Beton br.199
Sreda 19. septembar 2018.
Piše: Saša Ćirić

BEDEMI ŽANRA

Oto Oltvanji: Priče misterije i magije (Laguna, 2017.)


Istakao bih dva momenta u Pričama misterije i magije, prvoj knjizi priča Ota Oltvanjija (1971), beogradskog noveliste subotičkog porekla. To je njihov poetički raspon i stil. Oba momenta predstavljaju njihovu prednost, ali su, gle čuda, i izvor njihovog ograničenja. Na pomenuti raspon ukazuje i naslov knjige, koja je ciljano podeljena na tri celine, dakle na priče misterije, magije i na (dve) priče koje čine njihov melanž. Ova podela asocira na onu koju pominje Cvetan Todorov između čudnog i čudesnog, verujući da se fantastika nalazi u tankom procepu između ove dve kategorije. Po tom merilu, kod Oltvanjija i nema fantastičnih priča. Ali nije tako.


Po mom osećanju stvari, obe kategorije u naslovu ove knjige priča nisu adekvatno označene. Umesto misterije u pričama se javlja zagonetka ili zagonetno, dok magije nema ni od korova. Umesto magije postoji čista fantastika, ili čudesno u svojim žanrovskim modifikacijama i ukrštanjima.


Priča „Teslino nasilje“ predstavlja priču o odrastanju i slika „rane jade“ koji su obeleženi neželjenom inicijacijom u kvartovsku dečačku „bandu“ koja se „sprema za rat“ sa susednom grupom dečaka. Priča donosi zanimljiv motiv odavanja tajne iz želje da se zaštiti potencijalna žrtva. Sam lik naratora je „cinkaroš“, slab da se odupre grupi, neuklopljen ili neprihvaćen od drugih, ali on odaje tajnu iz uverenja, ne iz straha. Lik osećajnog i odgovornog dečaka iz ove priče javiće se kasnije u priči „Fabulator“, dakle u priči sasvim drugačijeg poetičkog profila, kao lik ghostwritera (ili nègre littéraire), imaginarno se uživljavajući u njihove živote u nedostatku svog. Srodan je i narator iz priče „Devojke na prozorima“, kao ispao iz američkog ostvarenja B produkcije, koji je u isto vreme socijalni autsajder i protagonista, odnosno zaštitnik šifrovane motivacije.


Likovi proze Ota Oltvanjija većinom su uslovni junaci, odnosno uslovne delatne figure, ali jesu i to, sposobni da podnesu rizik i da prepoznaju ono što je moralno ispravno, posedujući dovoljno psihičke snage da učine nešto za osobu u nevolji. S druge strane, redovno su usamljeni, više kao nikad venčani (večiti samci), nego razvedeni. S treće strane, to su likovi koji egzistiraju na granici žanrovske proze, ili stripa, i stvarnosne proze, koja se može prepoznati i u „pričama magije“.


Screenshot (181)


Nije jasno šta je Oltvanji podrazumevao pod magijom. Jedini lik u celoj knjizi koji demonstrira ili izvodi neku vrstu trikova je srednjo-istočni izbeglica Hamsa. Ipak, njemu je tek požrtvovana pomoć jednog mađarskog dečaka i dečakovog dede, a ne njegova vlastita „magija“, omogućila da izbegne poteru pograničnih patrola i osvetu svog sunarodnika. „Magijske priče“ predstavljaju neobičnu kombinaciju fantasy, horor i drugih žanrova čiste fantastike, sa pripovedanjem istorijske i realističke proze. Na primer, priča „Oči boje biske“ ukršta putovanje kroz vreme i traumatski narativ; „Naš hotel u nultoj tački grada“ priče o duhovima i neku vrstu akcione farse; „Pank“ tinejdžersku prozu i horor; „Lepše nego ptice“ partizansku prozu i fantasy horor.

Štaviše, u nekoliko priča mogu se prepoznati motivi i pristup tzv. angažovane proze. U pomenutoj, „izbegličkoj“ priči, „Aleja blistavih bodeža“, kontekst priče daje izbeglička kriza od pre nekoliko godina i lov na emigrante koji se odvija u pograničnom području Srbije i Mađarske. U priči „Sve uračunato“ stidljivo i neodređeno je unet motiv ratnog zločina, dok je u priči „Nećeš da nas lažeš“ motiv o korporaciji koja truje ljude i službenici korumpirane savesti posredni motiv, umetnut u situaciju dosta brzopleto izvedenog i neuverljivog međusobnog „raskrinkavanja“ likova.


Po mom sudu, najbolje priče u knjizi su one koje nadilaze limite zadate žanrovskom matricom, odnosno dominacijom fabule kojoj su podređeni svi ostali elementi naracije. To su priča „Velika mogućnost napredovanja“ i „U tehnikoloru, večito mlad“, svaka iz različite kategorije. Prva je priča atmosfere, neočekivanih obrta i izneverenih očekivanja naratora, koji takođe spada u glavni korpus likova u knjizi: erotski neostvarenih socijalnih autsajdera, usamljenih ali moralno samosvesnih i delatnih. Druga priča, nešto obazrivije mada eksplicitno, operiše ustaljenim motivom fantastičnog žanra o zlokobnoj moći tehnologije, ovde TV aparata kao demonskog portala, iza čega se odvija jedna porodična drama „nečiste krvi“, odnosno drama napora da se zla kob ne prenese na naredno koleno. Zapravo, najboljim pričama bih pridružio i treću priču, složene fabule, „Fabulator“, iako se da razaznati nekoliko njenih referentnih uporišta, od teorija zavera do Matrix trilogije, ali i to je priča sa funkcionalnom atmosferom i dobro vođenim zapletom.


Da poentiram o stilu. Oto Oltvanji piše jasno i zapravo racionalno, prozračnim jezikom bez tamnih mesta, bez stilskih figura i poetizacije izraza, što sve onemogućava stvaranje misterije jezikom naracije, i kao da baca sve žetone na elemente zapleta. U građenju zapleta oseti se ponavljanje, posebno na početku priče koja deluje kao vremensko istrčavanje fabule, nakon čega sledi narativni flešbek, odnosno vraćanje priče unazad. Takođe, vidljiva je namera da se svaka zagonetka razreši, poneka i daleko pre kraja, kao u priči o duhovima koji su zaposeli hotel u centru Beograda. Osetno je i prisustvo nenametljivog humora u pripovedanju, koji ne samo što daje šarm priči, već i ukazuje na višak nerealizovane poetičke samosvesti.


To me dovodi do glavnog zaključka i najveće zamerke koju mogu da uputim ovoj knjizi priča: ostanak u granicama žanra, odnosno nedostatak smelosti za radikalniji iskorak, sa ili bez većeg rada na jeziku priče. Kao da je autor bio svestan očekivanja publike, zadovoljivši se, kao dobar sportista, naporom da joj maksimalno izađe u susret, da bi se usput dokazao kao virtuoz mogućeg unutar usko definisanih granica priča. Tako da je najveća dobit Oltvanjijevih priča stil kao pouzdano sredstvo fabule i atmosfera kod boljih priča koja nas drži u uverenju da ćemo prisustvovati nečemu značajnijem nego što je puki rasplet. Ta slutnja i iščekivanje, iako neuslišeni, najveći su dobitak „priča misterije i magije“ Ota Oltvanjija.

Cement arhiva

2018.

2017.

2016.

2015.

2014.

2013.

2012.

2011.

2010.

2009.

2008.

2007.

2006.