Živimo u perverznom dobu. Izmišljanje je potcenjeno a knjige se reklamiraju isključivo kao romani. Definitivno bi trebalo smisliti prigodan termin za prozu koju ispisuju/tipkaju pisci navučeni na dokumentarnu građu i biografski postupak. Tako bismo se elegantno rešili nesuvislih debata o drvenom železu romansiranih autobiografija ili alhemijskom spoju fikcije i fakcije. Bilo bi odmah jasno šta sa knjigama sećanja poput one Mirka Kovača Vrijeme koje se udaljava ili Abdulaha Sidrana Otkup sirove kože. Znali bismo da Vitez švedskog stola Nenada Veličkovića nisu priče već hibridna putopisna proza a Nestali u stoljeću Ivana Lovrenovića zbirka tekstova, nikako roman. Ali, roman se najbolje prodaje a postmoderna je razmekšala žanrovske pojmove do stanja dalijevskih časovnika što se tope na žegi i kafansko-vašarskog gesla: a što ne bi moglo.

Čudan je to obrt: mnogi autori su se poklonili „do crne zemlje“ autentičnosti fakata. Slavna Aristotelova definicija koja razliku (dramske) književnosti od istoriografije vidi u tome što drama predočava ne stvari koje su se zaista dogodile, već one koje su se mogle dogoditi, pod određenim uslovima, razume se. U novoj Velikićevoj knjizi reč je o tome da autor, pod svojim imenom i zanimanjem, pokušava da ustanovi šta se zaista događalo sa njegovom majkom, njenom prijateljicom Lizavetom i članovima porodice barona Hiterota sa ostrva Sv. Andrija. Sledi istraga, rekonstruiše se duh vremena, poratne, 50-e godine u Istri, početak 20. veka i vreme posle Velikog rata u Solunu, odakle potiče Lizaveta. Sećanje na detinjstvo provedeno u Puli ukršta se sa savremenim iskustvom putnika koji posećuje Solun i Pulu, gde dopunjava svoju memoriju fiksiranu u čak 27 svesaka tinejdžerskog dnevnika. Autor je istraživač, ali i autoislednik: sklapajući biografske kamenčiće majčinog života, traga za uzrocima svojih trauma i sklonosti kojih bi da se oslobodi.

U svom samoisleđivanju Velikić problematizuje vlastitu autorsku opsesiju toponimima, nazivima restorana, hotela, robnih marki..., ali, avaj, to je učinio pripovedno joj povlađujući. Slično je i sa numerološkim „predrasudama i sujeverjem“, tj. uverenjem da određene godine i brojevi imaju sudbinsku važnost, da se u genima nasleđenog talože ne samo načinjeni izbori, već i propuštene šanse. Velikićeva knjiga Islednik mogla je da bude bernhradovska knjiga obračuna, ali načinjen je tek iskorak u kritici majčine rigidne pedagogije i mušičave sveprisutnosti u čemu autor nalazi uzrok za svoju ustručljivost i preteran oprez. Ipak, majčina formula da „pravi pisac ne izmišlja“ i da „ne treba izmišljati, treba se samo prisećati“, postaje ideja vodilja Islednika. Prekoreni sin u Isledniku juri istinu o događajima iz pulskog detinjstva, dok ahasversku povest o Lizeti i Hiterotovima sklapa kao zakasneli poklon majci. Velikić je građanski pisac kojeg odlikuje forsirana razgranatost porodičnog sećanja a u njegovu naraciju utisnuta je sepija postcard proze i molski fon nostalgičnog oživljavanja minulih epoha i preobraženih gradova.

Velikić je u Isledniku olakšao i poetizovao svoju rečenicu, unevši više anegdota. Ipak, na planu kompozicije vlada kleti nered, celine nema a svrha je odletela u kontradiktornom sudaru više ravnopravnih težnji: knjiga o majci postaje knjiga o Lizaveti, osobi čija relaksiranost i erotske avanture autoru više imponuju od majčinog stoicizma, narativ o Istri preobražava se u autobiografsku obznanu neostvarene težnje da bude pesnik – „osluškivač trotoara“ i straha od (majčine) Alchajmerove bolesti, pa pripovedanje postaje terapija sećanjem.

Pisac kretanja i pamćenja, detalja i slučaja, tajanstvenih veza i sudbina koje se međusobno ogledaju, nastavio je svoje putovanje, sada po maglinama porodične istorije. U magli vreba lavirint, zli dusi i sladunjavost zahvalnosti. Ništa nije izgubljeno. Pisac još luta čitak sa srebrnom beležnicom.