2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.102  DANAS, Utorak 17. avgust 2010.   Piše: Saša Ćirić IZ TOKIJA S LJUBAVLJU   Rade Jarak: Japanski dnevnik (VBZ, 2010.) Wakamono (Knjigomat, 2010.)     Polugodišnja likovna stipendija (osnovati P-70 u Zagrebu, pod hitno!) odvela je Rad(et)a Jarka (1968., Dubrovnik), slikara akademskog bekgraunda i pisca već respektabilnog opusa (2 knjige poezije, 7 romana, 2 knjige priča i 1 knjiga eseja) na rezidencijalni program u gradić Kunugiyama i rezultirala (za sada) knjigom dnevničko-putopisnih beleški, akcionim romanom noir i portretima tri pisca: Franca Kafke, Tomasa Bernharda i Danila Kiša. Portreti nisu samo likovni omaž omiljenim autorima, dotirani omaž koji dvodimenzionalnost platna remeti unošenjem korišćenih predmeta: jedan ključić i dugme završiće posred Kafkinog lica, jedno crno gavranovo pero sa tokijske ulice biće ušiveno crvenim koncem na drugi portret. Kafka je, kako ga vidi Jarak, ključ (bez brave) za razumevanje Tokija, donekle i japanskog mentaliteta. Kiš je uzor i podstrek, ali u prethodnim knjigama (recimo u romanu Pustinje, koji je svesno pisan u stilsko-pripovednom zagrljaju Ranih jada i novele Bašta, pepeo). Nejasna nam je portretna inspiracija za Bernharda, ali zato su tu Mišel Turnije i Mišima, nekad omiljeni autor romana Ispovest maske, pritajeni homoseksualac i sadista, ritualni samoubica. OKO DNEVNIKA Čemu dnevnik? Ovo pitanje Jarak sebi ne postavlja. Dnevnik se mora ispisati, jednako kao što se portreti moraju naslikati. Naglasak nije na preuzetim obavezama niti na ekstazi paralelnog rada. Ipak, ima nečeg paradoksalnog u Jarkovom porivu ka dnevničkom pisanju. Ono dolazi kao posledica putovanja. „Identitet kretanja, identitet promjene mi je bitan. Alternativa. Bijeg. To me smiruje“, zapisuje Jarak. Putovati radi putovanja, promene mesta, nemir nestišljivosti, apologija nemiru, „kinetika kao poetika kretnja“, beg u nepoznato, mir koji donosi bežanje..., lako je prepoznati krhotine romantičarskog i avangardnog senzibiliteta. Putovati ne da bi se upoznavalo, podučavalo, misionarilo; ne ni sa pritajenim uverenjem da je drugde bolje (jer svuda je bolje gde još uvek nisi) i željom da se negde skrasi; to je negacija začaurenosti i konačnosti, privid lakoće, kratkotrajni zanos promene. Postmoderna, počivala u miru, trajno je uzela junfer umetnosti, ili bar potvrdila da umetnik nije nevin, niti je ikad bio, da nije asocijalni i apolitični slavuj na grani već mehanička igračka u vlasti svojih nagona, svog egomanskog libida, pregažen silnicama svoje epohe. Stvar je samo u tome hoće li pristati da glumi uškopljenog iluzionistu ili će izvrnuti rukavicu na naličje, razrezati poklopac sa mehanizma i gledati u svoje mehaničko srce dok pumpa toner i isijava blagu radijaciju. Može se biti i melanholični begunac, poput Jarka, dobrovoljac za „tetovažu“ u Kafkinoj „Kažnjeničkoj koloniji“, jer bol izoštrava percepciju i donosi nasladu sećanja, nagoni da se pisanjem svakodnevno ispunjava bezdan vlastite praznine. Usamljenost se pretvara u vrlinu, preimućstvo destilisano od čežnje za zanemarenom porodicom ili za pokrovom puti. Beži se da bi nam bilo gore a drugačije, usud kretanja proizveo je otrovni ritam u krvi. Otuda je dnevnik uvek otvoren i neizvestan jer se obraća nepotrošenom horizontu sadašnjosti, „avantura bez jasnog ishoda“. Uz to i „fikcija“, jer je i jezik, smatra Jarak, fikcija, „dubinsko fantazmatski medij“: Foto: FoNet   uobrazilju i predubeđenja govornika čini nerazmrsivim delom vlastite supstance. Složio bih se sa autorom samo utoliko što žanr lirskog dnevnika, kome i Jarkovo pisanje pripada, isto kao kod Crnjanskog i Rastka Petrovića, recimo, selekciju prizora, izbor detalja, oblikovanje retorskih i stilskih figura, osluškivanje glasova u rečima, disciplinivanje iskaznog ritma rečenica..., čini da ono o čemu se piše, tu označenu geografiju, Hiperboreju, Afriku i Japan, potisnemo u drugi plan. Jezik dnevničkih zapisa poslušno prati zadati takt, prenoseći teskobu ili ushit, rasterećenost ili požudu, kako kad, kao da to progovara literarni junak a ne čovek, možda poznanik, koji se ogoljeno izlaže na tržnici teksta. ETNO-FLEŠ Knjiga Radeta Jarka pati od nefunkcionalnih ponavljanja (nekoliko puta sa istom svrhom pominje da sledi godina tigra ili poredi svoj trenutni položaj sa pričom „The kitchen“ Banane Jašimoto) – kao da su lektor ili autor malo zadremali, pati od najpre digresivnih pa predvidljivih obraćanja čitaocu ili poentiranih iskliznuća u sentimentalnost (melanholija i nostalgija se i inače jednom svojom stranom oslanjaju na patetiku, otuda uzde pisanja moraju biti stalno čvrsto zategnute). Japanski dnevnik jednim svojim delom doslovno pripada žanru dnevnika dajući prostor recepcijski redundantnim utiscima ili konkretnim osobama i aktuelnim odnosima, što ima ukus indiskrecije. Uočljive su psihološke oscilacije kod autora i one idu od dvojake fasciniranosti Japanom (najlepša zemlja i fantazmagorična drugost) do zebnje hoće li se psihički zdrav vratiti kući, nekako nisu logično motivisani niti porističu iz teksta dnevnika, štrče kao impulsivni grebeni svodećeg zaključka. Takođe, ne može se tvrditi da Japanski dnevnik sadrži obilje podsticajnih etno-kulturoloških opservacija ili suptilnu introspekciju. Vrednost ove knjige leži u lirskoj pikturalnosti stila, osetljivosti za atipičnosti svakodnevice, za fine dijagrame svetla i klime. U tekstu osećamo stešnjenost i brzinu japanskog načina života, podozrivu ravnodušnost i poneko gostprimstvo, blagu erotsku nadraženost u predočavanju tinejdžerske i ženske figuralnosti u tekstu. Tekst sadrži nekoliko intuitivnih uvida o japanskom mentalitetu koji Jarak vidi kao spoj duboko zatomljene strasti i kolketivno potčinjavanje strogoj formi propisa i uniformi, konzervativne nepoverljivosti prema strancima i odsutne melanholične submisivnosti u javnom prostoru. Japanska administracija je izuzetno spora a nepoznavanje engleskog jezika je široko rasprostranjeno (gotovo potpuno van Tokija i velikih gradova). Uputstva u javnom prevozu i deklaracije na prehrambenim proizvodima isključivo su na japanskom jeziku. SCENARIO ZA STRIP Wakamono je kratka novela, knjižica malog formata od 80-ak stranica, ispisana i prelomljena kao Tango, prethodni Jarkov roman čija je radnja smeštena u Argentinu u doba vojne hunte. „Narativne lestve“ (Mirko Kovač), kratke rečenice nanizane kao stihovi, zanjihale su se sada na drugom kraju sveta. Radnja Wakamona većinom je smeštena u Tokijo, grad od 13 miliona stanovnika, ni sa čim uporediv megapolis koji izgleda onako kao da ga je Kafka sanjao, piše Jarak u svom Japanskom dnevniku. Ova novela sva je kao scenario za mange, taj japanski produkt planetarno popularne filmsko-izdavačke industrije. Mada mange predstavljaju i oblik demokratizacije stripa – svako se može okušati u crtanju svoje priče i traženju izdavača. Romanopiscu nije pala kruna s glave okušavši se u žanru akcionog trilera koji operiše sa nekoliko zanimljivih momenata: bizarni likovi japanskih plaćenih ubica (svako ima ozbiljan mentalni ili telesni defekt) i narator kao sadistički nastrojeni kriminalac (omaž Mišimi). Jarkovljevski motivi su neizbežni: začini lirske deskripcije, muška erotska opsesivnost i kratkotrajni kontakt naratora i žene-ubice koju će likvidirati umesto da joj plati za uspešno obavljen posao. „Stilska vežba“? Možda, barem u onoj meri u kojoj je to i Pekićevo Besnilo, samo neuporedivo komprimovanije. Poslastica pisanja bez estetskih pretenzija, kretanje rubnim područjima sve prisutnije žanrovske literature, relaksiran odmak od mejn strima vlastitog „opusa“