Pitao sam se šta je to uradio reditelj Željko Orešković sa ovim komadom Iva Brešana pa da taj komad funkcioniše kao slika iz muzeja? Jer šta ima gore za jedan subverzivni komad od toga da postane benigna i suva muzejska jedinica? I uopšte, za pozorište kao jednu živu ustanovu najgora je kazna da funkcioniše kao mrtvačko sećanje i opskurno pamćenje nekadašnjih uzbuđenja.
Dok sam gledao ovu predstavu setio sam se da je isti, loš, utisak na mene ostavila i mnogo slavljena predstava San letnje noći u režiji slavnog Pitera Bruka na jednom Bitefu, sa engleskim glumcima takođe tih 70-ih godina onog veka! Pomislićete, gle ti njega kako se usuđuje da kritikuje samog Pitera Bruka, više nego poluboga svetskog pozorišta, i da tako negativno govori o toj takođe kultnoj predstavi San letnje noći. Na žalost, to je bio samo i isključivo zabavni cirkus sa mnogo veštine. Umetnosti i pozorišta, znači svih onih složenih emocija, saznanja, obrta, iskakanja, poetskih zavrzlama duha, nadmetanja sa istorijom, čime Šekspir obiluje, e, svega toga nije bilo ni trunke u toj predstavi Pitera Bruka San letnje noći. Jer tamo se grupa radnika ne bori za identitet autentičnog umetnika, tamo kralj koji se ženi nije istrebljivač celog naroda svoje buduće žene Amazonke, tamo ljubavnici nisu žrtve okrutne čarolije proizvoljno samovlasnih vilenjaka i vila, tamo roditelji ne doživljavaju krizu porodice koju nasilno rešava taj isti nasilni kralj pred ženidbu. Tamo, kod Pitera Bruka, sve je to normalno: i da su ubice ubice i da su žrtve žrtve, samo je važno da se mi lepo zabavljamo! E pa, kod Željka Oreškovića takođe je najbitnije da se mi lepo zabavljamo i kada se likovi na sceni bore protiv jednog ideološkog i nasilničkog mraka jednog danas samo nominalno zamenjenog režima. Osnovna snaga Brešanovih drama-komedija-groteski-tragedija bila je u otvorenosti i pobunjeničkom slikanju oporih strana jednog, već tada kada je on pisao, bivšeg vremena. Jer Brešan je 70-ih pisao o kasnim 40-im kao najgorim godinama tobože komunističke strahovlade i unutrašnje prevare vlasti, a mi smo svi razumeli da se tu radi baš o svim našim socijalističkim godinama jer je Brešan bio pogodio sve bitne maske i mehanizme vlasti tog i takvog društva. Ali danas mi ne videsmo ni jednog nesrećnog Bidžu iz Svilajnca, lokalnog despota doskorašnje vlasti, a da ne govorimo o aktuelnim lokalnim i opštim ugnjetačima u kojima naravno ne oskudevamo nikad! Ne, Orešković je pokušao da rekonstruiše neku imaginarnu, staru, već izvedenu i viđenu predstavu. Na žalost, tako se ne samo ubija osnovna subverzivnost - čitaj pobuna, koja je najznačajniji domet dela, već se gledalac upućuje i u novu istinu - da se subverzivnost niti isplati niti ceni, niti je to potreban predmet interesovanja današnjeg pozorišta, pa time ni društvenog života uopšte.

A šta onda jeste po Oreškoviću predmet interesovanja današnjeg pozorišta u Beogradu? To se može otkriti u načinu igre, u formalizmu rešenja, u iskričavoj i ispraznoj domišljatosti u odabiru scenskih sredstava koja sva vode na stranputicu jednog kozerskog pozorišta, tobože smešnog-po-sebi. Takvo pozorište ne postoji, ono je surogat pozorišta i samo ukrasna laža sa mnogo uložene energije.
Jer ne može se reći da Predrag Ejdus ne ulaže maksimum šarma i znanja u lik jadnog učitelja pijanca sa pažljivo iznijansiranim splitskim, dakle gradskim akcentom koji je u sukobu sa surovim jezikom Dalmatinske Zagore. Dosetka da sam reditelj predstave na selu, dotični učitelj Ejdus, igra najvažnije delove teksta u formi foršpila (pokazivanja glumcima), dao je lepe rezultate, ali ipak samo na planu forme jer je sadržaj ostao otuđen. Pitam se da li je to bio cilj ili kolateralna šteta ove predstave. Pored Ejdusa svojski se potrudila i mlada Marija Vicković i stilski čisto dala lik tragične junakinje, seoske devojke u ulozi Ofelije u životu i na sceni. Bojim se da ostali likovi, sem lika Šimurine u izvođenju Marka Nikolića koji je „prevodio“ Šekspirov original iz ugla nepismenog seljaka, nisu prešli granicu opštih mesta.
Sama rediteljska poetika komada terala je glumce na obilatu šmiru: nepopunjeno učešće u scenskom vremenu i sve ostalo odavalo je utisak priličnog šunda. Na žalost, ispostavilo se da ima nečeg zaista trulog u mnogim okolnostima u kojima se ovaj komad igra, a izgleda da su to pre svega truli odnosi u kojima se misli i stvara pozorište kod nas danas i ovde, bar u Narodnom pozorištu u Beogradu. Jer tako drastična transformacija jednog angažovanog komada u muzejski eksponat zaista je smrtonosno iskliznuće sa trajnim posledicama po ukus i angažman publike. Šteta.