Beton br.1
Utorak 20. jun 2006.
Piše: Saša Ćirić

Čas dr Tulpa, ili Kum 2

Milisav Savić: 30 plus 18, Rad, 2005.

30+18. Pa 48. Ali čega? „Portreta i priča“. Ne baš. „Priča“ je malo složenija, a nije priča, niti ima srećan ishod.
M. Savić je doktor srpske književnosti s disertacijom o krajiškom ojkanju, epici i nasleđu. M. Savić je, ispostaviće se, posvećeni čitač, prevodilac i osvedočeni ljubimik kratkih proznih formi, u prvom redu plaćenih javnih predavanja, svojih. Njegov uvid u istoriju nacionalne literature diktira jednako logika tržišne oskudice i vlastita neinventivnost. Otuda ničim izazvane mini studije o Vuku, Andriću, Iliji Vukićeviću... na dve do tri stranice, penetrirane manje ili više poznatim biografskim podacima i anegdotama, rigidnom bibliografskom selekcijom (Meša Selimović je prema Saviću autor jednog romana za koji je bitno da su ga anketari Večernjih novosti, a ne recimo svi poratni članovi NIN-ovog žiirija, proglasili srpskim romanom dvadesetog veka) i sve tako i u tom maniru. Ako niste znali, ništa vam se neće ni otkriti; a ako ponešto o ovlaš dotaknutom i znate, pitaćete se čemu takav brevijar op štih mesta, notorne faktografije, ličnog sviđa-mi-se izbora bez interpretacije.

Harmonika magistrale odjekuje sa svake stranice novog teksta, uramljena fotografija voljenog predsednika čas je zagaravljena dimom i muhoserinama i opletena paučinom, čas očišćena do suza masne šankerske krpe-sunđera

Ono, istini za volju, takav tekstualni melanž i međužanrovski kroki kritike i novinskog članka (uz pokoje nagađanje: I. Vukićević je verovatno bio profesor Bori Stankoviću u Vranju - kao da taj podatak ne može da se proveri) nije sastavljen bez literarnog i novinarskog talenta, pa ako i ne uvećava naše opšte znanje, odnosno ništa književno istorijski bitno ne govori o trideset odabranih preminulih autora (od Vuka i Dositeja do Kiša, Pekića i Selenića), govori o afinitetu ovog čteca i dotora.
Dr Saviću, veoma dirljivo, nijedna spisateljica nije zapala za čitalačko oko (iako na jednom mestu hrabro i duhovito primećuje da je Steriji u svoje vreme bilo lakše da ismeva više žene nego muškarce, jer tada nije bilo feminizma. Da, recimo da Rodoljupci, najnevažniji komad „mizoginog“ Vrščanina, potvrđuje da su žene i njihov oportuni, licemerni, praznoslovni patriotizam, kukavičluk, prevrtljivost i glupost pojave koje je Sterija naj-voleo da izvrgne ruglu).
Ono što u ovoj hibridnoj knjižici doista može biti zanimljivo ne pripada modli „Pinki je video Tita“ (o piscima o kojima piše: „Nijedan nije živ, iako sam nekolicinu poznavao, a s nekima se i intenzivnije družio“; a evo i kako: za Andrićem je hteo da potrči dok je ovaj šetao, s Mešom je razgovarao nekoliko puta, Pekića je posetio dva puta u Londonu, Crnjanskog je upoznao u poodmaklim godinama (ne svojim već Crnjanskog) itd.). Dakle, ne pripada im, ali se na takvu modlu naslanja: zanimljivost je u pogledu unatrag čitalačkog afiniteta jednog neonaturaliste koji se u devedesetim preobratio u pritežaoca fragmentarne forme i borhesovske mistifikacije lokalnog tipa. Tako smo posle solidnih fragmenata Hleba i straha, primanja i vraćanja NIN-ove nagrade (da li je i novčani deo nagrade vraćen, pita se zluradi deo duše moje), dobili Andrića i Crnjanskog, dakako dvojicu iz ove 30-člane grupe dr Savića, kao aktere parabiografskog špijunskog i triler romana u epizodi Ožiljci tišine. Koješta!
Zanimljivo je kako Milisav Savić, i kao doktor i kao pisac, t.j. i kao posvećeni poznavalac i kao zainteresovani čitalac-praktičar otkriva tragove postmodernizma diljem istorije naše, crnogorski rečeno, maternje literature. Sterijin Roman bez romana (dakako od dotorea su nadaleko sve hermeneutičke srsi i nedoumice kako uopšte napisati naslov ove Sterijine parodije i kakve sve implikacije sa sobom nosi određeni način imenovanja) prvi je srpski p.m. roman, dok je Šćepan Mali (historijska persona, ne lik Njegoševe drame) najradikalniji postmodernista jer se poigrava svojom biografijom (koristio je veliki broj pseudonima). Dakle, suočeni smo prvi put s neprocenjivim otkrićem tople vode i uspostavljanjem veza protoka vetra kroz šuplju cev izdubljenog drveta, snage plućnog potiska vazduha i milozvučja frulinog, ne dotoreovog (svojevrsno para-kritičko sviranje Malaparteu). U isti mah on, kao svaki ketmanski majstor od formata (preporučujemo ga za dopisnog člana SANU, ili bar nagradu KPZS - ne Kazneno-popravnog zavoda, već nikad upokojene Kulturno prosvetne zajednice Srbije), čini duboki naklon svoj svojoj novoj, p.m. bratiji (sestrinstvo, mile seje serbske, videli smo, ne ceni baš mnogo kao spisateljice podobne za top 30), iako nije baš da je otvarao kafane sa S. Basarom, konsulom Vučje zemlje u Andrijevici 2, ili igrao tarot s prof. Pavićem koji bi za tu priliku bio obučen u muške haljine svog ženskog antipoda i jebao levim brkom odastraga Ludu tarot kartu.

- Ja sam vaš - veli on - ja sam postao poetički preobraćenik i sad vaš, sveznadar i suvereni gospodar svih pripovednih modela i stilsko-jezičkih registara.
No, harmonika magistrale odjekuje sa svake stranice novog teksta, uramljena fotografija voljenog predsednika čas je zagaravljena dimom i muhoserinama i opletena paučinom, čas očišćena do suza masne šankerske krpe-sunđera. Pesme se pišu da bi se „odvojila treba“ (eto i Vuleta Ž. tu negde) i taj nestašni Eros vazda lebdi, lebducka između knjige koju piše, pečata i predstavlja isključivo muškarca, i žene koja mirno čeka i oblaporno gledi The pisca. Tu je i teški uzdah „tuge duge“ zbog nemoći knjižne umetnosti (npr. nemoći da ubedi kafanskog mudrosera iz zavičajne palanke u vlastitu vrednost i uspeh), tu su i kafanski filozofi tragične provenijencije koje grubi režim, a potom i oni sami sebe, dotukoše alkoholom teškijem. O Ćorkane, o Švabice, tugo! (no nema ovde Švabice - propao nam turizam, tu su samo Tri karte za Holivud-dramaturgija, ćup komitskog ujaka u varoš i našeg vojvode gde se jarcaju blentavi, silovana lica s posebnim potrebama se tuku, dok iz njih bazdi podriguša, pivo i praziluk, momci na mostu između Kapije mere ukrućenost svojih penisa - ko će uspeti da na njemu ponese kofu punu vode hladne, stani, stani, Ibar vodo!...).
Tu je i bombardovanje, svakako, draž aktuelnog, gorka suza muška zbog ničim izazvanog tomahavka proviruje, a junački se škrgut zuba (relikvija od šesetosmaške junoške uspaljenosti za pravdu u svetu i na Crvenom univerzitetu Karl Marks-Štat ojačana samoubistvenom oporbom diktatoru poč. Slobi s mesta Čmirkovićevog doglavnika) utišano utkiva u blage pejzaže pitomog zavičaja. U zavičaj se odlazi retko (svega nekoliko puta službenim prevozom - videti tekst Dejana Mihajlovića u drugom broju novopokrenute i brzo pridavljene Književnosti), a na koji pada teška tamna noć (rekao bi sabrat iz duhovnog predgrađa i sportske kladionice u Ministarstvu kulture - Bora u Čorbi) koja će ugušiti tankoćutnu ćutilnost ne više slavuja slatkog novog stila, već dotorea Hajda Džekilić a i posle Borhesa - Borhes-ovca.

betonbr1_cement

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.