Ima li većeg cinizma od činjenice da se na Dan Oslobođenja Beograda od fašističke okupacije u Narodnom pozorištu igra premijera jednog beznačajnog Nušićevog komada, koji je posle samo jednog igranja u Sarajevu 1927. godine u režiji autora, igran još samo jednom – u tadašnjem okupiranom glavnom gradu, 1942. godine. Šta to treba da znači? Ismevanje onih žrtava koje je državni vrh, uz pomoć novog ruskog cara, Putina, upravo nekoliko dana ranije, slavio vojnom paradom i Svečanom akademijom u Sava centru. Jer, sadržaj ovog Nušićevog a la Dinastija komada, tema, žanr, likovi, sve je to, zapravo primereno jednoj dekadentnoj formaciji izmišljenog građanstva. I nije problem samo u tome što se ti i takvi likovi pojavljuju na sceni i što se raspredaju njihove banalne sudbine i sladunjavo-ubilačke dogodovštine, nego je problem više u tome što se rediteljka Anđelka Nikolić, inače sklona kritičkom i levičarskom pozorištu, ni na koji način nije distancirala od sveta o kome ovde Nušić raspreda jalove fabulice i dogodovštine, dostojne blaziranog šofera okolo-kalemegdanskih auto-trka, na meru i priliku velike ljubavi Bratislava Petkovića – Brace, smenjenog Ministra kulture i njegovih pozorišnih dostignuća, koja se zaboravljaju pre nego što su i izvedena.

Istina je, rediteljka je pokušala da ugura u ovu trapavu melodramu, priču o pravu žene da bude neverna supruga i ljubavnica, pravu žene da se koristi svojim čarima i mami pare i poštovanje u društvu bogatih i bahatih muškaraca, pa čak i kad se u tu priču, nevešto i ničim izazvano, umeša neki i nekakav anonimni naivac, koji se zaljubi u glumicu i sifrežetkinju, borbenu zastupnicu slobodne ljubavi, koji napokon nad njom izvrši i ubistvo iz strasti, kao Otelo što ubije jadnu i nevinu Dezdemonu, dok ova ubijena, ne da  nije nevina, nego se i ponosi svojim drskim promiskuitetom.

Predstava Anđelke Nikolić nema nikakav realan koncept, to je jednostavno parada nekih poluideja, koje, suprotstavljene same sebi u postavci i nameri, deluju kao neubedljiv infantilizam i nevešta, neutemeljena gluma. U tome im je mnogo pomogla kostimografkinja Olga Mrđenović, tako da su glumice izgledale kao manekenke neke zastarele, jeftino-gizdave, modne revije provincijskog luksuza, sredine 30-tih godina prošlog veka. Sve je tobože bogataški – tu su toalete, tu su frakovi, tu je šampanjac... I nije da nije uloženo truda da se sagledaju i savataju ti silni karakteri na sceni ovog petparačkog scenskog sadržaja, ima tu vike i cike, ima jakih emocija, pa skoro da bi čovek rekao i iskrenih, ali čemu? Da se pokaže jedna lažna i banalna ljuštura nekog društvanceta, koje niti šta radi, niti šta vredi, sem kao sociološki problem savremenog društva. Ali, ni cilj pisca ovog nazovi komada, ni cilj rediteljke ove žalosne predstave, ni cilj igre glumaca – nije bio da se napravi kritička studija društva tadašnjeg ili današnjeg, nego je cilj bio da se dokaže neka slikovita uvaženost neke tobožnje društvene elite i njihove zavidne i privlačne bizarnosti, same sebi dovoljne.

I što je najgore, sve što se u ovom komadu kaže, odnosi se na pozorište. Kao da je Nušić hteo da ismeje sopstvenu profesiju i glavni svoj životni kredo: umetnost i umetnike u pozorištu. Jer ovi pozorišnici, koji se nalaze i snalaze u ovom komadu, same su gnjide, moralne i fizičke, likovi bez karaktera i morala i još se time ponose i brane svoju strategiju i taktiku ispraznog života, društvenog čira i parazitizma. Ovo je bio Nušićev pokušaj da se dokaže kao pravi pisac, jer je bio i ocrnjen i osuđen od akademskih velikaša. I da bi se, jadan, oslobodio anateme smešnog pisca: kukavni Nušić uzme da se takmiči sa nekim loše shvaćenim Pirandelom na balkanski način, a po ukusu na francuski bulevarski teatar. Svašta.

A glumci igraju kako kome legne u trenutku: te ovaj se prikazuje samoironično, te ova se pati zbog gubitka ovakve ili onakve veze, ona druga se gramzivo probija kroz društvene i ljubavne veze do uspeha na sceni, dok je druga osujećuje a tobože joj pomaže, muškarci se takmiče u hladnokrvnosti prema ženskim čarima a svi zajedno pate od frivolne dosade. Razumem da se o tome napravi kritička, pa i na pozorišni način studija, možda sa malo boljim tekstom, ali da se taj sadržaj igra bez uverenja, to mi se činilo prilično blasfemično. I da će to režirati, i to na taj i takav način Anđelka Nikolić, rediteljka predstave Radnici umiru pevajući i borbeno-kritičkog kabarea Da nam živi, živi rad, ne bih poverovao da nisam video svojim očima.

Ovo je još jedan pogrešan i reakcionaran repertoarski potez Narodnog pozorišta u Beogradu, koje tone nezadrživim vodopadom u bezdani ambis provincijalizma i praznine.