Beton br.141
Petak 26. septembar 2014.
Piše: Goran Cvetković

BITEF DALEKO OD BITEFA

Naš razred, po delu Tadeuša Svobodjanjeka, rediteljka: Jana Ros

Litvansko nacionalno dramsko pozorište, Viljnus – 48. BITEF, SNP Novi Sad



 

 

Imao sam prilike da gledam dve predstave po ovom tekstu – nažalost, ni jedan u produkciji nekog pozorišta iz Poljske, gde se radnja realno događa. Prva predstava Katona Jožef Teatra iz Budimpešte, bila je veoma razigrana, sa puno čudnog humora, bizarnih dosetki i sa mnogo pesme i igre. Ona mržnja koju je autor prikazao u tekstu – mržnja Poljaka prema Jevrejima, sa kojima idu u isti razred i zajedno provode scenski dugogodišnji život – od 30-tih godina prošlog veka do naših dana, u toj mađarskoj predstavi nekako je prikazana teatralizovano i sa puno operetskih tonova. Zato je predstava Teatra za decu i mlade iz Skoplja, u studioznoj i bogatoj režiji iskusnog i nadahnutog Vladimira Milčina, bila prava tragična simfonija po meri antičke tragedije.


nas-razred2

Fotografije su preuzeta sa sajta www.snp.org.rs


Treća predstava na istom tekstu, prikazana je u okviru ovogodišnjeg BITEF-a, na ogromnoj sceni Srpskog Narodnog Pozorišta, pred polupraznim, mastodontskim gledalištem. Na desnoj strani pozornice nalazi se desetak redova stolica, kao u bioskopu, što bi trebalo valjda da predstavlja te klupe u tom razredu. Zašto nisu stavili klupe koje su u celom svetu iste: skamije ili stolovi sa stolicama u tri reda, ili nešto slično, nikad mi neće biti jasno. Ovako smo dobili jednu potpuno pasivnu scensku poziciju, za grupu glumaca koja sedi u tim redovima bioskopskih stolica i uglavnom prati predstavu kao publika u sali. Tek pred kraj troiposatne predstave i ovi glumci se uključuju, odigraće neke likove u poznim godinama. Komad je i inače pisan vrlo neobično, dosta ima tumačenja i prepričavanja, govora u trećem licu, ali sve to može da stvori jednu stravičnu sliku besa i smrti, kao što je to bio slučaj u tumačenju Vladimira Milčina u Skoplju. U ovom slučaju, u predstavi iz Viljnusa, taj posredni, neupravni govor, postao je glavna zamka i za glumce i za rediteljku. Umesto oštrog, iako posredno izrečenog, rata između dve zajednice u gradiću, rata u kome su Poljaci bukvalno spalili sve svoje dugogodišnje komšije, Jevreje u lokalnom ambaru za žito. A one koje nisu uspeli da spale jurili su po okolnim šumama i nabadali ih na vile, ubijali ih lovačkim puškama, mlatili batinama do smrti. Na sreću, spasilo se nekoliko Jevreja – u komadu njih predstavljaju jedan mladić i jedna devojka. Oni su se sakrili kod svojih školskih drugova i time ih izložili ogromnoj opasnosti od linča razularene svetine. Ta opasnost trajala je sve do kraja rata, pune 4 godine.


nas-razred3


U predstavi Naš razred reediteljke Jane Ros sve je sporo i dosadno. Dok glumac pređe sa jedne na drugu stranu pozornice, prođe cela večnost. A kad ipak pređe, ono što kaže je hladna, banalno poetična izjava, na nivou gimnazijskog recitala. Pa i kad na sceni dođe do nekakvog fizičkog obračuna, tu je jedno stravično silovanje, nekoliko pesničenja i sve to deluje kao na časovima scenskog pokreta, stilizovano, nemaštovito i bez ikakve strasti. A tekst je o strašnim i gotovo neshvatljivim divljanjima ubilačkih strasti: mržnje, straha, podređivanja, ubijanja, ubijanja, ubijanja... Kažu da su čak i sami nemački okupatori bili iznenađeni tolikom krvožednošću kod Poljaka i da su pokušavali da ih stišaju. Jer, kod nemačkog okupatora se zna red – prvo se formira Geto za Jevreje, oni se popišu, postepeno se transportuju u Treblinku ili u Aušvic-Osvjenćim, tamo se ponovo prebrojavaju i tačno po redu idu u gasne komore. Ali ovde se radilo o celoj populaciji u jednom mestu – Poljaci su pobili sve Jevreje, sem nekolicine slučajno izbeglih. Takva predstava zahteva izuzetne glumačke napore a skoro sve je napisano u trećem licu tako da ostaje mnogo prostora i za inteligentni komentar ubilačkih strasti.


Nažalost, svega toga nije bilo u predstavi iz Viljnusa. Verujem da su selektori ovogodišnjeg BITEF-a bili fascinirani zaista genijalnim Svobodjanekovim tekstom. Pozdravljam  odličan izbor teksta, ali zašto je odabrana ova dosadna predstava jednog prilično opšteg i banalnog repertoarskog pozorišta iz Viljnusa, to ne umem da objasnim. Godinama unazad već se uspostavio termin: bitefovska predstava. To kažemo kad na našim scenama vidimo nešto zaista atraktivno, provokativno, dato u modernom ambijentu, sa nekim inovacijama i u formi i u sadržaju. Naravno, malo je takvih predstava kod nas. Naše pozorište se začaurilo i u našim pozorištima koristi uvek istih 5 odsto izražajnih sredstava. A ovogodišnji BITEF je i počeo sa idejom povratka na neke eksperimentalne i svetle početke, jer, mora se priznati, kasnije je i taj festival postao pre svega revija glamura i svetskog pozorišnog džet seta. A tako će izgleda i ostati. Ništa od povratka na autentično pozorište sa početka BITEF-a. Nažalost.

Cement arhiva

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.