osnovni problem sa Stojnićevom knjigom je u slabom kvalitetu pojedinačnih tekstova. Kao i uvek, „koncept“ je tu, ali on ovoga puta sam po sebi nije dovoljan jer je za njegovo ostvarenje trebalo više umešnosti i istrajnosti. Prvobitnoj zamisli nema se šta prigovoriti: učiniti od samog jezika glavnog subjekta poezije, odnosno stvoriti jezik koji poseduje sopstveni ego i volju, te pokušava napraviti otklon od tradicionalno shvaćenog pesničkog izraza, pa ga na neki način i parodirati, a opet uspostaviti neku novu poetičnost. Priznaćemo, zadatak neobično uzbudljiv, privlačan, pa i plemenit, ali u isto vreme i vrlo zahtevan i neizvestan. Mogli bismo reći da je to najviši cilj kojem teži svaki pesnik željan pomeranja granica u poeziji. Takođe, jedan od načina za ostvarenje ovog „koncepta“ u Stojnićevoj Kutiji je „uočavanje“ i upisivanje skrivenih detalja u urbanim krajolicima, te pronalaženje nekih dubljih značenja u njima, neke tananije veze u odnosima između naizgled nezavisnih uvida i naizgled nezavisnih pojmova, drugim rečima, pronalaženje poetičnosti u naizgled nepoetičnim stvarima i predelima. Zato je lirsko ja, po običaju opterećeno suvišnim iskustvom i znanjem, ovde skoro u potpunosti utišano, a ostao je samo jezik koji treba da povrati davno izgubljenu „nevinost“, a zatim raskine kontaminirajuće veze sa istorijom, tradicijom i kulturom, te da pokuša stvoriti neku novu stvarnost. Poetičnost bi ovde trebalo da se ogleda u metaforizaciji faktografski zabeleženih pojedinosti, ali u tome se istovremeno krije problem: Stojnić ne uspeva da prepozna „pukotine“ u pojmovima i ostavi ih „otvorenima“; sve je suviše dobro „zacementirano“; nema igre i iznenađenja; stvari ni jednog trenutka ne izmiču kontroli, a to je obično loše za poeziju.

 

Stojnićevom pisanju u ovoj zbirci nedostaju čvršće asocijativne veze koje bi tekstovima dale višedimenzionalnost, dubinu i metafizičnost; nedostaje emocije i atmosfere, ne izdvajaju se stih ili slika koji bi privukli našu pažnju, koji bi proizveli neko očuđenje, itd. Zapravo, nedostaje svega onoga što bi nas podstaklo da se vratimo ovim tekstovima, da ih ponovo pročitamo ili protumačimo. Mogli bismo ove tekstove skratiti za red ili dva, a mogli bismo ih za toliko i produžiti, pa opet se ništa ne bi promenilo u njihovoj dinamici ili značenju. Sve ovo govori u prilog činjenici da se Stojnićeva zamisao pretvorila u jedno besciljno nizanje tekstualnih iskaza - evo i primera za to. Izabrali smo jednu rečenicu iz mnoštva jednako besmislenih: „Disanje se provlači kroz prizor povratka kući.“ Kako se to disanje provlači? Na leđima ili na stomaku? Sa rukama napred ili sa nogama napred? Da li je prizor povratka kući sačinjen od rešetaka ili je, recimo, spiralnog oblika? Hm, a da li bi se nešto promenilo u značenju ovog iskaza da smo malo promenili redosled imenica i njihov padežni oblik, recimo: „Povratak diše kroz provlačenje kućnog prizora“. Ili: „Kuća se vraća kroz disanje prizornog povratka.“ A moglo bi i ovako: „Prizor se skućava kroz povratak disajnog provlačenja.“ Navedene kombinacije bile bi jednako besmislene kao i početna Stojnićeva tvrdnja, ali bi možda bile šarmantnije u svojoj nadrealističkoj, nepretencioznoj igrivosti. Mogli bismo mi Stojnićeve isprazne stihove kombinovati do kasno u noć, ali to onda ne bi bila poezija, već puka kombinatorika bez početka i kraja. Ako pesnik ima pretenziju na nekakvu dugovečnost, onda njegova poezija mora u sebi nositi autentično viđenje sveta i čoveka iskazano autentičnim jezikom, i to je ono što je razlikuje od drugih vidova jezičkog izražavanja. To nikako ne bi smelo biti samo puko nizanje reči, već promišljeno stvaranje novih značenjskih prostora i veza između njih. Takođe, pesnik ne može biti samo puki tehnolog koji pravi svoj „proizvod“ po unapred utvrđenom receptu, već stvaralac koji se upušta u avanturu svestan da ne može predvideti njen završetak. Zato pesnički put jeste pomalo i opasan. A Zemunac nije bio spreman preuzeti rizik, te se i suviše dosledno držao nekih poetičkih premisa usvojenih, čini se, mnogo pre pisanja Kutije. A bilo bi verovatno mnogo bolje za ovu knjigu da se autor više otvorio prema sopstvenim opsesivnim motivima kojima bi uspostavio prisniju vezu sa čitaocem, kao i prema izraženijoj asocijativnosti koja bi ga verovatno odvela na nepregledno, ali i vrlo inspirativno polje kulture i istorije.

 

Čini se da je Stojnićevo neprestano menjanje poetike uzelo danak: nije bilo prilike da autor prepozna poetički prostor koji mu više prija od ostalih i da se malo duže zadrži u njemu pa da se tako neke poetičke odrednice u njegovom stvaralaštvu učvrste i nadograde. Stojnić nije na duže vreme usvojio njemu značajne ideje i razvio ih u svojem pesništvu, odnosno nije izgradio prepoznatljivi pesnički Weltanschaung koji bi ga razlikovao od drugih autora. Plašim se da stvari u jednom krilu1 nove srpske poezije postaju loše: vladaju bezidejnost, sterilnost, jezička samodovoljnost, sivilo jednoglasja, nema autentičnosti, emocije i uopšte svega onoga što dobra poezija mora posedovati. Čini se da Stojnić, kao i jedan deo autora/ki sa beogradske scene poeziju počinje doživljavati smrtno ozbiljno, bez imalo smisla za igru ili humor, bez (auto)ironičnog otklona, i to postaje smrtno ozbiljan problem. Kao što reče Gadamer: „Ko igru ne shvata ozbiljno, taj je kvari“. Zbirka Kutija, po mom mišljenju, predstavlja paradigmu neuspeha jedne ideje o pisanju pesničke knjige umesto pisanja pojedinačne pesme. I tako ćemo uskoro svaki čas ustoličavati odlične mlade pesnike/kinje, ali od njih neće dolaziti baš mnogo odličnih pesama, nego će se sve uglavnom svoditi na prosek. Zato nam se nameće pitanje: kako neko može biti odličan pesnik, a da pri tome nema gotovo ni jednu odličnu pesmu? Stojnić na svu sreću ima više takvih pesama/tekstova, ali one ipak pripadaju njegovoj ranoj fazi, tj. prvim dvema zbirkama. S druge strane, nije se u slučaju zbirke Kutija desilo ništa tragično: objavljena je samo još jedna slaba pesnička knjiga u srpskom književnom životu koja će biti brzo zaboravljena. Nema veze. Život ide dalje.

 

 

 

 

1 Tu pre svega mislim na grupu beogradskih autora/ki prvobitno okupljenu oko časopisa „Agon“, Kulturnog centra Beograda, Studentskog kulturnog centra i Doma kulture Studentski grad.

 

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.