2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.86  DANAS, Utorak 15. decembar 2009.   Piše: Redakcija Betona KECMANOVIĆ, NENAD     KECMANOVIĆ, dr Nenad (Sarajevo, 9. 9. 1947) marksista, politikolog, reformista, nacionalista, senator, svedok odbrane ratnih zločinaca. Diplomirao je politikologiju na Sarajevskom univerzitetu gde je i doktorirao 1975. sa tezom o marksističkoj valorizaciji teorije konvergencije. Kao marksista i partijski aparatčik, napredovao je u univerzitetskoj karijeri. Bio je dekan FPN-a u Sarajevu, a u periodu 1988–1991. rektor Sarajevskog univerziteta. Paralelno sa naučnom, razvijao je i političku karijeru. Tokom osamdesetih je vešto ekvilibrirao između nacionalističke i reformističke orijentacije. Nakon Titove smrti je otpočeo sa revalorizacijom Ustava iz 1974. U političkom sukobu sa Raifom Dizdarevićem, ostao je bez nameštenja u Predsedništvu SFRJ (umesto njega je postavljen Bogić Bogićević). Bio je i u reformistima Ante Markovića kao i član ratnog Predsedništva BiH. Tokom 1992. se preselio u Beograd gde je, pišući svoje nacionalističke tekstove za NIN, već stvorio odstupnicu za sebe. Radio je na Univerzitetu BK, te na Učiteljskom fakultetu da bi naposletku postao šef Odeljenja za politikologiju na beogradskom FPN. Kao senator RS neprestano je podržavao politiku SDS-a i pružao je svakovrsnu intelektualnu pomoć da se RS „razvije“ i postane to što danas jeste. Pomogao je osnivanje Odseka za politikologiju na Palama, gde i sam predaje. Bio je svedok odbrane Momčila Krajišnika, koji je proglašen krivim za istrebljenje gotovo 3000 bosanskih muslimana i Hrvata kao i za učešće u prisilnom premeštanju više od 100 000 muslimana i Hrvata. Prati i komentariše pre svega rad bošnjačkih političara, braneći RS idejama Nikole Koljevića i Biljane Plavšić. Smatra da se genocid na tlu Bosne nikada nije dogodio, da je granatiranje Sarajeva bilo slučajno, da su Markale režirane, a da je najveće etničko čišćenje tokom rata izvršeno upravo nad sarajevskim Srbima. Danas je zagovornik tesne saradnje na osovini Tadić-Dodik (što se u stvarnosti i događa), kao i apsolutne simetrije Kosovo-RS. Oduševljen je raznovrsnim oblicima saradnje između Srbije i RS. Posebno ističe Dodikov nastup na Saboru trubača u Guči, kao i otvaranje škole „Srbija“ na Palama. To smatra odličnim političkim porukama upućenim ostatku bosanskog sveta. Autor je političke krilatice „Kosmet za Republiku Srpsku!“. Smatra da je to što se dogodilo na Kosovu identično sa “demografskim” procesima u RS, zaboravljajući razmere etničkog čišćenja muslimanskog življa na teritoriji današnje RS. Veruje da se proces formiranja nacionalnih država na tlu Evrope još uvek nije okončao i sve svoje intelektualne snage usmerava ka razgradnji BiH. Nedavno je izašla knjiga njegovih došminkanih kolumni iz NIN-a pod naslovom Nemoguća država: BiH. Inače, današnju Bosnu vidi kao “poslednju diktaturu u Evropi, a visokog predstavnika za BiH kao poslednjeg diktatora na starom kontinentu”. Kada se sve ovo ima u vidu, jasno je odakle potiče bojevo punjenje za poetiku njegovog sina – Kecmanovića Juniora, autora znamenitog romana Top je bio vreo, u kome je pisac uspeo da sasvim objektivno i nepolitično pretoči očeve ideje u štivo za relaksaciju uznemirenih Srba. Mada, dr Kecmanović Senior za razliku od lakomislenog Juniora veruje da je osećaj ugroženosti kod Srba sjajna stvar, da ga treba negovati jer ih čini budnim i tera ih da zbijaju redove (videti istoriju nastanka grupe P70: Beton br. 73). Za razliku od ostrašćenog Juniora, povremeno odlazi u Sarajevo, gde, kako kaže, još uvek ima neke prijatelje među Bošnjacima koji mu veruju    BETON BR.82  DANAS, Utorak 20. oktobar 2009.   Piše: Redakcija Betona ERIĆ, DOBRICA     ERIĆ, Dobrica (1936, Donja Crnuća), dečji pesnik-samouk, seoski pevač, začinjavac srpske seoske slam poezije; oduvek je pisao pesme za živi nastup i pevanje, retko za čitanje. (Ko u osnovnoj školi nije slušao Erićeve pesme, slušao je oluju!) Bio je pesnik seoske idile, naivni poet anahronih bukolika i georgika. Pravio je velike turneje po osnovnim školama tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih godina. Bio je autor Nolita i „redak zver“ u pesničkoj branši. Važio je za velikog prijatelja dece, seljaka, radnika i učiteljskog kadra koji je štedro preporučivao njegove knjige đacima. U njegovoj zvaničnoj biografiji piše da je završio četiri razreda osnovne škole u Vraćevšnici, kada je bacio bukvar i „oprobao sreću u raznim zanatima“, našavši se napokon u pesničkom. Od 1959. do danas, objavio je preko stotinu naslova. Njegove pesme su relativno brzo „sišle u narod“. Poseban vid implementacije erićevštine ostvaren je preko velikog hita Miroslava Ilića „Devojka iz grada“, koju je napisao niko drugi do slavuj iz Gruže. Prema usmenoj legendi, stihove pesme „Voleo sam devojku iz grada“ Dobrica Erić je dao čuvenom kompozitoru narodnog melosa Obrenu Pjevoviću, koji je potom uhvatio Miroslava Ilića za ruku i poveo ga u aleksandrovački „Diskos“, gde je ovaj snimio svoju prvu singlploču (1977). Ni Lepa Lukić nije ostala bez Erićeve podrške. Za nju je napisao stihove “Bluzo moja satkana od cveća”. Možda bi sve ostalo na toj razini da Dobrica Erić u turbulentnim osamdesetim nije učinio zaokret od pagansko-seoskog ka nacionalističkopravoslavnom pesničkom diskursu. Tako su se slike Vašara u Topoli pretopile u Plač voljene zemlje. Poznata je njegova Prkosna pesma (1993) koju je po priznanju čelnika SPS-a, “najviše voleo Slobodan Milošević u interpretaciji srpske heroine Ivane Žigon”. Ova pesma, nalik Baladi o Stojkovićima Ljubomira Simovića, predstavlja kvintesenciju srpskog inata i paradoksalnog (ne)priznavanja krivice. Slično odlomcima iz Simovićevog Kosovskog boja, koji su postali militaristička budnica, Erićevo pevanije je posredovanjem prkosne Ivane Žigon odjeknulo na mostovima tokom bombardovanja 1999, ali i na poslednjem ispraćaju Miloševića, te napokon na mitingu “Kosovo je Srbija”. Izlivanje erićevskog prkosa (Kriv sam što sam neko/ a ne niko i netko/ Kriv sam što u doba opšteg srbobrsta/ idem u pravoslavnu crkvu/ doduše poretko/ i što se krstim ovako/ s tri prsta!) postalo je deo folklornih mitingaških okupljanja, kao mantra koja se upućuje neprijatelju. Stoga ne čudi što je božanska interpretacija Ivane Žigon, u video klipovima koji se mogu naći na www.youtube.com, izmontirana sa slikama stelta F-117. Pevanje Dobrice Erića, bivšeg dečjeg pesnika, često se u javnosti koristi poput Teslinog tajnog oružja, obično u funkciji “odbrane Srbije”, “ometanja neprijateljskog osmatranja i izveštavanja”, “podizanja borbenog morala” i “pronicanja u skrivene neprijateljeve namere”. Dobrica Erić je jedno vreme radio kao glavni i odgovorni urednik Nolita, kada je pokrstio sve edicije, pravdajući to zahtevima narodne mobe, kako je on shvatao vođenje te kuće. U novembru je novi i odlučujući krug glasanja za dopisne i redovne članove SANU. Pored Mira Vuksanovića, R.P. Noga i Gorana Petrovića, u redu pred vratima Akademije, gurka se i rab božji, Srbin, sa prosedom bradom – Dobrica Erić. Lepo je na selu, ali je još lepše u Akademijinom zabranu  BETON BR.81  DANAS, Utorak 06. oktobar 2009.   Piše: Redakcija Betona IGNJATOVIĆ, SRBA     IGNJATOVIĆ, Srba (Knjaževac, 1946), klokotristički situakcijaš u poeziji, kritici i životu, visoki funkcioner UKS-a. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Sedamdesetih godina se pridružio grupi umetnika koja je verovala da beogradskoj umetničkoj sceni nedostaje organskija koherencija između stvaralaca i publike. „Začinjavac“ ovog pokreta bio je Aleksandar Sekulić, autor klokotrističkih traktata i projekata poput glasovitih knjiga Mnogouglo jaje (1979) i Prvi znak ludila (1983). U međuvremenu, Ignjatović je radio kao urednik u Omladinskim novinama i Književnoj reči. Bio je urednik biblioteke “Pegaz”. Sudbinski je vezan za UKS od 1970. Vlasnik je izdavačkog preduzeća “Apostrof” i pokretač časopisa Savremenik plus (od 1993). Tokom devedesetih godina bio je u drugom ešalonu književnih kadrovika ovog udruženja, da bi posle mandata kulutr-kempfera Slobodana Rakitića preuzeo kormilo “srpskog broda” UKS-a, upravljajući ga kao obalama nemogućeg suživota sa “nejakim” SKD-om u Francuskoj 7. Od prethodnog rukovodstva, Ignjatović je nasledio odličnu infrastrukturu, kako u zemlji, tako i u dijaspori, te renome esnafskog udruženja sa tradicijom i jedinog uspešnog koordinatora Beogradskih međunarodnih susreta pisaca, koje svesrdno podržavaju Ministarstvo kulture i Sekretarijat za kulturu grada Beograda. Ova manifestacija je već osamdesetih bila nacionalistička bina (o čemu svedoči hrvatski književnik Zvonko Maković u sećanju na Oktobarske susrete memorandumske 1986). Već ranih devedesetih godina, Oktobarski/Beogradski susrteti se okreću prijateljskim zemljama u borbi protiv embarga, tako da izbor internacionalnih pisaca postaje krajnje čudan. Sa Srbom Ignjatovićem (i Draganom Dragojlovićem kao večnim savetnikom), manifestacija dolazi do klokotrističke nemuštosti, tako da danas umesto ozbiljnog, bar regionalnog festivala pisaca, imamo klokotristička druženja od Beograda do Mrčajevaca (i nezaobilazne Republike Srpske), na kojima Ignjatović i Dragojlović svojim “nesvrstanim” gostima iz Rusije, Kine, Indije Turske, Makedonije i Belorusije pripovedaju o diplomatskoj odbrani Kosova. Na tim međunarodnim turama, dodeljuje se Povelja Morave i ugovaraju prevodi i antologije pisaca UKS-a, kao i moguća putovanja po okolnim zemljama. Zanimljivo je da Ministarstvo kulture Republike Srbije nijednog trenutka nije preispitalo osnovna programska načela ove manifestacije, niti je pokazalo bazičnu upućenost u poslove organizatora. Nasleđeni model iz Miloševićevih vremena doslovno je prepisan i nastavljeno je sa njegovim finansiranjem. Srba Ignjatović odlično sarađuje sa Srbima iz dijaspore, naročito sa onima iz Rumunije, koji mu povremeno uzvrate nekom nagradom (npr. Velika Bazjaška povelja). Autor je više desetina knjiga, među kojima se ističu sledeći klokotristički naslovi: Rašljar (1989), Gačući u novi vek (1993) i Crv u glavi (1998)  BETON BR.80  DANAS, Utorak 22. septembar 2009.   Piše: Redakcija Betona LUKOVIĆ-PJANOVIĆ, OLGA     LUKOVIĆ-PJANOVIĆ, dr Olga (Guča, 1920 – Beograd, 1998), bila je klasična filološkinja, predstavnica tzv. Autohtonističke škole mišljenja, autorka jedne od najuticajnijih knjiga rane Miloševićeve vladavine. Preživevši nemački logor u toku Drugog svetskog rata, nastanila se u Zagrebu, gde je jedno vreme radila kao spikerka na radiju, sve do sticanja diplome klasične filologije na tamošnjem Filozofskom fakultetu. Doktorirala je na Sorboni 1969. kod prof. Pjera Šantrena sa tezom Pravda kod Eshila i Sofokla. Bila je supruga hrvatskog lingviste i leksikografa Bratoljuba Klaića (koji je normirao hrvatski pravopis u NDH, poznat po svom Rječniku stranih riječi), nakon čije smrti (1983) je napustila Zagreb i udavši se za Cvetka Pjanovića, dodala je njegovo prezime svom devojačkom. Kao vrsni poznavalac klasičnih i nekoliko svetskih jezika, Luković-Pjanović se tokom osamdesetih godina posvetila paranaučnim izučavanjima, koje je definisala kao otpor nemačkoj istoriografskoj i filološkoj školi. Njena knjiga Srbi, narod najstariji (Dosije, 1990; Miroslav, 2003), predstavlja tekst koji je pored Memoranduma SANU, Knjige o Milutinu Danka Popovića, opusa Dobrice Ćosića i dela Nikolaja Velimirovića najviše uticao na buđenje srpskog nacionalizma, s tim da se rad Luković-Pjanović izdvaja i po tome što je više od svih ostalih tekstova uticao na ekspanzionističku ideju srpskog nacionalizma. Niko kao ona nije razvio takav paranaučni diskurs svesvetskog ili globalnog Srpstva (što je danas najfrekventija fraza nacionalističke udruge Dveri). Njena knjiga Srbi, narod najstariji, štampana u dva toma, obiluje tobožnjim dokazima da su svi Sloveni Srbi, da su Grci nastali od Srba i Krićana, da su Trojanci takođe bili Srbi, te da su Bosna i Slavonija bile srpske i zvale se „Bela Srbija“, da je Dubrovnik bio srpski i da su Srbi nadirali iz pravaca Egipta, Indije i Kine. Ova knjiga je pretendovala na status srpske Biblije i odmah po objavljivanju, našla se u mnogim kućnim bibliotekama. Ova je knjiga, poput zvanične srpske politike tog doba, definisala zapravo srpsku superiornost, kulturnu nadmoć nad ostalim svetom, pre svega u regionu, kao i neophodnost početka obračuna sa svim ostalim filologijama, koje su Srbima uskratile punu istinu o prošlosti. Njena dela su doživela novo izdanje 2003. da bi iste godine odjeknula u knjizi Miloša Grozdanovića Srbi jesu narod najstariji. Spoj ideja o srpskom ekspanzionizmu Olge Luković-Pjanović sa crkveno-nacionalnim programom Nikolaja Velimirovića doživeo je svoje ovaploćenje u radu Srpskog sabora Dveri, koji poslednjih godina radi na formiranju (sve)srpske mreže, iliti funkcionalizaciji „globalnog Srpstva”. Slične ideje mogu se prepoznati i u konceptu kapitalnog nacionalnog projekta Mira Vuksanovića pod nazivom „Deset vekova srpske književnosti“. „Sve je napadnuto”, kaže Vuksanović: „Moramo se braniti celinom!”  BETON BR.79  DANAS, Utorak 8. septembar 2009.   Piše: Redakcija Betona JOVANOVIĆ DANILOV, DRAGAN     JOVANOVIĆ DANILOV, Dragan (Požega, 7.11.1960), paradigmatični predstavnik pevanja i (ne)mišljenja Miloševićevog doba. Srpski Rembo, teolog lepote devedesetih, integralistički slatkopojac. Pokušavao je da studira prava i istoriju umetnosti na Beogradskom univerzitetu ali je ubrzo shvatio da se od toga ne živi. Pojavio se kao kometa na izrazito srpskom pesničkom nebu početkom devedesetih, štrikajući svoju jevanđeosku pesničku objavu (Euharistija, 1990). Pesnici i kritičari poezije starije generacije, Ljubomir Simović, Midorag Pavlović i Ivan V. Lalić, dočekali su ga oberučke, prepoznajući u njemu „dionizijski glas nemale snage i ambicija“. Danilov je neka vrsta Gorana Petrovića u poeziji. Na isti način su vezani za srednjovekovlje, toržestveni rečnik, blagougodije besmisla i akademsku podršku iz Beograda. Ono što je za Petrovićev opus Opsada crkve svetog Spasa to je za Danilova poetska trilogija Kuća Bahove muzike (1993, 1994, 1995). Sâm Danilov ističe uživanje u neznanju (a samim tim i u neodgovornosti) kao svoj pesnički kredo. Njegov manir prepoznaje se u obilatom citiranju najvećih pesničkih imena od Helderlina do Brodskog, dok mu je uža specijalnost gomilanje spojeva srednjovekovne i savremene leksike (npr. hagiografije i strukture itd.), kojim se osim banalnosti ne postiže ništa. Danilova je, tokom devedesetih, pesnička imaginacija vodila kroz pustoš kiča, nastanjenu iluminatima, dijademama, labudovima, skerletom i ostalim rekvizitima palanačkog pozorišta. Možda je to bilo presudno da ga kao najzanimljiviju pesničku pojavu, u ratom zanetoj Srbiji, izdvoje Dragoslav Bokan i Sonja Karadžić u svom militarističko-mističkom glasilu Naše ideje (1993), za koje se pesnik slikao sa sokolom, po uzoru na srednjovekovne vitezove i pesnike. Da je Danilov ostao trajni Bokanov izbor pokazuje i njegovo posebno mesto u redizajniranoj seriji Naših ideja, tj. Lepoj Srbiji (časopisu za geopoetiku, istraživanje tradicije i kulturu življenja). Danilov je kao štićenik Čedomira Mirkovića bio uglavnom vezan za Prosvetu, gde je objavio većinu svojih knjiga, pesničkih i proznih. Nakon pada Miloševića, priklonio se Koštuničinoj strani i dok je njegov lider formirao paraformacije vlasti u senci, on se šetao Požegom kao direktor tamošnje biblioteke u senci, iz koje je izašao posle 2003. Dobitnik je gotovo svih nagrada za poeziju, slavljen kao jedan od najvažnijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Omiljen je kod intelektualaca patriota i militaristički raspoloženih vernika. Njegova poezija je zastupljena u Crnom cvetniku (1999-2009) koji je priredio Vladimir Dimitrijević, povodom desetogodišnjice od NATO intervencije. Ukupna ocena njegovog pesničkog rada mogla bi se sažeti u jednom njegovom stihu, koji autopoetički najbolje osvetljava domete ove poezije, a on glasi: „Pokisla je pirgava kokoš smisla.” Nakon objavljivanja Sabranih dela Miodraga Stanisavljevića (2006), Dragan Jovanović Danilov, oličenje svega što je Stanisavljević kritikovao u srpskoj kulturi, organizovao je promociju njegovog opusa u Požegi, poredići ga tom prilikom sa traktorom koji je vukao plug sa više brazdi. Danilov se pored poezije zanima i likovnom kritikom, organizuje izložbe kako u svom rodnom gradu tako i u Drvengradu, u galeriji „Macola”  BETON BR.78  DANAS, Utorak 25. avgust 2009.   Piše: Redakcija Betona KALAJIĆ, DRAGOŠ     KALAJIĆ, Dragoš (Beograd, 22. 2. 1943 - Beograd, 22. 7. 2005), slikar, novinar, pisac, teoretičar zavere, ljubitelj geopolitike, tevtonac, predstavnik hiperborejskog realizma, natčovek u pokušaju, poslednji Evropljanin dučeovskog tipa. Renesansni čovek - svim delatnostima kojima se bavio podario svoj neponovljivi šarlatanski pečat. Sledbenik svakog evropskog desničara u čije je delo bar jednom zavirio. Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu. Bio je urednik časopisa Delo, edicije „Kristali” u Književnim novinama i magazina Duga u njegovoj miloševićevskoj fazi. Organizovao je brojne izložbe, između ostalih i „Surovost kao ideal” (Galerija Ateljea 212, 1967) i „Nova figuracija” (Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, 1984). Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za slikarstvo (1993). Još 1978. u knjizi Mapa (anti)utopija zalaže se za ideal „humaniste koji nema potrebu da ulazi u istoriju, na primer literature svojim perom jer može upravo da stvara najveću istoriju svojim mačem”. Slobodan Blagojević prepoznaje Adolfa Hitlera kao otelotvorenje Kalajićevog humaniste, optužujući ga za kukavičluk – poziva se na Spartu i autentični Rim, jer bi otvoreno pozivanje na fašističku Italiju i nacističku Nemačku kao idealna društva moglo da ugrozi Kalajićevu udobnu poziciju. Svoja istinska ubeđenja Kalajić je morao da šifruje sve do 1987. kad na vlast dolazi oličenje principa humanitas – Slobodan Milošević. Kalajić piše nadahnute hvalospeve novom lideru, pripisuje mu vizije o spoznaji istine, a tekst „Osmijeh koji grije”, objavljen u zagrebačkom magazinu Start, završava u maniru socrealističkog kiča opisujući „kako neki radnik grije prozeble ruke nad fotografijom Slobodana Miloševića na kojoj blista osmijeh novog vođe”. Srca zagrejanog Miloševićevim osmehom, Kalajić u Dugi propagira ideje o elitizmu, panslavizmu i povratku „duhu ortodoksije kao vitalnoj sili novog društva”. Početkom devedesetih, Kalajić uz Isidoru Bjelicu i Nebojšu Pajkića postaje glavni eksponent nove srbske desnice koja pokušava da reafirmiše ideje Dimitrija Ljotića o „zbacivanju parlamenta i zavođenju autoritarne monarhije”. Stiče čitavu armiju sledbenika predvođenu Dragoslavom Bokanom. Rat u Bosni dočekuje spreman: obilazi ratišta, u Karadžiću prepoznaje poslednjeg evropskog viteza koji brani istinske evropske vrednosti, te postaje senator RS. Odbranu evropskih vrednosti doživljava emotivno, pa 1.3.1994. na promociji knjige Svedok Sarajeva izjavljuje: „Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati - osetio sam radost”. 1998. posećuje Karadžića u skloništu, o čemu izveštava u magazinu Profil: „Kralj Artur vratio se na zemlju. On se danas zove Radovan Karadžić, a mladi ljudi koji ga čuvaju su Lanseloti i Galadi”. Postaje zvezda TV Palme na kojoj dobija dvosatnu nedeljnu emisiju „Mont Blanc”. U vreme NATO intervencije postaje dopisnik Tanjuga iz Rima, pa sa bezbedne distance deli patriotske lekcije, optužujući srpske intelektualce kao neprijatelje naroda jer o predsedniku Miloševiću govore bez superlativa. Jedan od prozvanih, Vojin Dimitrijević, možda je dao najprecizniji portret Dragoša Kalajića: „…pseudoumetnik, pseudopisac, pseudonaučnik Kalajić. On je, jadnik, čak i pseudosalonski pseudofašist”. Posle 5. oktobra nudi svoju pomoć patriotskim snagama, ali Vojislav Šešelj odbija da ga stavi na listu kao nestranačkog kandidata jer je „Kalajić poznat po svojoj ljotićevsko-musolinijevskoj orijentaciji“  BETON BR.77  DANAS, Utorak 11. avgust 2009.   Piše: Redakcija Betona MINOVIĆ, ŽIVORAD     MINOVIĆ, dr Živorad (26.6.1935, Katrga kod Čačka), kontroverzni izvođač propagandnih radova u Miloševićevo vreme, danas autoritet iz senke. Studirao je političke nauke na beogradskom FPN-u, gde je doktorirao 1982. sa tezom „Kardeljeva misao o samoupravljanju”. Bio je glavni urednik Politike od jula 1985. do 9. marta 1991. kao i generalni direktor, odnosno predsednik Kompanije Politika od 1986. do 1995. Kao partijski aparatčik na kormilu najstarijeg dnevnika na Balkanu, učestvovao je u opštem medijskom podizanju nacionalističke plime, koja je dovela do ustoličenja vladavine Slobodana Miloševića i potonjeg razaranja Jugoslavije. Ostaće upamćene njegove reči sa 85-godišnjice Politike, kojima je opravdao i trasirao put ovog lista: „Politika koja je meni poverena nema pravo da misli drugačije od naroda...” I zaista, od tog načela se retko kada odustajalo. Kao glavni urednik Politike, snosi odgovornost za objavljivanje čuvene paskvile „Vojko i Savle” (18. januar 1987.), za koju on i nije morao znati, ali se na osnovu uredničke odgovornosti stavlja na njegov račun. Međutim, uvid u stranice tog broja Politike mogao bi nekog radoznalog istraživača navesti na pomisao da je Minović ipak morao znati nešto o tome, budući da su prelom, prateća ilustracija paskvile, kao i montaža sa intervjuom tadašnjeg laureata NIN-ove nagrade Vidosava Stevanovića – koji će se kasnije, u svedočenju bezbednjaka Dušana Stupara pojaviti kao pisac paskvile – ukazivali na to da su te dve stranice bile vrlo brižljivo pripremljene. Takođe, za vreme Minovićevog urednikovanja, Politika je iznedrila i najuticajniju propagandističku rubriku „Odjeci i reagovanja”, čiji je koordinator bio tadašnji Minovićev zamenik Slobodan Lazarević. Minović je, međutim, vodio dvostruku politiku u Politici, balansirajući između samovolje vladajućeg bračnog para i strepnje od budućnosti, odnosno njihovog pada. Tako je u vreme martovskih demonstracija otvorio mali prozor za izveštavanje o tim događajima, zbog čega je potom smenjen sa mesta glavnog urednika. Takođe, uticao je da se objavljivanje ubačenog DB feljtona o Vuku Draškoviću u „Odjecima” obustavi. Zanimljivo je da se i posle suprotstavljanja Miloševiću, u julu 1992, kada je Vlada odlučila da Politiku pretvori u državno preduzeće, zadržao na funkciji. Usledio je njegov jeretički izdavački rad na objavljivanju knjige Borisava Jovića Poslednji dani SFRJ (koju je, po svedočenju Mihaila Markovića, lektorisao sâm Milošević, ali je Minović odbio da unese ispravke u konačnu verziju). Milošević ga je smenio nakon Dejtonskog sporazuma, posle čega se Minović posvetio proučavanju menadžmenta. Danas je potpredsednik UO Borbe kao i član (oksimoronskog) saveta (pored G. Perčevića, G. Novakovića i G. Vesića) kompanije International Communications Partners. Autor je knjige Gojko i Pavle (2007)  BETON BR.76  DANAS, Utorak 28. jul 2009.   Piše: Redakcija Betona JOSIF, ENRIKO     JOSIF, Enriko (Beograd, 1.5.1924 – Beograd, 13.3.2003), kompozitor, božanski pedagog nebesnog nauka. Vaspitavan u duhu prosvećenog ateizma. Neposredno pred Drugi svetski rat se sa majkom i bratom evakuisao preko Dubrovnika i Splita u Italiju, a zatim u Švajcarsku. Drugo, duhovno rođenje doživeo je u junu 1943. kada je pročitao Bibliju i upoznao se sa istorijskim usudom jevrejskog naroda. Diplomirao je na Muzičkoj akademiji u Beogradu 1954. u klasi Milenka Živkovića kome je kasnije postao asistent. Predavao je kompoziciju. Komponovao je i filmsku muziku, između ostalog i za filmove Desant na Drvar (1963), Opatica i komesar (1968). Bio je napartijac i možda bi ga taj put doveo do mirne penzije da poznih osamdesetih godina, njegova izuzetna naklonost prema Srbiji nije eskalirala do neslućenih razmera. Taj period je epicentar njegovog propovedničkog delovanja. Jedan je od najizrazitijih predstavnike srpskog diskursa viktimizacije sa elementima eshatologije, koja se ogledala u eksploatisanju toposa kraja vremena i dolaska nebeskog Jerusalima. Prema učenju Enrika Josifa, srpski narod je veoma sličan jevrejskom, izabran, narod pravednik sa izuzetnim poslanjem i istom takvom odgovornošću. Smatrao ga je zagrljajnim i prema tome narodom koji je veoma otvoren ne samo za svoje prijatelje već i neprijatelje. Govorio je da će srpski narod biti jedan od prvih koji će se nastaniti u nebeskom Jerusalimu. Pretpostavlja se da je on brendirao krilaticu o Srbima kao nebeskom narodu, što se po ključnim rečima i stilu lako može dovesti u vezu sa primerima njegove nebeske retorike. Čitane sa distance, pouke Enrika Josifa nisu bile bez humora, kada se uzme na primer njegov govor o gubitku srpske državnosti na Kosovu. Josif je govorio da će oni koji izgube državljanstvo na zemlji steći državljanstvo na nebu. Kosovo je video kao jezgro u kome se spajaju zemaljska i nebeska Srbija. Lazarev kosovski izbor čitao je doslovno, a ne metaforično što je bilo neuobičajeno za čoveka koji je poznavao Kabalu i često se pozivao na nju. U vidovdanskom broju Glasa crkve 1989, Josif je pozvao na raspisivanje nesvakidašnjeg Nepovratnog zajma duhovnosti kojim je od Srbije zahtevao tri stvari: da imenuje svoje žrtve, da «plemeni svoje mlade spoznajom čudesnog poslanja» a da «srpske majke osmeli u rađanju». Bilo je to isto vreme kada je Milošević raspisao svoj zemaljski Zajam za preporod Srbije. Moglo bi se reći da srpska zvanična politika ni do danas nije odustala od ovakvih zajamskih ideja. Enriko Josif je 1991. izabran za dopisnog člana SANU, što je on naivno video kao dokaz da je moguće postati akademik i bez pripadanja nekoj partiji. Međutim, bilo je očigledno da je rukovodstvo SANU to učinilo na osnovu Josifovog pregalačkog rada za srpsku stvar. Redovni član je postao 2000. Među važnijim delima akademika Josifa su Lirska simfonija za četiri flaute, harfu i gudački orkestar, Snoviđenja za flautu, harfu i klavir, Tri psalma za klavir, Smrt Stefana Dečanskog, Ptico, ne sklapaj svoja krila. Iza akademika Josifa ostalo je mnogo nezaboravnih izjava koje su obeležile vreme masovne nacionalističke histerije u Srbiji. U red najpoznatijih idu svakako sledeće: “Srpski narod, u to sam uveren, spada u najčudesnije narode ovoga sveta, jer je sačuvao osnovna božja svojstva” kao i ona da je “Jasenovac prestonica nebeske Srbije”. Bilo je teško odoleti ovom pozivu na prihvatanje nebeskog poslanja. Akademici to najbolje znaju  BETON BR.75  DANAS, Utorak 14. jul 2009.   Piše: Redakcija Betona PETRUŠIĆ, SVETLANA     PETRUŠIĆ, Svetlana (25.07.1953) novinarka i publicistkinja, Srpkinja, buditeljka kukavnog srpstva uspavanog. Specijalistkinja za svaku srpsku patnju i uklanjanje tragova srpskih zločina. Petrušićeva je najlepši deo svog profesionalnog života provela na RTS-u, gde je tokom devedesetih godina ispekla novinarski zanat kod velikih majstora ratne propagande. Bavila se pre svega intervjuisanjem ljudi, koji su uticali na oblikovanje geopolitike, za koju se Petrušićeva tokom godina specijalizovala. Lica koja je intervjuisala bila su odreda visoki oficiri UNPROFOR-a, NATO, KFOR-a, Vojske Federacije BiH, te VJ, ali i političari poput Radovana Karadžića, Žan-Mari Lepena i nekoliko predstavnika SPC. Svoje intervjue je objavila u knjizi simptomatičnog naslova I ćutanje je zločin (1997). I dok se u prvoj knjizi, kako sama kaže, „posvetila kontinuitetu zločina i počinjenog genocida nad srpskim narodom do etničkog čišćenja srpske teritorije“, u drugoj knjizi (Ubice su među nama, 2002) obradila je „probleme političkog nasilja“, a zapravo se radilo o napadu na politiku DOS-a i premijera Đinđića kome je, smatrajući ga bleferom i veleizdajnikom, pisala otvoreno pismo. Svetlana Petrušić se posebno izveštila u pisanju „otvorenih pisama“. Nezaboravno je njeno pismo dobrom našem narodu, u kom je lamentirala nad poslednjih 60 godina srpske povesti, otkad je sve pošlo nizbrdo. Antikomunizam, antiglobalizam i antidemokratiju je Petrušićeva u svom publicističkom radu uvezala u jedinstven nacionalistički izraz koji neprestano kruži oko ključnih tačaka koje generišu srpski resantiman već decenijama: od Jasenovca, slučaja Martinović, preko narativa o zaverama, srpskim zemljama i stradanju Srba, ovde i svuda. Petrušićeva se okušala i u dokumentarnom filmu. Autorka je filmova Kurdi, narod bez države, kao i političko-propagandnog horora Pobij, pokrsti, proteraj, kojim je pokušala da amortizuje pritisak istine o Srebrenici, etničkom čišćenju muslimana u Istočnoj Bosni kao i o ozloglašenim logorima Omarskoj i Keratermu. Inače, Petrušićeva je nakon pada Miloševića bila jedan od kandidata za mesto glavnog urednika Informativnog programa RTS, otpuštena je u junu 2003, od kada radi kao slobodna novinarka koja se bori za istinu o Srbima, delajući i preko svoje NVO „Glas Srpkinje“. U jesen 2004, našla se na zajedničkoj predizbornoj listi Za narodno jedinstvo – prof. Borislav Pelević. Mirko Jović ju je video kao veliku političku zvezdu, koja spaja „tvrdu“ politiku i moderne evropske trendove. U martu 2006, neposredno pred premijeru filma Grbavica Jasmile Žbanić u beogradskom Centru Sava, Petrušićeva je izašla pred publiku, nastojeći da spreči njegovo prikazivanje. Dobitnica je brojnih društevnih priznanja, od kojih svakako treba pomenuti novoustanovljenu nagradu „Dr Olga Luković-Pjanović“ Društva „Serbona“. Prilikom dobijanja ove nagrade, 29. novembra 2008, u nadahnutoj budnici, Svetlana Petrušić je pozvala na ustanak protiv Druge Srbije, zahtevajući cepanje antisrpskih bilborda koji pozivaju na poštovanje prava seksualnih manjina, kao i na isterivanje „Peščanika“ iz svog dvorišta  BETON BR.74  DANAS, Utorak 30. jun 2009.   Piše: Redakcija Betona VULIN, ALEKSANDAR     VULIN, Aleksandar (Novi Sad, 2. 10. 1972), političar sa miloševićevskim, karadžićevskim i marksističkim pogledom na svet. Po obrazovanju pravnik, po navici političar, neretko – novinar, kolumnista (Svet, Nacional, Centar, Politika) i statista u emisijama koje bi da čuju i glas tzv. „druge strane“ (Ključ, Stanje nacije itd.). U dokolici – pisac. Zaštitni znak mu je bila duga kosa, dok je to danas kraća fenirana kosa, bela kragna i zabrinuti pogled. Bio je i ostao politički satelit svih projekata Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Funkcioner SPS-a, zamenik predsednice Direkcije JUL-a. Pošto se pobunio protiv rukovodstva JUL-a nakon izgubljenih izbora 2000, Mirjana Marković ga je izbacila iz partije, ali je Vulin osnovao Partiju demokratske levice, koja je juna 2002. godine primljena, zajedno sa Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića, u kolektivno članstvo SPS-a. Pošto se 2006, posle afere „kofer“, razišao sa rukovodstvom SPS-a, neko vreme se vajkao u tabloidnim medijima kako je u tragično lošim odnosima sa srpskim tajkunima, i da bi trebalo, po svaku cenu osnovati jednu levičarsku stranku čiji bi on bio lider. U međuvremenu nije zapostavljao ni lepu književnost. U izdavačkoj kući IGAM, u ediciji predviđenoj za „disidentsku“ literaturu Radovana Karadžića (Čudesna hronika noći; Sitovacija), objavio je 2004. Opadanje, roman o životu Srba legionara, koji u Africi, u pauzi ubijanja, slave Đurđevdan i kolju jaganjce. Nadahnutu recenziju je napisao Aleksandar Dunđerin, budući Vulinov pomoćnik u Pečatu, listu slobod(a)n(ov)e Srbije, nesvakidašnjoj sintezi nacionalizma i socijalizma. Na stranicama ovog lista, čiji je direktor Milorad Vučelić a odgovorni urednik sâm Vulin, utočište su našli svi pravovernici SPS-a, DSS radikali, desno krilo DS-a, fakultetska i institutska književna elita Srbije slobodne od odgovornosti, restlovi Miličkovog jata i ostalih propalih julovskih firmi. Možda je samo Ljubiša Ristić, braneći esenciju svoje partije, uspeo da sažme naizgled disparatne ideološke predznake Aleksandra Vulina: „On je marioneta koju su instrumentalizovali ljudi koji nikada nisu naročito dobro mislili o JUL-u... On može da radi šta hoće, da pravi 15 partija zajedno sa svojim političkim mentorima, Vučelićem i Jovicom Stanišićem i svima ostalima, ali to nema nikakve stvarne veze sa JUL-om.“ Pored Željka Mitrovića, partijskog kolege, sa kojim je svojevremeno ispraćao komandanta Arkana u Večna lovišta, jedan je od spretnijih kadrovika, koji se vešto prilagođavaju novim okolnostima. Kada je 2008. konačno stigao novac od ćudljivih srpskih tajkuna, Vulin je osnovao Pokret socijalista, borbenu levicu, nemilice zloupotrebljavajući nasleđe antifašizma i radničkih pokreta, kojih su se sve ostale partije odrekle. Pisanje partijskog programa je, naravno, poverio jurišniku na nebo Mihailu Markoviću, garantu izvorne miloševićevske politike, koji ovih dana doživljava svoju drugu (medijsku) mladost. Pošto je iznenada shvatio da je bolje nositi kratku kosu, Vulin se okrenuo (ranovizantijskoj) estetičnosti u svakom pogledu: napisao je roman Lepota (Stylos, 2008), preslikavajući aktuelnu borbu za Miloševićev skiptar na srednjovekovni siže sukobljene braće Stefana i Vukana. Franja Petrinović je povodom tog romana rekao da se u „Vulinovom sugestivnom pripovedanju lepota otvara kao niz dramatičnih pitanja“. Neka od njih su svakako i da li će se Vulin i Dačić pomiriti, kao i da li će biti zaštićena prava Mirjane Marković kad se bude vratila u zemlju. No, verovatno će nam (para)književni komentator Pečata, Vasa Pavković, uskoro ponuditi neko validnije tumačenje Vulinovog paunovog perja  BETON BR.73  DANAS, Utorak 16. jun 2009.   Piše: Redakcija Betona PAVKOVIĆ, VASA     PAVKOVIĆ, Vasa (Pančevo, 3.2.1953), izuzetno dobar čovek, osamdesetih postmodernistički panglos, devedesetih krupni obrtnik paraknjiževnog užasa, tokom dvehiljaditih – lice sa plaćenih oglasa u NIN-u i promoter svega što se dobro plaća. Školovao se u Pančevu i Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu, gde je 1979. odbranio magistarski rad sa temom „Rečnik poezije Milana Rakića“, inače pesnika za kog je Miodrag Pavlović svojevremeno napisao da se odlikuje izrazitom verbalnom nemaštovitošću. Ako se pritom uzme i Rakićev veoma skroman opus, ne čudi zbog čega se mlađahni magistar odlučio za popis njegovog leksičkog inventara. Pavković je krajem sedamdesetih počeo da radi u Institutu za srpski jezik u Beogradu, gde je ostao da današnjih dana kao predani radnik na Rečniku SANU. Tokom Miloševićeve vladavine, radio je na 16. tomu ovog rečnika. Nije se moglo brže. Od 1981. (kada mu izlazi prva pesnička zbirka Kaleidoskop) do danas, napisao je preko četrdeset knjiga različitih žanrova i vrsta. Sa mlađim kolegom dr Mihajlom Pantićem priredio je nekoliko knjiga, od kojih je najvažnija kritičko-poetska hrestomatija Šum Vavilona (1988). Zanimljiv je i njegov rad na priređivanju nekih zaboravljenih književnika kao što je Hajim S. Davičo. Pavkovićev pesnički i pripovedački opus je vanserijski slab dok je korpus kritičkih tekstova nepregledan i jednog dana će poslužiti kao izuzetno važna građa za istraživanje propasti srpske kritičke scene. Njegovi trudovi su višestruko nagrađivani. Možda bi imao i više nagrada da sam nije sedeo u najrazličitijim žirijima: NIN-ove nagrade (1990, 1991), kao i nagrada „Milan Rakić“, „Vasko Popa“, „Branko Miljković“, te Nagrade salona stripa itd. Kao urednik, Pavković je promenio mnogo izdavačkih kuća i redakcija, od Književne reči, Sveski, Književnosti, Književnog glasnika do Kvartala i ostalih književnih pomagala za uspon osrednjosti. Bio je dugogodišnji urednik edicije Prva knjiga Matice srpske, a zvezdane trenutke je doživeo radeći u Narodnoj knjizi za velikog gazdu Milička Mijovića (bivšeg magacionera BIGZ-a), za koga je uradio najprljavije književne poslove u svojoj karijeri. Dovršio je projekat kloniranja Milorada Pavića u delu Gorana Petrovića, preporučivao je svaki otpad sa izdavačke trake ove kuće, a jedno vreme je Ljiljanu Habjanović Đurović pratio na turnejama. Kada su ga pitali zašto to čini, pitijski je odogovorio: „A da li ste vi nekada sreli nekog srpskog pisca koji ima ličnog šofera?“ Centar za stvaralaštvo mladih je u tome prepoznao veliku mudrost, pa ga je angažovao za svoje edukativne programe. Peščanik ga je zvao u goste. Samizdat B92 ga je pitao za preporuke. Da bi podigao prodaju narodnjačkih knjiga, Pavković je objavio antisemitski pamflet Nebojše Vasovića (Lažni car Šćepan Kiš, 2004, 2005), navodeći da je „vreme da se o Kišu počne pisati na razne načine i da zna mnogo pametnih ljudi koji misle poput Vasovića“. U razgovoru za Glas javnosti, objasnio je kako se to dogodilo. Navodno, Vasović ga je sreo u kafani Kod konja, gde je usledio kratki dramolet: Da li si video moju knjigu protiv Kundere? – Jesam. – Da li ti se sviđa? – Sviđa mi se. – Imam i knjigu protiv Kiša, ali ti ne bi smeo da je objaviš! (– Ma ko ne sme, sunce li ti...) Ova arhetipska situacija Pavkovićevog (po)imanja muda vraća nas na Kišovu konstataciju da su „muda, uz to, nacionalni pečat, rasni žig; ostali narodi imaju sreću, tradiciju, erudiciju, istoriju, ratio, ali muda su samo naša i jedina“. Danas Pavković piše kritiku tamo gde i priliči njegovoj (književnoj) potenciji, u Pečatu: Listu slobodne Srbije. Urednik je u Alnariju Fotomontaža: Recycle Bin Laden  BETON BR.72  DANAS, Utorak 2. jun 2009.   Piše: Predrag Lucić SEDLAR, JAKOV     SEDLAR, Jakov (Split, 6. studenog 1952), vratar zagrebačke Mladosti i reprezentacije SFR Jugoslavije u vaterpolu, kulturni ataše Republike Hrvatske u New Yorku, filmski i kazališni režiser. Vaterpolsku kapicu okačio o klin negdje sredinom osamdesetih. Mnogo godina kasnije tvrdio da je to uradio zato što su ga prisiljavali da karijeru nastavi u beogradskom Partizanu, na što on kao gorljivi Hrvat i katolik nije želio pristati. Početkom devedesetih se, međutim, iz iste gorljivosti priključio nacional-političkom pokretu pod vođstvom bivšega predsjednika Partizana, dr Franje Tuđmana. Nakon vaterpola počeo se baviti filmom i teatrom. U zagrebačkom Dramskom kazalištu Gavella postavio Bent, prvu predstavu s gay-tematikom u Hrvatskoj. Zli jezici komentirali su da se te priče dohvatila osoba iz pravog miljea, budući da su jugoslavenske novine osamdesetih zabilježile niz afera po luksuznim vilama za seksualnu zabavu vaterpolista izvan bazena, a prezimena glavnih protagonista tih priča rimovala su se sa Prkno, Rukno i Surdukno. Mnogo godina kasnije Sedlar će svoje neistomišljenike javno difamirati kao homoseksualce, a u svome filmu Sjećanje na Georgiju gay-likovima dati imena nesklonih mu filmskih kritičara Ivana Starčevića i Nenada Polimca. Ne zna se je li Sedlar odgledao film American Beauty, pa tako nije poznato ni je li se ikada suočio s korijenima svoje homofobije. Režirao je dokumentarne filmove o naivnim slikarima i sakralnoj umjetnosti, a onda se okušao i na igranom filmu. Snimio melodramu U sredini mojih dana kojoj ni dokumentarni prizori hodočašća Gospi u Međugorju nisu pomogli da joj se po kino-dvoranama ukažu gledaoci. Međugorskim ukazanjima Sedlar se vraća sredinom devedesetih, kada kao Tuđmanov državni režiser snima klero- propagandistički film Gospa s Martinom Sheenom u glavnoj ulozi. Višak novca što ga je Sedlar s lakoćom prikupio po Kaptolu i Pantovčaku ipak nije uspio nadomjestiti manjak talenta, pa je od njegove Gospe glavu okretala i publika i kritika. Jedina populacija koja je morala gledati i Gospu i kasnije njegove filmove bila je ona već žrtvovana dijasporska, privođena na projekcije posredstvom hrvatskih katoličkih misija. Drugi previsokobudžetni film u koji je Sedlar ulupao vagon državnog novca zvao se Četverored. Snimljen po romanu Ivana Aralice, ovaj skupi film prodaje jeftinu martiromansku karikaturu događaja iz svibnja 1945. godine: rasulo NDH, povlačenje ustaških i domobranskih jedinica prema Austriji, predaju na Bleiburgu, likvidacije i ponižavanje zarobljenika na tzv. križnim putevima. Četverored je planski prikazan na Hrvatskoj televiziji u predvečerje izbora na kojima će stranka koja je od Sedlara stvorila državnog službenika u oblasti filmske režije doživjeti poraz od kojega je nije spasila ni ova celuloidna lakirovka. Sedlar je svoju odanost Franji Tuđmanu pokazao još za vođina života, snimivši sakrosanktni dokumentarac pod naslovom Franjo Tuđman - hrvatski George Washington (1997). Jedanaest godina kasnije snimit će novi kvazidokumentarac o Tuđmanu u kojemu će njegove nasljednike prozivati zbog nacionalne izdaje, a Hrvate nazvati perverznim narodom. Osjetivši se izdanim od hrvatske filmske publike koju ničim nije mogao natjerati da gleda njegove Fergismajnihte, Georgije, Mirise mora i ostale igrane uratke kojima je kritika lijepila epitete „imbecilno“, „primitivno“, „bijedno“ i tome slično, Sedlar se okreće Izraelu, gdje snima Dig, Lazarus, dig! propagandističke dokumentarce o generalima i političarima poput Ehuda Baraka. Učestalo izjavljuje da Hrvatska može opstati samo ako bude kao Izrael, da Izrael mora biti apsolutni politički uzor Hrvatima, te da su i Hrvatska i Izrael velike zemlje ako se veličina mjeri količinom neprijatelja. S izraelskim novcem Sedlar snima i dokumentarac o ustaškom poglavniku Anti Paveliću i najavljuje da će taj film pod naslovom Pavelić bez maske otkriti „jednu sasvim drukčiju ličnost“, te da će publika vidjeti kako po pitanju povijesne uloge ovoga zločinca „sve i nije baš tako kao što se interpretira“. Film o Paveliću će, sudeći po autorovim izjavama, otkriti i jednu te istu ličnost Jakova Sedlara, jer režiser na sva zvona najavljuje da će se i u svome najnovijem djelu obračunavati sa svojim kritičarima Antom Tomićem, Juricom Pavičićem, Miljenkom Jergovićem, Davorom Butkovićem, Denisom Kuljišem... Pomoći će mu pritom i skupina židovskih desničara, koji za potrebe Sedlarove filmske revizije lika i djela Ante Pavelića spremno tvrde da „netolerancija, ksenofobija i antisemitizam nisu došli zdesna nego slijeva“  BETON BR.71  DANAS, Utorak 19. maj 2009.   Piše: Redakcija Betona MILIĆ OD MAČVE     STANKOVIĆ, Milić/ Milić od Mačve/ Kostur Radovanov/ general Lepenski/ Ledeni Milić (Belotić, 30.10.1934 — Beograd, 8.12.2000), slikar i pesnik, vampir i prorok kroz kojeg je govorio Narod. Diplomirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1959. Pripadao je umetničkoj grupi Mediala, koja je trasirala svoju umetničku praksu kao sintezu tradicionalnih vrednosti sa savremenim tendencijama. Milić Stanković je prvi put izlagao na drugoj zajedničkoj izložbi Mediale u galeriji „Grafički klektiv“ u Beogradu, septembra 1959. Oblici subverzije poticali su zapravo kako iz tehnike ovih umetnika, tako i iz osnovnog načela Mediale, odnosno iz tradicije koju je svako od umetnika pronalazio u različitim sferama. Za Milića je to bila nacionalna ideja, vampirizam i odbrana ćirilice. Ostala je upamćena afera oko zabrane njegove samostalne izložbe koju je, u ponoć između 20. i 21. februara 1962. u Beogradu, otvorio Branko V. Radičević, razvijajući opozitni par simbola, vampir – glogov kolac, kao odnos umetničke slobode i represije pravom linijom. Milićeva vampirska pobuna uznemirila je duhove u najvišim političkim forumima pa je izložba ubrzo zatvorena. Ali slikar je nastavio da razvija svoj umetnički bestijarijum, koji se uglavnom iscrpljivao u reanimaciji nacionalnih mitova i balvanizaciji Vizantije (što je topos i srpske književnosti tog doba). Slikarstvo i „pesničko-profetski” diskurs Milića od Mačve transformisali su se kasnije u pravi multimedijalni rad na buđenju nacionalne svesti. Milićeve „umetničke” faze tokom osamdesetih i devedesetih godina, predstavljaju punktume nacionalističke propagande oličene u kosovizaciji slikarskog jezika (Obretenje Lazarevo), posrbljivanju prošlosti Lepenskog vira (Krik praroditelja iz Lepenskog vira), artikulaciji mita o najstarijem narodu (tesno je sarađivao sa Olgom Luković-Pjanović, autorkom famozne knjige Srbi – narod najstariji, u izdanju Dosijea, 1990), veri u moć Teslinog tajnog oružja koje funkcioniše po sistemu V3=0 (Nevidljivi F117 nad Trorečjem), širenju mita o Miloševićevoj harizmi (sa kojim je pričao jednom prilikom šest sati ne uspevajući da mu nađe grešku), kao i razvijanju pučke etimološke škole, koju je ustanovio Jovan I. Deretić (Istorija Srba, 1975). Jedan od istaknutijih predstavnika ove nimalo bezazlene pseudo-naučne discipline bio je i Milić od Mačve. O tome je pisao i Borislav Pekić, navodeći primere manipulacije po kojoj su Srbi bili svi od Atlantiđana preko (T)Račana do Etruraca, a srpski jezik majka svih indoevropskih jezika. Mirko Kovač je grotesknoj figuri slikara-vampira (nacionaliste sa beretkom i štapom), u svom romanu Kristalne rešetke (1995), suprotstavio izvorni princip Mediale, tj. Mira Glavurtića. Istoričar Radivoj Radić, u svojoj knjizi Srbi pre Adama i posle njega (2003), ističe da je Milić koristeći svoju poziciju umetnika i javne ličnosti umnogome doprine širenju pomenutih ideja, i to bez ikakve odgovornosti za izrečeno. Bio je vatreni podržavalac lika i dela Radovana Karadžića, koji ga je odlikovao Ordenom Njegoša, a generala Mladića je sa vojskom video „pod zidinama Carigrada“. Pisao je pesme (Pali sam anđeo ili još lutam, 1994; Zvezdani četvoropreg, 1998). Svedoci kažu da je umro ožalošćen vandalizmom u Saveznoj skupštini 5. oktobra 2000. Sahranjen je u Aleji velikana. Pred smrt je svoj legat zavšetao gradu Kruševcu sa napomenom da stalna postavka mora biti u objektu pored Lazarice. Ministar policije Ivica Dačić, otvorio je u oktobru 2008. Milićev legat u Kruševcu pod nazivom „Kosovo – prvi prag Srbije“  BETON BR.70  DANAS, Utorak 5. maj 2009.   Piše: Redakcija Betona PANTIĆ, MIHAJLO     PANTIĆ, dr Mihajlo (Beograd, 10. 6. 1957), homo univerzale. Izvorno kroatolog, ali i srbolog, bugarolog, bosnolog, u poslednje vreme književno zanet pitanjima bola i srca, pa prema tome i kardiolog. Sve školske i akademske radnje obavio je u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu 1981, gde je doktorirao dvadesetak godina kasnije sa temom „Modernističko pripovedanje – srpska i hrvatska pripovetka/novela 1918–1930“. U međuvremenu se posvetio književnoj karijeri koju je započeo iskušavajući sažetost (Hronika sobe, 1984; Vonder u Berlinu, 1987), da bi kasnije postao jedan od najlogoreičnijih kritičara i pisaca novijeg doba. Veoma rano je shvatio da moć ne leži u književnom autsajderstvu nego u institucijama, pa je stoga odlučio da brižno neguje image institucionalizovanog autsajdera, cool momka iz novobeogradskih blokova kome je new wave deo lokalne mitologije kao Dobrici Ćosiću Prerovo ili Radovanu Belom Markoviću Lajkovac. S druge strane, bavljenje kritikom kao i mesto asistenta na hrvatskoj književnosti, omogućili su mu da se etablira kao arbitar književne elegancije. Kako je umeo da „očara“ studente svojim iskoracima u rock’n’ roll, komparativnim predavanjima o Džoniju Štuliću i Davidu Albahariju, isto tako je počeo da obara s nogu i akademike, pokazujući vanredan sluh za njihovu liru. Teorijsku obradu dela Antonija Isakovića obrazložio je dugom prema sopstvenoj porodičnoj partizanskoj prošlosti. No njegov sentiment se time nije iscrpio. Kasnije su došle druge zajedničke uspomene, od ribolova (Danilo Nikolić) do vučarskih procesija (R. P. Nogo). Zadivljuje dr Pantićev postmodernistički marš kroz institucije: od urednika u Književnoj reči i Književnim novinama, Svetog Dunava i Alexandrie do Književnog glasnika, Sarajevskih sveski itd. Uređivao je edicije „Albatros“ (IP Filip Višnjić) i „Pan“ (Otkrovenje). O njegovoj želji za apsolutom možda najbolje svedoče funkcije urednika edicije „Prva knjiga“ Matice srpske i predsednika Komisije za dodelu nacionalnih penzija (od 2006). Neizbežan kao Mojra, dr Pantić nastavlja da raspreda srpsku književnu paučinu, delajući uvek na više frontova. Tako je kao potpredsednik PEN-a i SKD-a zadužen za promociju srpske književnosti na svetskim sajmovima (na kojima se književno nadžnjeva sa Goranom Petrovićem), za selekciju „Sto slovenskih romana“, ili za priređivanje antologija, u čemu drži ubedljivo prvo mesto u regionu. Njegov sportski duh bivšeg basketaša ne dozvoljava mu da se povuče ni iz jednog posla. Bio je član svih književnih udruženja, zvaničnih i nezvaničnih. Glavna kritičarska crta dr Pantića je uravnilovka. Govori podjednako dobro o Nebojši Jevriću i Nenadu Veličkoviću. Vrlo često, na istoj razini tumači D. J. Danilova i Jovana Hristića, Simfoniju Vinaver Milovana Vitezovića i Enciklopediju mrtvih Danila Kiša. Jedan je od glavnih aproprijatora Kišove po/etike, koju je pripitomio, primenjujući je na sve što se kreće književnom scenom, bilo da je reč o ”postmodernisti” Miru Vuksanoviću (koji ima mozaični pogled muve) ili Marku Vidojkoviću i Marčelu. Dr Pantić se gnuša ”nove kriptopolitičke instrumentalizacije književnosti” i „niskotarifne intelektualne prostitucije” u kritici koja sve „reklamira kao vrhunsku vrednost”. Savremenu scenu u Srbiji vidi kao liberalizovano tržište knjiga bez nekih dubljih problema. Zagovara povećanje broja nagrada. On je podjednako omiljen u Vremenu i NIN-u, na akademskoj i NGO sceni. U Peščaniku je svojevremeno najavljivan kao „čovek zlatnog preseka”. Kolege iz regiona ga vide kao čoveka od poverenja, koji im potom bez stida „izveze” Sanju Domazet. Teško je odoleti njegovoj (melanholičnoj) harizmi. Pristajući na marginalizaciju hrvatske književnosti na Katedri za srpsku književnost, dr Pantić se povukao na „bezbednu“ teritoriju bugarske literature. Njegova bibliografija raste iz dana u dan. Sada broji preko 800 jedinica  BETON BR.68  DANAS, Utorak 7. april 2009.   Piše: Redakcija Betona SMILJANIĆ, RADOMIR     SMILJANIĆ, Radomir (Jagodina, 1934), pisac, osnivač paramilitarnih organizacija, aktivista srpskog nacionalističkog pokreta. “Id” UKS-a. Jedno vreme gusar na Dunavu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Sedamdesetih godina važio je za pisca apartnog senzibiliteta, što je i Jovan Deretić naveo u svojoj Istoriji srpske književnosti, ističući Smiljanićevu “hegelijansku” trilogiju (Neko je oklevetao Hegela, 1973; U Andima Hegelovo telo, 1975; Bekstvo na Helgoland, 1977). Međutim, pored toposa filozofa samozvanca i koketovanja sa crnotalasnim kafanskim temama (Ubistvo u kafani Dardaneli, 1980), Smiljanić je, ipak, najviše sluha pokazao za “disidentske” glasove sa Dedinja. Osamdesetih godina se priključio aktivnom nacionalističkom bloku. Ono što je čuo u konspirativnim razgovorima Ćosićevog političkog krila, Smiljanić je sprovodio u delo. Pokrenuo je čitav niz opskurnih organizacija, koje nisu bile lišene lukrativnog osećaja. Na početku svoje decenijske manije, osnovao je tobože nezavisnu Zajednicu pisaca (Zapis). Tokom osamdesetih godina, svakako pod Ćosićevim uticajem, odustao je od pozicije germanofila i postao rusofil, ali dok je u nemačkoj fazi nekada pominjao poznanstvo (verovatnije, slučajni susret) sa Hajnrihom Belom, od Rusa je najpre zavoleo Vladimira Žirinovskog i njegovu “kagebeovsku literaturu” (Veliki skok na Jug). Bio je jedan od članova delegacije za doček Žirinovskog, koji je tom prilikom trebalo da Srbima donese “moćno rusko tajno eliptonsko oružje, od kojeg će srpskim neprijateljima udariti krv na nos i na usta”. Od Nemaca, Smiljaniću je najdraži ostao Hitler i njemu je od 1990. naovamo posvetio najviše svoje stvaralačke energije. Preveo je i priredio knjigu Enciklopedija demonije: Mein Kampf Adolfa Hitlera danas (1990) kao i samu knjigu Main Kapmf (2004), koju je uzgred i dopisao. Međutim, najslavnija epizoda iz života Radomira Smiljanića svakako će ostati njegovo gusarenje (pod pokroviteljstvom države). Naime, u vreme sankcija, pošto je sa Milićem od Mačve, Enrikom Josifom, Jovicom Vlahovićem i episkopom Filaretom osnovao opskurno udruženje “Bela ruža” (varijacije su “Nova Vizantija”, “Pravoslavna sloga”), Smiljanić je krenuo da presreće rečne brodove i da po principu “tona za tonu” uzima reket, pravdajući to kršenjem Rezolucije 820, koja je naime tim brodovima zabranjivala prevoz komercijalne robe. Tako je Smiljanić iskoristio sankcije za lično bogaćenje i pogoršavanje odnosa Srbije sa svetom. Mađarski brod “Egert” nije želeo da pristane na takve ucene, pa su Smiljanićevi gusari odlučili da ga zadrže u tom delu Dunava “do prvih lastavica”. Kao veliki poštovalac Radovana Karadžića, Smiljanić često citira njegovo “ne” svetu, koje možda najbolje sažima ludilo devedesetih (što se i proteklog 24. marta moglo čuti sa tribine Kolarčevog univerziteta na promociji Vremena zmija): “Niko nije uz nas Srbe, ali sa nama je Bog! Mi, dakle, nismo sami, naša mišica ima najviše moguće produhovljenje!” Smiljanićeva nacionalistička retorika ima dve ključne komponente: ksenofobični fon i merkantilne trope. Tako je 1999, u izdanju Narodne knjige, objavio roman sa omiljenom ključnom reči Mire Marković u naslovu Post skriptum: target, koji je tada u delovima izlazio i na stranicama Politike, kao vid specijalnog rata protiv mrskog Zapada. Smiljanić je 2001. osnovao Akademiju “Ivo Andrić” sa zaista širokim programom, od implementiranja putinizma kod nas do borbe protiv Gintera Grasa, Miroslava Lajčaka i slovenačkog trgovinskog lanca “Merkator”, o čemu je najavio poseban roman. Takođe, Smiljanić je osnivač organizacije “Putinovim putem” u čije ime je samom sebi dodelio nagradu. Sebe vidi kao prethodnicu i branik Ruske Federacije na Balkanu. Nedavno mu je izašla knjiga Pad nacizma. Kao i ostatak UKS-a, čeka nacionalnu penziju  BETON BR.67  DANAS, Utorak 24. mart 2009.   Piše: Redakcija Betona SELIĆ, MOMČILO     SELIĆ, Momčilo (Beograd, 8.1.1946), partizanski desničar, dobrovoljac i književnik, proslavljivač rata. Zet dr Mirjane Marković, saputnik i akter Miloševićevih ratova. Diplomirao je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1971. Bio je saradnik Studenta, a 1979. je sa Mihailom Mihailovim i Milovanom Đilasom objavio samizdat Časovnik, zbog čega je kažnjen uslovno. Zbog teksta «Sadržaj» u kom je veličao četništvo, osuđen je 1980. na sedam godina robije, međutim oslobođen je nakon dve godine zatvora kada je otišao u emigraciju. Dobio je politički azil u Kanadi 1983. Pravoslavni preobražaj je doživeo «o Vaskrsu 1988. u Novoj Gračanici u SAD». U zemlju se vratio 1990. kada su, po njegovoj proceni, potpuno sazreli uslovi za početak svetog rata za srpske teritorije. Pre nego što se upustio u ratnu avanturu, Momčilo Selić (Izgon, 1991) je učestvovao u aferi oko NIN-ove nagrade, koja je za 1991. godinu bila dodeljena Milisavu Saviću (Hleb i strah, 1991). Nakon Selićevog pamfleta «Strava» kojim je u samom NIN-u napao laureata, Milisav Savić je vratio nagradu. Tokom polemike, na Selićevoj strani bili su Matija Bećković i Nikola Milošević. Kao ratni reporter i dobrovoljac u Republici Srpskoj i Srpskoj Krajini, bio je jedan od najaktivnijih saradnika Duge. Tokom devedesetih je napisao i objavio više knjiga, koje spadaju u poseban žanr ratne paraliterature, koja se može pratiti od Knjige o Milutinu do Gvozdenog rova. Selićev roman Ratni krst (1996), predstavlja glorifikaciju rata i ubijanja, ali i novu književnopatološku sintezu koja kao svoj kredo ističe pisanje i pucanje. Ova književna formula «PiP» je samo najogoljenija kod Selića, ali se lako može pronaći kod mnogih autora koji su pisali tokom devedesetih i kasnije. U drugoj polovini devedesetih, Selić je često držao tribine u Domu kulture Studentski grad, gde je sa tadašnjim derektorom Doma i prekaljenim borcima sa ratišta podizao borbeni moral malaksaloj omladini. Govorio je o neophodnosti rata, o «Bogu kao cunamiju » a 1997. je sve to pretočio u Srpski nacionalni program. Glavne tačke Selićevog programa su «rat za teritorije Velike Srbije, rat za povratak Srba nehrišćana u veru, ustrojstvo spartanske vojske koja će nositi crnu zastavu sa lobanjom i kostima, te povratak Srba ratarstvu i stočarstvu, kao i rad na povećanju nataliteta ». Posle oktobarskih promena 2000, Selić je odlučio da proširi polje svoje borbe. Osnovao je Srpski klub, a kao njegovo glasilo počeo je da objavljuje elektronski časopis Srpski list (www.srpskilist.net). Interent strana Srpskog lista obiluje nacionalističkim i antisemitskim sadržajima. U arhivi se mogu naći tematski brojevi lista (o zlu, o dobru, o soju itd), od kojih je posebno zanimljiv broj iz 2007. u kome je pored «Protokola sionskih mudraca» objavljen i tekst «Moral i naše vreme» filozofa Jovana Babića. Zanimljivo je da se na Selićevom sajtu mogu naći saopštenja Vlade RS Krajine u progonstvu (adresa je: Zemun, Magistratski trg br. 3), a potpisnik saopštenja je premijer Milorad Buha. Selić je pri Srpskom listu pokrenuo i ediciju «SOJ» u kojoj štampa svoje knjige (Špijunka, 2008). Njegov izdavač i distributer je knjižara Žagor  BETON BR.66  DANAS, Utorak 10. mart 2009.   Piše: Redakcija Betona LIMONOV, EDUARD     LIMONOV, Eduard (SAVENKO, Eduard Veniaminovič; Dzeržinski, 22. 2. 1943), predstavnik trećeg ruskog emigrantskog talasa, mitraljezac i naci-bol. Sin kagebeovca. U mladosti je bio sitni lopov, da bi se nakon 1964, po prelasku iz Harkova u Moskvu, posvetio krojačkom i pesničkom zanatu. Svojim autobiografskim tekstovima, Edička je nastojao da šokira, negujući pozu autsajdera i potencijalnog teroriste. Emigrirao je u Ameriku 1974, gde je ostao sve do 1982, kada je prešao u Pariz. Gde god bi se našao, brzo je pronalazio put do umetničkog undergrounda. U svom najpoznatijem romanu To sam ja, Edička (1979), Limonov je već postavio sve glavne teze svog budućeg političkog delovanja. Glavni junak romana, tj. sam Edička, egocentrik i cinik, živi u hotelu „Vinslou“ na Aveniji Medison, ne voli Jevreje, zalaže se za „laganje, pljačkanje i ubijanje“. Sve bi ovo ostalo na razini književne provokacije da se Limonov po povratku u Rusiju 1991, nije posvetio aktivnom političkom radu. Učesnik je u velikim nemirima u jesen 1993, poznatim i kao Ustavna kriza, kada je po nezvaničnim podacima poginulo preko hiljadu demonstranata. Godinu dana kasnije, osnovao je Nacional-boljševičku partiju i njeno centralno glasilo Limonku (zanimljivo je fonetsko preklapanje njegovog prezimena i ruskog termina za kašikaru). Pored Limonova, glavni ideolog partije bio je konspirolog Aleksandar Dugin, kao i nedavno preminuli muzičar Jegor Letov, frontmen Građanske odbrane, rodonačelnik sibirskog panka (www.youtube.com/watch?v=zJuyi4iZ6uc& feature=related). Prema programu Naci-bola, predsednik Rusije može biti samo čistokrvni Rus, Ruskinjama se zabranjuje abortus, dok bi teritorija Rusije trebalo da obuhvati celu Evropu i Aziju. Partijski pozdrav je „do smrti“ i podignuta ruka sa stisnutom pesnicom. Simbol je crni srp i čekić u belom krugu, na crvenoj podlozi. „Terorizam“ je ključna reč limonovaca. Tokom devedesetih kao i kasnije, Naci-bol je izvela mnogo terorističkih akcija zbog kojih je i sam Limonov često dospevao u zatvor. Jedna od njih, bilo je zaposedanje Crkve Sv. Petra u Rigi, kao podrška ruskoj manjini u Letoniji. Limonka je zabranjena 2002. a NBP u maju 2006, ali je Limonov nastavio sa ilegalnim radom i tzv. paradajz-terorizmom. Sa Garijem Kasparovim, liderom Udruženog građanskog fronta, opozicionim levim i desnim partijama („Druga Rusija“) organizovao je proteste protiv Putina u više navrata. Limonov je podržao mnoge ratne akcije, koje su bile u skladu sa naci-bol geopolitikom (Moldavija, Abhazija). Ostala je upamćena njegova poseta položajima bosanskih Srba iznad Sarajeva. Limonova je tom prilikom, urednik edicije Albatros, gde je objavljen prevod romana To sam ja, Edička, odveo na paljanske Dane poezije (v. Bulevar zvezda br. 51). U pauzi između književno-militarističkih sesija, Limonova je Radovan Karadžić poveo na položaj, odakle je Edička, zadivljen naoružanjem, ispalio dva rafala na Sarajevo (www.youtube.com/watch?v= kcCFJAfLTJE). Do dana današnjeg, Limonov je ostao prisutan na našoj književnoj sceni, uglavnom preko prevoda Radmile Mečanin. Posebno je zanimljiv Limonovljev tekst „Balkanski pisac“, objavljen januara 2007. u Književnim novinama (srpski ekvivalent Limonki), kojim je napao Danila Kiša sa pozicija antropološkog rasizma i antisemitizma. Tako se Danilo Kiš našao u unakrsnoj paljbi između velikih prijatelja srpskog naroda, Limonova i Handkea, koji ovih dana, promovišući srpsku književnu osmorku u časopisu Schreibheft, govori kako zbog „nedostatka instinkta“ i „zapadnog semantičkog sistema“ nikada nije voleo Kiša. Limonovljev posledji tekst objavljen u Srbiji (2008) nosi naslov „Nismo pucali u njega“ i govori o ratu u Hrvatskoj  BETON BR.65  DANAS, Utorak 24. februar 2009.   Piše: Redakcija Betona LUČIĆ, DEJAN     LUČIĆ, Dejan (Beograd, 15.11.1950) „The man who knows“, konspirolog i antisemita. Diplomirao je žurnalistiku u Beogradu. Radio je kao novinar revije Intervju (1977-1991), bio je redovni saradnik Pogleda i Večernjih novosti, a pravi zanat je ispekao na stranicama Revije 92, iznoseći „punokrvnu istinu“ o događajima s one strane zakona. Njegovi rani radovi, Tajne albanske mafije (1988) i Tajne lopovskog zanata (1990), zasnovani su uglavnom na temama koje su plasirala pomenuta glasila. Obe knjige su napisane na talasu opšteg porasta antialbanskog raspoloženja i kriminala u Srbiji. Informacije koje je u to vreme Lučić proturao kao ekskluzivne bazirale su se na intervjuima sa saradnicima Službe, švercerima, makroima, prostitutkama, kriminalcima, bivšim zatvorenicima. Njegov glavni informatorski krug bio je između „štajge“ i „pijace seksa“ kod Ekonomskog fakulteta, a knjige je objavljivao u Dosijeu, izdavačkoj kući koja će sredinom devedesetih na volšeban način objaviti fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Kao saputnik politike, Lučić se 1990. pojavljuje u ulozi jednog od osnivača SPO-a i predsednika beogradskog odbora ove partije. Vuk Drašković ga u svojoj knjizi Meta (2007) opisuje „kao ubačeni element koji je po nalogu KOS-a trebalo da organizuje Vukovo ubistvo u slučaju pobede SPO na izborima“. S druge strane, Lučićev publicistički rad išao je tragom najkomercijalnije teme toga doba: zločina nad Srbima u NDH. Pavelićev testament I (1990) ujedno je i prva njegova knjiga koja počinje otvoreno da operiše duskursom zavere (protiv Srba). Prvi i drugi tom ove knjige bili su pravi bestseleri koje je Dosije plasirao na tržište neposredno pre izbijanja rata u Jugoslaviji. Lučić je zarađeni novac od plodova svoje konspirološke literature uložio 1993. u firmu „Elit international“ specijalizovanu za trgovinu nekretninama i posredovanje u davanju novčanih pozajmica (inače, firma je bankrotirala u decembru 2008, a suvlasnik Nikola Lazić je nestao). U SPS je ušao decembra 1995. sa obrazloženjem da je to „jedina patriotska stranka, na čijem čelu je najmudriji srpski političar Slobodan Milošević“. Svojom knjigom Vladari iz senke (1994), Lučić otvara veliku temu jevrejske svetske zavere koju će varirati sve do danas. U drugoj polovini devedesetih, kod Lučića je sve vidljiviji uticaj ruske geopolitičke literature (Islamska republika Nemačka, 1999), pre svega Aleksandra Dugina, Putinovog savetnika, zagovarača ruske imperije od Vladivostoka do Gibraltara i ideologa Nacional-boljševičke partije. Nije čudo što će u Lučićevu antisemitsku hrestomatiju Kraljevstvo Hazara (2005), pored okupacijske literature i fragmenata Protokola sionskih mudraca, biti uvršten i tekst Aleksandra Dugina o prelomu u srpskoj politici. U ovoj knjizi je Lučić teoriju zavere razvio do neslućenih razmera, nepismeno povezujući nespojive pojmove, mešajući godine i vladare, a sve svodeći pod zajednički imenitelj Hazara, mongolskog plemena koje je primilo judaizam i zavladalo svetom. Knjiga predstavlja otvorenu negaciju holokausta i poziv na konačni obračun sa Hazarima/Jevrejima sveta, što Lučić sve češće zagovara u svojim intervjuima. Izdavač oba toma ove knjige je Ekopres iz Zrenjanina, a ekskluzivni distributer Bookbridge. Lučić je kralj provincijskih televizija, na kojima neprestano govori o Hazaru Sorosu koji preko kablovske televizije kontroliše Srbe, te o potrebi da se konačno „okupi 300 pametnih Srba koji će snagom svojih misli zauvek otkloniti hazarsku neman koja nam diše za vratom“. Ovaj Lučićev poziv na pogubljenje nimalo nije naivan, dok se njegove knjige nesmetano prodaju u gotovo svim beogradskim knjižarama. Odskora, Lučić je predsednik beogradskog odbora Narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, a glavna meta njegove borbe danas je Statut AP Vojvodine. Rečeno njim samim, Dejan Lučić bi se najkraće mogao okarakterisati kao agent ruske terarokratije koji koristi tajnu šifru „Bog na nebu, a Putin na zemlji“  BETON BR.64  DANAS, Utorak 10. februar 2009.   Piše: Redakcija Betona DRAŠKOVIĆ, VUK     DRAŠKOVIĆ, Vuk (Međa, 29.11.1946), kralj trgova, Ravne gore i dijaspore. Arhimed srpske političke i književne scene. Draškovićevo najveće otkriće je sažeto u uskliku junaka njegovog romana Nož (1982): „Ja sam Srbin! Dođe mi da poletim!“ U skladu s tim, Drašković je postao jedan od glavnih zagovornika srpske politike resantimana. Rođen je u Banatu, nakon čega se njegova porodica vratila u Hercegovinu. Osnovnu i srednju školu je pohađao u Fojnici i Gacku. Diplomirao je na Pravnom fakultetu u Beogradu 1968. U mladosti je bio komunista. Sa nostalgijom se seća lipanjskih gibanja. Sedamdesetih godina je radio kao novinar TANJUG-a. Bio je i šef kabineta Mike Špiljka, tadašnjeg predsednika Sindikata SFRJ. Na političkoj sceni se pojavio kao autor nekoliko romana, koji su u široj kulturnoj javnosti pihvaćeni kao „saga o genocidu nad Srbima u NDH“ (Sudija, 1981; Nož, 1982; Molitva, 1985; Molitva 2, 1987). Pored Knjige o Milutinu Danka Popovića i Vremena zla Dobrice Ćosića, bio je ovo najkomercijalniji nacionalistički projekat u kulturi tih godina. Tome u prilog ide i činjenica da je nakon nebrojenih izdanja, izdavačka kuća „Draganić“ objavila Izabrana dela Vuka Draškovića u sedam knjiga 1993, u vreme hiperinflacije. Izabrana dela su ponovljena već dve godine kasnije, u izdanju Srpske reči, donekle prekomponovana i pojačana novim SPO hitom Noć đenerala. Ono što je Vuk Drašković napisao u svojim knjigama predstavljalo je ujedno i program njegove stranke - Srpskog pokreta obnove, koji je osnovao 14. marta 1990. Samo godinu dana pre toga, učestvovao je u formiranju Srpske narodne obnove sa Mirkom Jovićem i Vojislavom Šešeljem sa kojima se razišao, kako sam kaže, pošto su ga terali da se „zakune nad kamom i pištoljem“. Kao vatreni zagovornik ideje Velike Srbije, osnovao je Srpsku gardu, čiji prvi komandant bio Đorđe Božović Giška, bivši saradnik SDB i razočarani miloševićevac. Milena Božović se posle sinovljeve pogibije sećala javno kako je njen Giška „čitao Godine raspleta kao sveto pismo“. Pretpostavlja se da je Garda okupila oko 40 000 dobrovoljaca. Za nju je Drašković, u naletu epskog nadahnuća, govorio da je „vojska duše devojačke, ponašanja svešteničkog, a srca Obilića“. Lider SPO je predvodio velike devetomartovske demonstracije (1991) u Beogradu posle čega je prvi put bio uhapšen. Drugi put je uhapšen zajedno sa suprugom Danicom u junu 1993. Milošević ih je oslobodio tek posle intervencije Miterana i drugih stranih političkih lidera. Draškovićeva stranka je bila u Koaliciji Zajedno, koja se nakon tromesečnih demonstracija (zima 1996/1997) izborila za priznavanje rezultata lokalnih izbora. U vršenju vlasti na teritoriji opštine Beograd, SPO je zapamćen kao prava pošast. Neke trafike, posejane u to vreme, ni do danas nisu uklonjene sa ulica, kao ni divlja gradnja (i nadgradnja), koja je tada doživela svoj vrhunac. U januaru 1999, Vuk Drašković je postao potpredsednik Vlade SRJ, što je biračkom telu predstavio kao martir za srpsku stvar. Godinu dana kasnije, nije podržao DOS, čime je svoju partiju spustio na nivo ispod cenzusa. Drašković je preživeo dva pokušaja atentata, jednom na Ibarskoj magistrali (oktobar 1999) i drugi put u Budvi (jul 2000). Nakon demokratskih promena u Srbiji, bio je na funkciji ministra spoljnih poslova (od maja 2004), najpre SCG, a potom Srbije. Draža Mihailović, rehabilitacija četničkog pokreta i unovčavanje tzv. srpstva bile su i ostale najvažnije političke ideje Vuka Draškovića i SPO-a. Njegova partija danas brani uporište ove ideologije (svakako ne i poslednje), u prostorijama Ministarstva za dijasporu Republike Srbije. Autobiografska knjiga Vuka Draškovića Meta, objavljena je 2007. u tiražu od 50.000 primeraka  BETON BR.63  DANAS, Utorak 27. januar 2009.   Piše: Redakcija Betona KOMNENIĆ, MILAN     KOMNENIĆ, Milan (Pilatovci kod Bileće , 1940), književni pregalac, funkcioner. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Radio je u redakcijama Vidika i Dela. Osamdesetih godina bio je urednik glasovite prosvetine edicije „Erotikon“. Sâm Komnenić se okušao u erotografiji (Mamuza za njene sapi, 1980), ali mu je mnogo bolje išla literatura krvi i tla koja je osamdesetih postala ulaznica za visoku politiku. Pre nego što je sa Vukom Draškovićem osnovao Srpski pokret obnove (mart 1990), integrišući nacionalističke politike Srpske narodne obnove i Srpskog slobodarskog pokreta, Komnenić je domaću književnu produkciju obogatio naslovima kao što su: Kosovski polom (1988), Izgon (1989), Opela na jamama (1989). Jedan je od paradigmatičnih pesnika nacionalističkog diskursa dekapitacije (obezglavljenja, odsecanja glave) kojim je operisao kako u poeziji tako i u politici. Miteme odsečenih glava, te kastriranja svake vrste, odsecanja ruku, nogu, klanja i destrukcije tela kao derivati ovog diskursa, obeležili su Komnenićevo pevanje i mišljenje. Uvršten je u više nacionalističkih antologija, kao što je Kosovo 1389-1989 (1989) Aleka Vukadinovića, gde je objavljena Komnenićeva pesma „Boca Đorđa Martinovića“ (U raspeće je prerasla boca/ skršena u utrobi stradaoca), ili Kosovo - Sveta srpska zemlja (1999) Ive Munćana u koju je uvrštena Komnenićeva pesma „Susedi“ (Nasrću, kidišu, razvrću/ otimlju/ haraju, potiru, zgaraju, seku/grobove zaoravaju). Komnenićevi politički govori, početkom devedesetih, bili su krcati upravo ovakvim retoričkim arsenalom. Veoravo je „da je antisrpska zavera skovana poodavno“ kao i da su „naše granice u zapadnim krajinama omeđene mestima na kojima su padale srpske glave“. Kao predstavnik DEPOS-a, u decembru 1993, na Studiju B je govorio o monadama svekolikog srpstva, iznoseći svoj „proevropski“ program borbe protiv izgradnje džamahirije na našoj dedovini. U oktobru 1997, podržao je smenu Zorana Đinđića sa mesta gradonačelnika Beograda, koju je izglasalo 67 odbornika SPO, SRS i koalicije SPS-JUL. U januaru 1999, Komnenić je postao ministar za informisanje u saveznoj Vladi. Neposredno pre početka pregovora u Rambujeu, po zadatku je otišao u Pariz ne bi li francuskim medijima objasnio „uzroke i prirodu sukoba na Kosovu“. O tim danima, kao i o toku samih pregovora, Milan Komnenić je napisao knjigu Klopka u Rambujeu (2006), u kojoj je optužio Kristofera Hila za prikrivanje vojnog aneksa svog nacrta. Kao glavni nedostatak pregovora, istakao je prisustvo Hašima Tačija i odsustvo Slobodana Miloševića. Nakon ubistva Slavka Ćuruvije, ministar Komnenić je za italijanski list Il đornale izjavio: „Moj prijatelj Ćuruvija bio je novinar, ali je takođe obrtao milione maraka. Svašta bi moglo da bude razlog njegove misteriozne smrti, čak i reakcija nekog ljubomornog muža.“ Bio je protivnik DOS-a u predsedničkoj kampanji Vojislava Mihailovića, da bi posle 5. oktobra postao ministar kulture u prelaznoj Vladi. Za nekoliko meseci ministrovanja, pokrenuo je akciju otkupa ukradenih umetnina iz Narodne skupštine kao i inicijativu povratka umetničkih dela iz vukovarske zbirke „Bauer“ Hrvatskoj. U turbulentnim tranzicionim vremenima, Komnenić se približio DS-u. U javnosti se pojavio oktobra 2006, na performansu dodele „zlatnog kečeta“ protivnicima ustavnog referenduma. Sada čeka nacionalnu penziju  BETON BR.62  DANAS, Utorak 13. januar 2009.   Piše: Redakcija Betona NOGO, RAJKO PETROV     NOGO, Rajko Petrov (Kalinovik, 13. 5. 1945; starinom od Kuča), režimski pesnik, glasnogovornik rata. Studirao je književnost u Sarajevu, gde je proveo „bolji deo svog života“, a magistrirao na beogradskom Filološkom fakultetu, uz svesrdnu pomoć dr Svetozara Koljevića koji mu je, kako tvrde časni svedoci, napisao dobar deo studije o poeziji Skendera Kulenovića. Kao provereni kadar, bio je urednik u sarajevskoj izdavačkoj kući „Veselin Masleša“ a potom, od 1982, urednik u BIGZ-u, koji je pretvorio u glavno nacionalističko uporište hercegovačkih književnih delatnika. Od neznatnog sukoba sa policijom, koji je sam isprovocirao uskraćujući svoju legitimaciju na uvid uniformisanom licu, iskonstruisao je svoj sukob sa Partijom i progon iz Bosne. Uvek se priklanjao glavnim centrima političke moći ma gde da se nalazio. Časni svedoci ga pamte kako po dolasku u Beograd, na Kolarcu brani Rakitićeve kič stihove. Pamte ga i kako „na Dan mladosti, na punom stadionu, recituje u rubaški J. B. Titu svoju pesmu kao uzorni Titov omladinac“. Već tih godina se mogla prepoznati njegova buduća specijalnost: obračun sa muslimanskim življem u Bosni. Porast njegovog nacionalizma išao je u etapama. Najpre je, družeći se sa Sidranom, postavljao pitanja kao što je „Zar se nacija može temeljiti na nacionalnom izdajstvu“, da bi potom počeo da operiše političkim glosarom stratišta, jama, ustaša i grobova u svakom smislu. Njegov književni nacionalizam proističe iz mitopoetski maskirane slovenske izopštenosti iz civilizacijskih procesa (kao i u pesmama R. Karadžića, uostalom) i potrebe za osvetom. O tome najbolje svedoči pesma „Nadiremo skitski“. Od početka rata u Bosni bio je na strani svog dugogodišnjeg prijatelja Karadžića, lirski kuražeći njegovu baražnu paljbu na opsednute gradove. Bio je senator RS. Na TV Politika je u julu 1994. izjavio: „Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi neizmirene. Mi moramo pokusati svoju porciju krvi“, što je njegov harizmatični general ispunio godinu dana kasnije u Srebrenici. Nogo se zalagao i za „oružano slamanje hrvatskog fašizma“ ali je prethodno svog starijeg sina, koristeći političke veze, trajno oslobodio vojske. Sinove je potom ispratio u inostranstvo i nastavio nesmetano da se zalaže za ratnu opciju. Kao proslavljeni pesnik nacionalizma, održao je govor u Marićevića jaruzi, februara 2004, na proslavi 200 godina moderne srpske države. Tom prilikom je istakao da „narod nije talac, već jatak dvojice naših skrivenih knezova“. Sada mu je ostao još jedan knez, ali Nogo ima još mnogo energije. Iako je penzioner nacionale u Srbiji, u RS je još uvek u stalnom radnom odnosu, i to na Filozofskom fakultetu Istočno Sarajevo, gde ga je pokojni prof. Novica Petković zaposlio kao svog vremešnog asistenta. Nogo je aktivan i u političkom tribinskom životu Srbije. Učesnik je mnogobrojnih radikalskih naučnih skupova, na kojima brani Šešeljevo viteštvo i prozorljivost. Napisao je petnaestak pesničkih knjiga i dobitnik je gotovo svih nagrada za poeziju, izuzev Nagrade „Biljana Jovanović“. Pisao je i pesme za decu. Uvršten je u studijske programe književnosti, a na Palama verovatno predaje samog sebe. Njegovi hroničari procenjuju „da je u Nogi četnik pojeo pjesnika, a Srbin čovjeka“, dok njegov pesnički opus karakterišu kao „politički žurnalizam u stihu za danas i za ovde“. Prva lekcija doktora Dabića