Beton br.9
Utorak 26. decembar 2006.
Piše: Saša Ćirić

Božji ratnik ili kapljica spasenja je uvek nadohvat ruke

Svetislav Basara Uspon i pad Parkinsonove bolesti,

Dereta, 2006.

                      Ovo pisanije pokazuje da je vrag odneo šalu,                   
                      a da ni Đavo nije sedeo skrštenih ruku.

                      (Anonim, XIII vek, negde u ustavnoj preambuli)

 

Fascinantno je slepilo čitalaca Basarine proze. Opčinjeni onim na šta su od 80-ih navikli (na postmodernu ars combinatoria i permanentno problematizovanje ontološkog statusa književnosti), ne vide ono što bode oči s primarne plohe Basarinog teksta. Reč je o srednjevekovnom teološkom fundamentalizmu ili fundamentalizmu teologije. No, pre toga, tzv. cerebralnost, „filozofska ili intelektualna dimenzija teksta“, „univerzalni iskazi“ ili esejistički tip diskursa umetnut u nevino prozno tkivo, za neke čitaoce tek su šarena opsena (vrata) u koja su se zablenuli dokoni i sujeverno-naivni čitaoci koji misle da Basara misli. A on, vele ovi veselnici, uopšte ne misli nego se igra, pletući paučinasto tkanje od verbalne magle i semantičke basme. I u takvoj odbrani oni podižu najveću porugu koja se može uputiti ovom autoru nepravedno lišenog hvaleugodnog NIN-a: veselo laprdalo, a ne dubokoumni mistagog i mitomah.

Drugi čitaoci, oni učeniji, liberalniji i sa očitom sklonošću ka Lindi Hačion (ljubav na daljinu), cene ponajviše tzv. basarijanski ludizam koji infantilno, besno-obesno, premeće preko glave, izvrće na naličje, naopako postavlja naglavačke sve te ustaljene konvencije, forme i norme. Dakle, i učeni (tzv. hermeneutički ravi) tvrde da se Basara igra, samo samosvesno i s ciljem, koji cilj im nije baš uvek dostupan ni jasan.
Povrh svega, i sam autor, autodidakt-eklektik, u vlastitoj mantri „narativni teolog“, političar u osipanju, ex-zet, veleposlanik ex-zemlje i glodur „Globa“ tvrdi, jer u to tvrdo veruje, da njegovoj ingenioznosti put Gloriji preče njegovi politički pamfleti i satiričke paškvile, usmene i pismene, kojima je mnogog Panglosa za herac ujeo, te mu ne dade kletog NIN-a, ne NIN-a, ninosao se dabogda (ili Budibogsnama).
A u stvari, utata - Basara se preigra, autor po 62. put kreće u jalovi krstaški pohod na slepe utvare i samrtne grehe naše savremenosti: na himeru Prosvećenosti i kletost Renesanse, na mrski Heliocentrizam i Kopernika bednog (kosti mu se u zemlji prevrtale; aha, u zemlji, a ne na Suncu), na demokratsku horizontalu što korporativnu vertikalu baci na pleća, na one što porušiše gradske zidine što svemu smisao davahu, na društveni progres, jednakost i ljudska prava rođena u sečivu giljotine, na lekare i higijeničare, na kuvare i sve one što povedeni bezbožništva modom brinu o zdravlju samo i lepoti propadljive puti svoje, zaboravivši bedni na ono suštastveno i jedinosuštno, na staranje o spasenju duše svoje itd. i tako u smislu srodnom.
Kada bi se ova argumentacija (ako je to argumentacija, dodao bi veliki poštovalac svega postojećeg na srpskoj književnoj sceni), retorika i pripovedna strategija odstranile iz Basarinog opusa, na stranu sve metafikcionalne i metapoetičke trte-mrte i neprobavljena teorija i filozofija srpskoga Ničea, ne bi ostalo ama baš ništa što bi povezivalo to mučno šarenilo. Malo pamfletaškog politikantstva, malo raznoraznih ideja uhvaćenih u letu kafanske omamljenosti, malo polemičke jurodivosti i brušenja stila, tu i tamo borhesovskih pseudobiografija, jezičkih dvosmislica i logičkih paradok(a)sa, dosta galerijske papazjanije stvarnih istorijskih ličnosti i poznatih književnih likova, ponešto burlesknog humora što se predvidljivo opetuje diljem Basarinih knjiga i silna naplavina neobaveznih, kontradiktornih, sebeukidajućih i besposledičnih iskaza i „teorija“ za koje je potpuno nevažno ko ih i u kom kontekstu izgovara ili ispisuje.
Na kraju, Uspon i pad Parkinsonove bolesti je još ponajbolje pisan od svih Basarinih poslednjih romana. Zasigurno će biti jedan od najozbiljnijih kandidata za NIN-a, jer staž i jurodivost večitog enfant terrible-a obavezuju i najtvrđe neverničko srce žiri-žreca, a samilost ljudska (dakako, geocentrična i kanonska) i praznina opšta serbskoga fiktotvornoga pisanija aktualnoga gotovo nagone da se Maister-Mag (ne Magični*) skine sa spiska OFF-NIN-a i zaplovi zajedno sa mučki samoučkim-kulturtregerskim alter egom Dobricom, te Svetim Mirom put Zemlje obećane.

Beton, svima redom i u Novoj...

 

* Beton dodatak: „Laku noć, meco!“

betonbr9-3Jednoga dana, biće ipak noći, auctor Parkinsa, možda baš sam Parkins, bane u kuću, recimo svoju, iako ženinu, ili uvaženog glagoljivog tasta, sada već bivšeg, ne počivšeg, daleko bilo! Uto će i mrak, na oči, koji nikako sa istih ni silazio nije, no se fino ugnezdio do kraja balade - bez pevanja ali sa šaketanjem.
„Ko je spavao u mom krevetu?“, zaurla slep od ljutine. „Ko je spavao umom krevetu?“, nastavi nešto tišim glasom, slep od zbunjenosti. „A ko još spava u mom krevetu?“, zapita najtiše i najnevinije, i steže pesnice.
Umorni putnik s Juga, namernik bez zlih namera, u svom magičnom snu, ni kriv ni ružan, stade da strada. I nastrada na pravdi geocentričnog Gospoda, i u mraku njegovom, bogougodnom. Uto će i svetlost, 75 sveća, ali auctor pade u dubok počinak, smesta, a magični namernik uteče glavom bez bela obraza. I ne povrnu se - dok se Majlsova truba po treći put ne oglasi sa kioska.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.