2009    2008   2007   2006	BETON BR.74  DANAS, Utorak 30. jun 2009.   Piše: Aleksandar Novaković MUK BEZ KRIKA                               Filmsko suočavanje sa istinom o ratovima devedesetih Obični ljudi, 2008, režija Vladimir Perišić     U ovom po autentičnosti zbivanja gotovo dokumentarnom ostvarenju, siromašnom po replikama i svedenog izraza, okrenutog pre svega mimici koju očitavaju lica protagonista, pratimo sudbinu vojnika Džonija, „guštera“ koji započinje još jedan jednolični dan u kasarni „kockanjem“ kreveta i tankom „marendom“. Mirna atmosfera u vojničkoj kantini prekida se pozivom na pokret i Džonijeva jedinica odlazi u autobus, naoružana bojevom municijom. Ne zna se gde ni zbog čega idu, ali se oseća napetost u sceni u kojoj Džoni dobija zadatak da skloni konja sa puta. Zadatak izvršava oprezno, u strahu od strelca koji možda vreba u žbunju pored druma. I tu oficir objašnjava koje je zaduženje jedinice: treba pucati uhvaćenom „neprijatelju“ u leđa. Prestrašeni Džonijev otpor, samo verbalan, u rečenici „ja ne mogu“, biva skršen ponovljenom oficirskom naredbom. Brojni zarobljenici bivaju dovučeni na gubilište i Džoni postaje jedan od ubica bespomoćnih žrtava. On puca, isprva oklevajući i čak pokušava da spasi jednog od osuđenih. U tome ne uspeva, a onda prestrašen, zgađen sobom i sluđen optužujućim pogledima žrtava, ubija kundakom čoveka koji ne želi da klečeći čeka smrt. RASKLOPLJENI MEHANIZAM Pogubljenja su prikazana u maniru filmova Mikloša Janča (najjača paralela je sa Jančovim filmom Muk i krik), kao precizni mehanizmi strave, ogoljeni do svoje srži: ne postoji više nijedna parola ili nacionalistička floskula iza koje vojnici mogu da se sklone. Tu su samo oni, isključene savesti i njihove preplašene žrtve. Ljudskost im više ne znači ništa jer su prihvatili, po inerciji, da se priključe vojsci, baš kao i Džoni, i pokore njenim brutalnim pravilima. Rediteljska veština Vladimira Perišića vidi se u radu sa glumcima, mahom naturščicima (osim Borisa Isakovića u ulozi oficira), koji igraju ono što je najteže, „obične ljude“ u ekstremnoj situaciji koja se po svemu sudeći odvija na Kosovu, ali mogla bi lako biti, ako je suditi po uniformama bez oznaka, i na nekom od drugih balkanskih ili svetskih ratišta. Naime, reditelj je povezao iskustva naturščika sa iskustvima likova u filmu i postepeno ih je uvodio u priču filma pa se vojnici hvataju za deliće prethodnih, neokrvavljenih života što je očito u sceni u kojoj Džoni i njegov drugar Ivan pričaju o pecanju na koje su išli sa svojim očevima. U njima se javlja refleks normalnosti: oni izbegavaju poglede svojih žrtava, fokusiraju se na sporedne detalje da bi skrenuli pažnju s pokolja, dok Džonija docnije, kao simbol počinjenog zločina, opseda žulj na šaci koji je dobio od repetiranja puške. Menadžment smrti nije sasvim siguran u njihovu efikasnost i zato pristižu flaše rakije namenjene umrtvljivanju njihove svesti. Jedini otpor koji njih dvojica pružaju svom oficiru je objašnjenje da su umorni kada se od njih traži da, predveče, u neimenovanoj palanci, likvidiraju još jednu grupu koja se nalazi u Domu kulture. Ove nezgrapne zgrade često su pretvarane u sve: od izbegličkih centara i bolnica do zatvora i Berlin li je, Niš li je? gubilišta. „Gest umora“ je uzaludan; drugi dželati će obaviti posao umesto njih. Dok Džoni sedi u provincijskoj kafani a na pedeset metara od njega odjekuju hici, postaje svestan da će kao i ostali u jedinici morati da bude deo „zavere ćutanja“, koja je ostala na snazi do danas. POSLE ZAVERE Film Obični ljudi odiše univerzalnom atmosferom, koju prikazuje škrtim i jasnim sredstvima: polumrak spavaonice na početku i tmuša koja guta kasabu na kraju filma, devastirane zgrade kao kontrast idiličnom, pitomom krajoliku, hladnoća kasarne i nakaradni plastični stolovi kafane, sve to sugeriše svet koji je po svom nehumanom, otrovnom uređenju, nužno izrodio opisani zločin. Sistem briše sećanja na civilni život, ili ga ostavlja u bledunjavim tragovima, dok ljude svodi na poslušne automate, čineći da budu kivni na sve oko sebe, na nedostupne neprijatelje jednako kao i na nemoćno civilno stanovništvo. Mogućnost da se čini zlo leži u činjenici da je u glave vojnika usađeno objašnjenje da ne ubijaju ljude već životinje u ljudskom obličju. Srodan istorijski primer je praksa pripadnika streljačkih vodova SS koji su u Poljskoj za vreme Drugog svetskog rata hladnokrvno i bez otpora ubijali Jevreje, dok je kod pogubljenja Poljaka dolazilo do oklevanja, nervnih slomova, pokušaja samoubistva, čak i negodovanja jer su ih doživljavali kao slične sebi. Generalno, u filmu je izbegnuto mučiteljsko iživljavanje nad žrtvom koje je često u slučajevima kad žrtva i zlikovac pripadaju srodnim narodima i prikazana je distancirana egzekucija. * Prošlo je deset godina od poslednjeg balkanskog rata i nema više opravdanja za pozivanje na još veću istorijsku distancu. Horor zločina mora se osuditi na filmskom platnu, jasno i nedvosmisleno, bez samosažaljive i relativizujuće dimne zavese. Obični ljudi je film koji ne predstavlja samo ideološku ili tematsku prekretnicu već i delo osobene, na ovim prostorima netipične poetike. To je delo koje je izbeglo dnevnopolitičke komentare i pamfletizam, zamenilo teatralnu ekspresiju u korist filmične mimike i postalo snažan reper prema kojem će se ubuduće određivati filmovi sa ovom tematikom