Neobična je koincidencija da u samo par dana na scenama dva pozorišta gledamo predstave nastale kao scensko uobličenje neke priče o prošlosti: Hotel Evropa, literarne maštarije Siniše Kovačevića o vremenu kasnih sedamdesetih godina i Kainov ožiljak, romansiranu biografiju Ive Andrića, zapravo onog dela njegovog života koji je proveo kao ambasador u Trećem rajhu. U obe predstave jedan lik vodi gledaoce kroz priču kao narator a ostali likovi se u pogodnom trenutku pojavljuju da prikažu neki detalj iz njegove priče. Scena tako postaje neka literarno-istorijska pričaonica, kao kakav čas podsećanja na neku manje-više sentimentalnu ili benigno prikazanu, površnu sliku sveta.

Scena iz predstave "Hotel Evropa"

Nije uopšte jasno zašto je delo Siniše Kovačevića, jedna tanušna i trapava pripovest, nastala možda kao jedna od obaveznih vežbi iz dramaturgije na studijama, dospelo na repertoar Beogradskog dramskog pozorišta. Novi Upravnik ovog renomiranog, ali u poslednje vreme repertoarski nesrećnog pozorišta, najavio je svoj mandat kao novi početak, sa obećanjem da će se igrati samo provereno vredni dramski tekstovi u režiji vrhunskih reditelja. Kad ono – sentimentalna limunada stara preko 30 godina, koja je za to vreme prošetala kroz mnoge upravničke fioke raznih pozorišta, gde je redovno odbijana i uljudno vraćana piscu na dalju doradu. Pa još, isti taj pisac, Siniša Kovačević, valjda po ugledu na starijeg i uspešnijeg prezimenjaka, akademika Dušana, dobio je da sam režira ovu bozu od priče. To je drama bez ikakvog dramskog naboja, sa izmišljenim i likovima i situacijama, jedno praznoslovno naklapanje o tobožnjim intimnim i društvenim problemima, datim u banalnim skicama, scenski prikazanim brutalno i isprazno, pa se s pravom može svrstati u najgore predstave ikad viđene na našim scenama.

Scena iz predstave "Hotel Evropa"

Taj nesrećni Hotel Evropa je, po piscu Kovačeviću, stecište nekih proizvoljnih likova koji svoje vreme u tom pansionatu provode mlateći praznu slamu: o ljubavi, o bogatstvu i siromaštvu, bogami i o poeziji (jedan lik je bizarni, tragični pesnik), o životu životinja, o pecanju, pa onda i o sećanju na nacizam i progone Jevreja. Sve te priče su ispričane površno, scenski prikazane potpuno diletantski, kao neki nebulozni karusel slučajnih sudbina sa opšte margine nekog izmišljenog istorijskog herbarijuma. Ako bi se pisala prava kritika ovog scenskog igrokaza, trebalo bi pisati o kulturnoj politici jedne  zemlje, o bahatosti vlastodržaca u izboru projekata koje će vrlo rastrošno finansirati, o stanju našeg pozorišta u kome se koprcaju svakojaki nedoučeni nametljivci, o uticaju tog i takvog pozorišta na ionako zapuštenu, dezorijentisanu i sluđenu publiku, i sve to u kontekstu analize opstanka zdrave pameti u društvu koje svakodnevno vidljivo tone u nezadrživo živo blato i haos beznađa.

Scena iz predstave "Kainov ožiljak"

Što se predstave Kainov ožiljak tiče, i tu se postavlja krucijalno pitanje: čemu ta predstava danas. To olako, feljtonističko podsećanje na dane koje je Ivo Andrić proveo u Berlinu kao diplomatski predstavnik Kraljevine Jugoslavije pred slomom, donosi neke rekla-kazala pričice izvedene iz opštih mesta sa glavnih stranica novina tog vremena, vesti o usponu Trećeg rajha i o ulozi diplomatije u početku već davno proučenog i prikazanog Drugog svetskog rata. Da li je to neuverljivo pretresanje prljavog veša našeg jedinog nobelovca, da li je to podsećanje na ulogu malih naroda u velikoj politici, da li je to osvrt na svrsishodnost ikakve Jugoslavije, da li je to dodvoravanje ili kritikovanje velikih naroda, posebno Nemačke i nacizma, da li je to priča o veštini diplomatije i opasnostima u koje ona dovodi pojedinca i narode, da li je to priča o perverziji nacista? Od svega po malo, a najviše bljutavih i konfuznih natuknica koje treba da kazuju mnogo i ništa: po onoj staroj srbijanskoj: mož-da-bidne-al-ne mora-da znači!?

Zašto je baš ova predstava direktno prenošena na Javnom servisu RTS, osim ako ne kao eksplicitna izjava o namerama aktuelne vlasti i njene kulturne politike kako će odsad imati da izgleda pozorište u Srbiji – skupo, besmisleno i zaštićeno partijskim članstvom autora. E pa, dragi pozorišni stvaraoci, ako imate nameru da vam Ministarstvo kulture dodeli zamašna sredstva za pozorišni projekat, uzmite se upamet. Tekst mora biti besmislen i pompezan, obavezno potpisan od priznatih, čitaj politički podobnih autora i dramaturga, mora to sve režirati izabrani državni reditelj, sa što manje istraživačkog duha, profesionalnog znanja i ukusa i to u nekom politički probitačnom gradu zemlje nam Srbije. Inače, ništa! Naravno, spretniji stvaraoci će se lako prilagoditi, ali – šta će ostati od kulture i umetnosti? Naravno, provincijalna zabava za mase, otupele u tranziciji. Čini mi se da je i Orvel pisao o tome, davno je shvatio smisao totalitarizma. Mi smo sada na izvoru nedvosmislenih saznanja – učimo, učimo i učimo svakog dana – kako se temeljno guši ukus, kreativnost i kritički pogled na svet, naročito u pozorištu.

Srećno vam školovanje, đaci prvaci!