Beton br.9
Utorak 26. decembar 2006.
Piše: Saša Ćirić

Božji ratnik ili kapljica spasenja je uvek nadohvat ruke

Svetislav Basara Uspon i pad Parkinsonove bolesti,

Dereta, 2006.

                      Ovo pisanije pokazuje da je vrag odneo šalu,                   
                      a da ni Đavo nije sedeo skrštenih ruku.

                      (Anonim, XIII vek, negde u ustavnoj preambuli)

 

Fascinantno je slepilo čitalaca Basarine proze. Opčinjeni onim na šta su od 80-ih navikli (na postmodernu ars combinatoria i permanentno problematizovanje ontološkog statusa književnosti), ne vide ono što bode oči s primarne plohe Basarinog teksta. Reč je o srednjevekovnom teološkom fundamentalizmu ili fundamentalizmu teologije. No, pre toga, tzv. cerebralnost, „filozofska ili intelektualna dimenzija teksta“, „univerzalni iskazi“ ili esejistički tip diskursa umetnut u nevino prozno tkivo, za neke čitaoce tek su šarena opsena (vrata) u koja su se zablenuli dokoni i sujeverno-naivni čitaoci koji misle da Basara misli. A on, vele ovi veselnici, uopšte ne misli nego se igra, pletući paučinasto tkanje od verbalne magle i semantičke basme. I u takvoj odbrani oni podižu najveću porugu koja se može uputiti ovom autoru nepravedno lišenog hvaleugodnog NIN-a: veselo laprdalo, a ne dubokoumni mistagog i mitomah.

Drugi čitaoci, oni učeniji, liberalniji i sa očitom sklonošću ka Lindi Hačion (ljubav na daljinu), cene ponajviše tzv. basarijanski ludizam koji infantilno, besno-obesno, premeće preko glave, izvrće na naličje, naopako postavlja naglavačke sve te ustaljene konvencije, forme i norme. Dakle, i učeni (tzv. hermeneutički ravi) tvrde da se Basara igra, samo samosvesno i s ciljem, koji cilj im nije baš uvek dostupan ni jasan.
Povrh svega, i sam autor, autodidakt-eklektik, u vlastitoj mantri „narativni teolog“, političar u osipanju, ex-zet, veleposlanik ex-zemlje i glodur „Globa“ tvrdi, jer u to tvrdo veruje, da njegovoj ingenioznosti put Gloriji preče njegovi politički pamfleti i satiričke paškvile, usmene i pismene, kojima je mnogog Panglosa za herac ujeo, te mu ne dade kletog NIN-a, ne NIN-a, ninosao se dabogda (ili Budibogsnama).
A u stvari, utata - Basara se preigra, autor po 62. put kreće u jalovi krstaški pohod na slepe utvare i samrtne grehe naše savremenosti: na himeru Prosvećenosti i kletost Renesanse, na mrski Heliocentrizam i Kopernika bednog (kosti mu se u zemlji prevrtale; aha, u zemlji, a ne na Suncu), na demokratsku horizontalu što korporativnu vertikalu baci na pleća, na one što porušiše gradske zidine što svemu smisao davahu, na društveni progres, jednakost i ljudska prava rođena u sečivu giljotine, na lekare i higijeničare, na kuvare i sve one što povedeni bezbožništva modom brinu o zdravlju samo i lepoti propadljive puti svoje, zaboravivši bedni na ono suštastveno i jedinosuštno, na staranje o spasenju duše svoje itd. i tako u smislu srodnom.
Kada bi se ova argumentacija (ako je to argumentacija, dodao bi veliki poštovalac svega postojećeg na srpskoj književnoj sceni), retorika i pripovedna strategija odstranile iz Basarinog opusa, na stranu sve metafikcionalne i metapoetičke trte-mrte i neprobavljena teorija i filozofija srpskoga Ničea, ne bi ostalo ama baš ništa što bi povezivalo to mučno šarenilo. Malo pamfletaškog politikantstva, malo raznoraznih ideja uhvaćenih u letu kafanske omamljenosti, malo polemičke jurodivosti i brušenja stila, tu i tamo borhesovskih pseudobiografija, jezičkih dvosmislica i logičkih paradok(a)sa, dosta galerijske papazjanije stvarnih istorijskih ličnosti i poznatih književnih likova, ponešto burlesknog humora što se predvidljivo opetuje diljem Basarinih knjiga i silna naplavina neobaveznih, kontradiktornih, sebeukidajućih i besposledičnih iskaza i „teorija“ za koje je potpuno nevažno ko ih i u kom kontekstu izgovara ili ispisuje.
Na kraju, Uspon i pad Parkinsonove bolesti je još ponajbolje pisan od svih Basarinih poslednjih romana. Zasigurno će biti jedan od najozbiljnijih kandidata za NIN-a, jer staž i jurodivost večitog enfant terrible-a obavezuju i najtvrđe neverničko srce žiri-žreca, a samilost ljudska (dakako, geocentrična i kanonska) i praznina opšta serbskoga fiktotvornoga pisanija aktualnoga gotovo nagone da se Maister-Mag (ne Magični*) skine sa spiska OFF-NIN-a i zaplovi zajedno sa mučki samoučkim-kulturtregerskim alter egom Dobricom, te Svetim Mirom put Zemlje obećane.

Beton, svima redom i u Novoj...

 

* Beton dodatak: „Laku noć, meco!“

betonbr9-3Jednoga dana, biće ipak noći, auctor Parkinsa, možda baš sam Parkins, bane u kuću, recimo svoju, iako ženinu, ili uvaženog glagoljivog tasta, sada već bivšeg, ne počivšeg, daleko bilo! Uto će i mrak, na oči, koji nikako sa istih ni silazio nije, no se fino ugnezdio do kraja balade - bez pevanja ali sa šaketanjem.
„Ko je spavao u mom krevetu?“, zaurla slep od ljutine. „Ko je spavao umom krevetu?“, nastavi nešto tišim glasom, slep od zbunjenosti. „A ko još spava u mom krevetu?“, zapita najtiše i najnevinije, i steže pesnice.
Umorni putnik s Juga, namernik bez zlih namera, u svom magičnom snu, ni kriv ni ružan, stade da strada. I nastrada na pravdi geocentričnog Gospoda, i u mraku njegovom, bogougodnom. Uto će i svetlost, 75 sveća, ali auctor pade u dubok počinak, smesta, a magični namernik uteče glavom bez bela obraza. I ne povrnu se - dok se Majlsova truba po treći put ne oglasi sa kioska.

Cement arhiva

2023.

2022.

2021.

2020.

2019.

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.