poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.57  DANAS, Utorak 28. oktobar 2008.   Piše: Redakcija Betona TEŠIĆ, GOJKO     TEŠIĆ, Gojko (Lještansko, 28.08.1951), arhivista avangarde, neumorni antologičar i borac protiv antiratnih profitera, copy/paste teoretičar. Predsednik resornog odbora za kulturu DS. Svoju plodnu priređivačku karijeru otpočeo je 1977. u Institutu za književnost i umetnost. Od 1980. do 1984. bio je glavni i odgovorni urednik Književne reči koja je za njegovog vakta, kako sam voli da kaže, žarila i palila. U to vreme je priredio i objavio značajnu trotomnu hrestomatiju Zli volšebnici: polemike i pamfleti u srpskoj književnosti (1983). Od 1985. do danas, Tešić je prodefilovao kroz niz redakcija i izdavačkih kuća. Najduže se zadržao u Narodnoj knjizi Milička Mijovića (1995-2005). Predupredivši dolazak bolonjske pošasti, uspeo je da doktorira 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, nakon čega je postao asistent na tamošnjem Odseku za srpsku književnost, a od marta 2006. i vanredni profesor. Tešić je neprestano prisutan u javnosti, kako brojnim priređenim knjigama i nanovo „zapaljenim“ utuljenim kandilima tako i tihim saputništvom s politikom. Nikada se nije odrekao poze nepotkupljivog intelektualca koji za strane novce ne radi, a za domaće ne mari. Tako izgrađena biografija (istupio je iz zloglasnog UKS-a 1996) obezbedila mu je počasno mesto na kulturnoj sceni. Iz vremena polemike (februar 2005) oko učestvovanja tadašnje Tešićeve matične kuće (Narodna knjiga) u izdavačkom poduhvatu godine Gvozdeni rov, ostaće zauvek upamćena kvalifikacija Dragoljuba Žarkovića, koji je amnestirao svog prijatelja od odgovornosti navodeći da on ima „povišenu moralnu temperaturu 39 sa 1“ (Višu ima samo Svetlana Ražnatović, čiji je stan nešto ranije bio „sigurni štek“ za momka, na pravdi boga optuženog za izvođenje književnih radova). Tešić je u javnosti poznat i po tzv. polemičkom duhu. Međutim, ako se malo bolje zaviri u medijsku arhivu njegovih polemika, može se lako utvrditi da tamo osim gomile psovki i vulgarnosti zapravo i nema drugih argumenata. To osobito važi za polemiku sa Filipom Davidom iz 2002. Razvoj političke misli Gojka Tešića može se pratiti u njegovim povremenim istupima u javnosti, i to od početka devedesetih pa sve do danas. U to vreme se javno zgražavao nad opomenama međunarodnih mirovnih snaga da će silom prekinuti opsadu Goražda i Sarajeva, ističući da bi u tom slučaju milion ljudi u Srbiji trebalo da javno demonstrira. Pritom se oduvek zalagao za poštovanje „institucije otadžbine“. Možda je isti taj princip imao na umu kada je krajem osamdesetih predložio Milošu Stamboliću svoj plan za spasavanje časopisa Delo, i to njegovim vraćanjem srpskoj tradiciji koju su tadašnji urednici Slobodan Blagojević i Hamdija Demirović izneverili. Najverovatnije je isti motiv približio Tešića postđinđićevskom poimanju demokratije u Srbiji, oličenom u liku i delu Slobodana Gavrilovića, bivšeg šefa resornih odbora i izdavačkog centra DS-a, nekadašnjeg političkog oponenta Zorana Đinđića, a danas direktora Službenog glasnika i hvalitelja Đinđićeve (posthumne) knjige Srbija - novi početak (2007). Dirljiva je oda koju je Tešić ovih dana napisao svome novom šefu, „prosvetitelju naročitog kova, stvaraocu s preporoditeljskim idejama“, jednom rečju „čudesnom fanatiku“. Pravu istinu o Gavriloviću je verovatno izrekao jedino Vladimir Popović, okarakterisavši ga kao „VK radnika marksistu, koji je po nalogu Tita i partije proganjao liberale u Srbiji sedamdesetih godina“. Takvu prošlost, međutim, odavno su izgleda prekrili snegovi, dijalektički materijalizam i šaš. Kao u nekom horoskopu, urednik Tešić sa stranica dnevne štampe preporučuje Ćosićevo Vreme zmija (2008). Da li je to znak skorog ukidanja Tešićevog monopola nad zaostavštinom avangardnih pisaca, kao što je to slučaj sa Vinaverovom  BETON BR.55  DANAS, Utorak 30. septembar 2008.   Piše: Redakcija Betona TADIĆ, LJUBOMIR     TADIĆ, dr Ljubomir (Smriječno, Crna Gora, 14. 05. 1925), akademik, nacionalni radnik, političar, otac aktuelnog predsednika Srbije i prijatelj bivšeg predsednika SRJ. Učesnik je NOR-a. Kraj rata je dočekao u činu kapetana, odlikovan Medaljom za hrabrost. Studirao je prava u Beogradu a doktorirao (filozofija prava) na Univerzitetu u Ljubljani. Jedan je od pisaca Ustava SFRJ (1963) i programa SKJ. Kao univerzitetski profesor najpre je radio u Sarajevu, a potom u Beogradu od 1963. Kao praksisovac, udaljen je s Univerziteta 1975. Nastavio je da uređuje Praxis international, dok je sa Dobricom Ćosićem pokušao da pokrene časopis Javnost. Dopisni član SANU postao je 1985, a redovni deset godina kasnije. Za pristupnu besedu odabrao je svoju najomiljeiju temu „O pozivu intelektualca“. Akademik Tadić je blagonaklono gledao na Miloševićevu politiku, okrivljujući za sve spoljni politički faktor, pre svega Ameriku i Nemačku, kao i „pretenciozne poluinteligente iz redova beogradskog mondijalizma“. Bio je ogorčen na formiranje i rad Beogradskog kruga, nezavisnog udruženja intelektualaca, s kojim se javno obračunavao tih godina. Zapretio je jednom prilikom da će kao odgovor tom tipu intelektualaca, reformista i ujdijevaca stvoriti udruženje zavisnih intelektualaca, kome je Tadić, zapravo, odavno već pripadao. Žestoko je kritikovao političke istupe Ivana Đurića u Francuskoj, kao i delatnost Radomira Konstantinovića („koga su tzv. nezavisni intelektualci izvukli ispod pepela“). Jedan je od osnivača Demokratske stranke 1990. čiji je član ostao do danas. Iako mu se nije dopao način na koji je Zoran Đinđić došao na čelo stranke, ostao je u DS-u, jer mu se činilo da kod njegovog starog prijatelja Dragoljuba Mićunovića „nacionalni momenat ne igra nikakvu ulogu i da se približava anacionalnoj politici Građanskog saveza“. Bio je potpisnik Deklaracije za obustavu postupka protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom. Kao i većina njegovih prijatelja i bliskih saradnika, Haški tribunal smatra „gnusobom koja je namenjena Srbima“. Kada je njegov sin Boris postao predsednik Srbije, glavna bojazan akademika Tadića bila je vezana upravo za Tribunal u Hagu i rad novog predsednika Srbije. Nakon petog oktobra, na adresu akademika Tadića počele su da pristižu javne kritike i optužbe za nacionalizam, pre svega od Zagorke Golubović. Sredinom devedesetih, Laslo Sekelj je u svojoj knjizi Vreme beščašća, optužio akademika Tadića da je Društvo srpsko-jevrejskog prijateljstva, koje je vodio zajedno sa Klarom Mandić, bilo zapravo „ekstremističko srpsko nacionalno udruženje“. Akademik Tadić je potom tužio Sekelja, zbog čega je ovaj šest godina kasnije proglašen krivim. Politički je interesantna ekskurzija akademika Tadića sa Klarom Mandić, koja je bila u bliskom kontaktu sa Miloševićevim režimom i njegovim satelitima. U njenom salonu su bili svi od Miloševića i Dobrice Ćosića (ona ih je upoznala) do Arkana i Kapetana Dragana, koji je bio njen mezimac. Klara Mandić je inicirala osnivanje Fonda Kapetan Dragan. Bila je i savetnica Dafine Milanović, članica Demokratske stranke a potom Srpske demokratske stranke. Ubijena je 9. maja 2001. u svom stanu na Bežanijskoj kosi. Akademik Tadić je nastavio da se bavi politikom, a glavni neprijatelj postao mu je crnogorski secesionistički blok, zbog čega je sa Matijom Bećkovićem, Veselinom Đuretićem i Slavenkom Terzićem osnovao gubitnički Pokret za zajedničku evropsku državu SCG. Autor je brojnih knjiga: Filozofija prava (1983), Da li je nacionalizam naša sudbina? (1986), Nauka o politici (1988) i dr. Sa Mihailom Markovićem je nedavno objavio knjigu Srpski duhovni prostor, koja je očigledno nastala kao izraz akademikovih nemira zbog gubitka „srpskih zemalja“  BETON BR.54  DANAS, Utorak 16. septembar 2008.   Piše: Redakcija Betona ĐURETIĆ, VESELIN     ĐURETIĆ, Veselin (1933) istoričar-revizionista, terazijski Crnogorac, politikant-tezgaroš. Njegova aktivnost počinje nakon Titove smrti, izlaganjem referata „Antisrpske manipulacije u Crnoj Gori“ kojim je krenuo da „vraća svoju zabludelu Zetu na kurs Vojislavljevića i Nemanjića“. Svoju „naučnu“ platformu je definisao kao „razbijanje antisrpskog asocijalnog inženjeringa“. Zalažući se za organicističko jedinstvo srpskog etničkog bića, Veselin Đuretić je u svojim tekstovima zastupao tezu da se u „telo srpstva moraju vratiti Srbi rimokatoličke veroispovesti, zatim Srbi muhamedanske vere, potom Makedonci i, na kraju, Srbi-Crnogorci“. U tom duhu je napisao i nekoliko knjiga tokom osamdesetih godina: Vlada na bespuću (1982) kao i Saveznici i jugoslovenska ratna drama (1985). Veselin Đuretić bi zauvek ostao na margini da ga nije primetio istoričar dr Radovan Samardžić i pomogao mu da svoje „delo“ preko SANU plasira javnosti. Tom prilikom mu je rekao da je knjigom Saveznici i jugoslovenska ratna drama „razbio kalkulantsku simetriju Titove Jugoslavije“, te da je svom narodu i svetu uputio poruku kako treba zajednicu rekonstruisati. Dr Samardžić je kasnije i napisao predgovor za Đuretićevu knjigu Razaranje srpstva u XX veku (1992), čiji je bio urednik. Đuretićev tekst o antisrpskom delovanju Kominterne može se naći u knjizi Catena Mundi (1992). Ova bliskost sa dr Samardžićem i SANU markirala je Veselina Đuretića kao čoveka bliskog jezgru srpskog nacionalističkog projekta, zbog čega je on, kao jedan od retkih, dobio nezvaničnu titulu akademika, što on zapravo nikada nije postao. Nacionalistički mediji ga uglavnom ovako predstavljaju, ali postoje izvesna kolebanja: po jednima je akademik SANU, po drugima akademik CANU, a po trećima ruski akademik. Uistinu ga nema ni na jednom zvaničnom spisku pomenutih akademija. Ovu titulu je Đuriteć, izgleda, dobio kao počasnu po principu analogije sa nekim drugim velikodostojnicima nacionalističke scene. Tokom ratova 1991-1995. bio je vezan za Radovana Karadžića. Postao je počasni senator RS, a potom član Odbora za istinu o Radovanu Karažiću. Poznajući njegove istoričarske aspiracije, Dejan Medaković ga je 1993. pozvao da za čuveni leksikon 100 znamenitih Srba napiše odrednicu o Milanu Nediću. Đuretić nije uspeo da zadatak obavi na vreme, pa je Medaković morao da uzme stvar u svoje ruke. Inače, sveto trojstvo Ljotić/Nedić/Mihajlović predstavljaju temelj Đuretićeve teze o srpskoj egzistencijalnoj dijalektici. Sva tri pola ovog trougla su za njega patriotski i slobodarski i smatra da ih treba rehabilitovati, a mesto na kome je general Mihailović streljan predlaže da se preimenuje u Dražinu Adu. Đuretić se zalaže za konfederaciju sa Rusijom i izgradnju velike ruske baze na Kopaoniku koja bi bila pandan Bondstilu. Preko svojih ruskih veza pokušava da se izbori za mali trg u Moskvi na kome bi skulptorski bio predstavljen srpski istorijski panteon. Dobitnik je Ravnogorske i Nagrade „Slobodan Jovanović“. Nosilac je Ordena Njegoša prvoga reda kojim ga je odlikovao Karadžić. Sa akademicima Ljubomirom Tadićem i Matijom Bećkovićem, pokušao je da „sačuva“ svoju prapostojbinu osnivanjem Pokreta za zajedničku evropsku državu SCG. Blizak je rukovodstvima (izvorne) SRS, kao i pokreta Obraz i „Svetozar Miletić“. Smatra da u „egzistencijalnim situacijama nema komandne odgovornosti, jer je sam narod komandant svoje sudbine“. Glavni izdavači su mu SANU i SRS  BETON BR.53  DANAS, Utorak 2. septembar 2008.   Piše: Redakcija Betona BATURAN, RADOMIR     BATURAN, dr Radomir (Babići, Piva, 1948), Srbin, ćirilaš, filolog u dijaspori, nacionalista-biznismen, metafizičar i „sveštenik lepote“. Na Filološkom fakultetu u Beogradu je magistrirao (romani Borislava Pekića) i doktorirao (delo Rastka Petrovića). Živeo je u Kruševcu gde je predavao u gimnaziji, da bi potom emigrirao u Kanadu i nastanio se u Torontu. Tamo je otpočeo novi život ispunjen borbom za srpsku stvar. Kako sam kaže, veliki je borac protiv „komunizma, demokratizma, evroamerikanizma, globalizma i postmodernizma“. To su načela koja promoviše i u svojoj srpskoj školi „Dr Baturan Serbian Academy“ koju je osnovao 1998. godine. Ovo je vrlo zanimljiva institucija, jer je dr Baturan u njoj ostvario ideal jednog dela srpske kulturne elite u matici, koji se prepoznaje u zahtevima za crkvenom prosvetom i nesekularnim shvatanjem književnosti i kulture uopšte. „Baturanijanum“ ima i svoja jasno definisana duhovna načela koja podrazumevaju da se polaznici te škole mole za „oboženje srpske nacije“, da pišu na ćirilici, da se „ozaruju duhom vaskrsenja“, da se uče „viteškim vrlinama“, da nalikuju „srpskim prinčevima i princezama“, da „žive u srpskoj porodici“, da neguju kulturu u kojoj „ružno nije lepo“ itd. Školski časovi počinju sa čitanjem molitve Oče naš, a godišnji školski ritam je omeđen dvema akademijama: Svetosavskom i Vidovdanskom. U popisu Baturanovih teza o odgajanju srpske dece, mogu se prepoznati teze o kontrastu čistog i nečistog, nepokvarljivog i ukaljanog, kao i radosnog i kritičkog, pri čemu je drugi pol ove binarne opozicije negativno markiran. Ukratko, ono što pripada prvoj skupini ne sme se dovoditi u pitanje. To Baturan neprestano demonstrira i svojim književno-molitvenim tekstovima, kojima brani „ugroženu srpsku kulturu“ od unutrašnjih neprijatelja, „ojačanih delovanjem NATO“. Ćirilica je njegova alfa i omega. Zbog nje je pokrenuo pravi krstaški rat u Kanadi, obrušivši se na ono malo urbanih glasila poput MI Magazina i Čioda. Baturan je pritom izveo svoju tipologiju zavojevača ćirilice. To su: intelektualci-kvislinzi, poluinteligenti, polusrbi i raja. Za sve njih, Baturan ima leka. Trebalo bi ih neprestano tretirati srpskom metafizičkom poezijom, koju je uvaženi doktor konstruisao u antologiji Od Rastka do Rastka (2006). Takođe, postoji još jedno tajno oružje dr Baturana: Goran Petrović, u čijem prezimenu je Baturan prepoznao drevnu srpsku lozu koja daje najbolje plodove. Ta loza ne podleže kritici. Ona samo može da se zaliva i obožava. U novopokrenutom časopisu veoma originalnog naslova Ljudi govore, koji je nedavno promovisan u Beogradu, Goran Petrović je zauzeo važno mesto. Između Kijuka i Arbutine, našli su se tu i jedna Radmila Lazić i Slobodan Tišma. Baturan je ovim činom uspeo da izvrši aproprijaciju ženskog pisma i (apolitične) vojvođanske neoavangrade, i upregne ih u kosovska borna kola. Radmila Lazić se, videvši da je vrag odneo šalu, pobunila, ali kasno je za povratak. Baturanov nacionalistički diskurs, obeležen toposom poslednji Srbi (koji previše podseća na sintagmu Poslednji Nubi L. Rifnešal) već je učinio svoje  BETON BR.52  DANAS, Utorak 19. avgust 2008.   Piše: Redakcija Betona STOJANOVIĆ, SVETOZAR     STOJANOVIĆ, dr Svetozar (1931, Kragujevac), filozof ex-praxisovac, meta-etičar i meta-političar. Pored Slavoljuba Đukića (biografa) jedan od najlojalnijih članova tima Dobrice Ćosića. Diplomirao je 1955. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je 1962. doktorirao sa tezom Savremena meta-etika. Bio je član disidentsko-marksističke grupe „Praxis“ i Upravnog odbora Korčulanske letnje škole. Do januara 1974. radio je na Filozofskom fakultetu kada je sa grupom profesora udaljen sa Beogradskog univerziteta. Potom je prešao na Institut za filozofiju i društvenu teoriju, gde je uz kraće i duže izlete u politiku, ostao sve do penzije. Bio je čest predavač na svetskim univerzitetima, naročio u SAD, zbog čega je nakon 5. oktobra 2000. bio u igri za ambasadorsko mesto u Americi. Antititoizam, postkomunizam, kriptokomunizam, ustaški genocid nad Srbima kao i komunističko monopolisanje antifašizma bili su i ostali glavna težišta njegovog filozofiranja. Iako danas važi za antimiloševićevca i disidentski kadar kome se poveravaju državne uloge od najvišeg značaja, Stojanović je u odnosu na Miloševića dosledno pratio stavove svoga mentora Dobrice Ćosića. Nikada nije uspeo da shvati zbog čega je podignuta tolika hajka protiv Srba tokom devedesetih, kao ni zbog čega Srbi nisu dobili svoje pravo na samoopredeljenje na teritorijama na kojima su živeli. Sa dolaskom Dobrice Ćosića na mesto predsednika SRJ, Lice sa ožiljkom Stojanović je avanzovao u predsednikovog specijalnog savetnika. Na toj funkciji je bio od 15. juna 1992. do 31. maja 1993. Stojanović je imao posebna ovlašćenja da u ime predsednika „diskretno“ razgovara sa zapadnim zvaničnicima, pre svega sa Vensom, Ovenom i Butrosom Galijem. Dao je ostavku odmah po smeni svog šefa. Tokom Miloševićeve vladavine iznosio je ideje o društvenom preobražaju koji bi vodio računa o narodnoj želji da se „opstane u dostojanstvu“. S tim u vezi, posebno su zanimljiva njegova naučna razrađivanja problema nacionalnog pitanja, nacionalizma i nacionalnog identiteta. Naime, Stojanović smatra da postoje dve vrste nacionalizma: negativan i pozitivan. Kao filozof i političar, oduvek se zalagao za pozitivni nacionalizam koji je, prema njegovim rečima, trebalo da bude: „otvoren, inkluzivan, dobrovoljan, fleksibilan, dinamičan i složen“. S druge strane, Stojanovićev kritički pristup problemu raspada Jugoslavije karakteriše odsustvo bilo kakve naučne akribije. Kao jedan od najvažnijih dokumenata, na koje se on poziva kada govori o tom problemu, pojavljuje se Andrićeva pripovetka Pismo iz 1920. Za svoje javno delovanje, Stojanović je nagrađivan najrazličitijim funkcijama pre i posle Miloševićevog pada. Obavljao je sledeće funkcije: predsednik Saveta Radio Indexa (odakle datira prijateljstvo sa drugim meta-etičarem - Nenadom Cekićem), član Koštuničine neslavne Komisije za istinu i pomirenje, član UO Kompanije „Politika“, član UO Univerziteta u Beogradu. Danas je jedan od najuglednijih članova RRA. Kako je Svetozar Stojanović u međuvremenu postao stručnjak za radio-difuziju na srpskom delu Titonika - ostaće tajna (isto važi i za episkopa jegarskog Porfirija). Odskora je nepoželjan gost na naučnim skupovima u Hrvatskoj. On se pita - zbog čega? Za utehu, ostaje mu Kruševačka filozofsko-književna škola na kojoj može do mile volje raspredati filozofske aspekte Ćosićeve Bajke  BETON BR.51  DANAS, Utorak 5. avgust 2008.   Piše: Redakcija Betona KOLJEVIĆ, NIKOLA     KOLJEVIĆ, dr Nikola (Banja Luka, 1936), bio je šekspirolog, implementator američke nove kritike, političar, potpredsednik RS i najbliži saradnik Radovana Karadžića. Kao naučnik bio je jedan od vodećih univerzitetskih poslenika na bosanskoj akademskoj sceni (pre rata), dok je kao političar celu svoju karijeru proveo kao „važan čovek“ iz Karadžićeve senke. Diplomirao je na katedri za Opštu književnost u Beogradu 1959, gde je 1964. odbranio doktorsku tezu o novoj kritici. Do rata u Bosni, radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom sedamdesetih je kao gostujući predavač boravio na univerzitetima u Mičigenu i Čikagu. Formirao se na korpusu zapadne kulture da bi se pred rat nacionalno osvestio i priključio, kako je to govorio Miroslav Toholj, „književnoj buni Radovana i Dobrice“. U septembru 1990. godine biran je za prvog predsednika Političkog saveta SDS-a. Krajem ove godine izabran je za člana Predsedništva BiH, odakle je zajedno sa Biljanom Plavšić istupio 1992, dan nakon što je EZ priznala nezavisnost BiH. U toku rata je postao potpredsednik RS. Razlozi Koljevićevog pristupanja srpskom nacionalističkom projektu u Bosni ostaju u sferi spekulisanja. Uistinu, dr Koljević je kao i mnogi drugi, osobito intelektualci, bio impresioniran Karadžićevom gorštačkom harizmom i bahatošću. Poverovao je da je Karadžićev lifestyle paradigmatična emanacija famoznog „srpstva“, dok su mu se psihijatrova trećerazredna poetska ačenja ukazala kao Šekspirovi soneti. Sam dr Koljević je jednom prilikom izjavio da mu je „otkrivanje srpstva predstavljalo najveće uzbuđenje i inspiraciju u radu“. Budući čovek literature, dr Koljević je i u ratu, pored politike uspevao da pronađe vreme za književne i kulturne sadržaje. Na Jahorini, iznad sarajevskog ratnog haosa, radio je na svojoj studiji Andrićevo remek-delo (1995). U skladu sa njegovim kredom da samo poezija Srbina spasava, u jeku ratnih operacija, oktobra 1993. na Jahorini je, u hotelu „Rajska dolina“, organizovan svesrpski pesnički sabor kao (ratni) odjek nekadašnjih Sarajevskih dana poezije, na kome je osnovano Udruženje književnika RS. Za njegovog predsednika izabran je dr Koljević. Ratni hroničari beleže da je tom prilikom „pedesetak pesnika iz svih srpskih zemalja posetilo položaje naše vojske i na ruševinama crkava recitovalo, sa suzama u očima“. Kao političaru, uzor mu je bio bivši francuski predsednik vlade Eduard Baladir. Osnovna jedinica Koljevićevog političkog mišljenja bila je nacija. Kao i Baladir, verovao je u njenu večnost i neprikosnovenost. Nastojeći da opravda svoje iskliznuće iz logičkog mišljenja, dr Koljević je napisao knjigu Od Platona do Dejtona (1996). Tu se prvi put pojavljuje i skepsa spram Karadžića. Njegovi biografi navode da je posle Dejtona dr Koljević bio skrajnut sa političke scene, te da je zbog prevelikog približavanja Miloševiću pao u Karadžićevu nemilost. Pucao je sebi u glavu (njegovi biografi tvrde – dva puta) iz damskog pištolja 16. januara 1997. na Palama, a od posledica je preminuo 25. januara 1997. u Beogradu. „Politička reč je britka“, izjavio je dr Koljević jednom prilikom, „odlučna, ponekad jako selektivna i ne može da bude iznijansirana kao književna reč. To smo mi shvatili kad smo i kao pesnici - poput Karadžića, i kao profesori, poput Buhe i mene, ušli u ovaj narodni pokret.“ Ostaje nam da vidimo kako će pesnik, psihijatar i nadrilekar tu reč braniti u Hagu, bez svog intelektualnog consilierea iz senke  BETON BR.49  DANAS, Utorak 8. jul 2008.   Piše: Redakcija Betona SAMARDŽIĆ, RADOVAN     SAMARDŽIĆ, dr Radovan (22. oktobar 1922. Sarajevo - 1. februar 1994. Beograd), mogao je postati jedan od najboljih srpskih istoričara da se nije povinovao političkim zahtevima Odeljenja istorijskih nauka SANU, što ga je naposletku upropastilo i degradiralo kao naučnika. Školovao se u Sarajevu i Beogradu. Doktorirao je kod Jorja Tadića na temi Dubrovački pesnik i diplomata Jaketa Palmotić (1956). Bio je šef Katedre za opštu istoriju novog veka na beogradskom Filozofskom fakultetu. Stručno se usavršavao u Parizu (1957-1958) kod Fernana Brodela, kao i na Institutu za evropsku istoriju u Majncu (1967-1968). Prva i najbolja faza ovog istoričara obeležena je brodelovskim istraživanjem prošlosti Dubrovnika koja je krunisana kapitalnom knjigom Veliki vek Dubrovnika (1962). Druga faza se ogleda u pomeranju naučnog fokusa ka istoriji Osmanskog carstva. Blistavi trenutak ovog Samardžićevog perioda predstavlja njegovo centralno delo, velika biografija Mehmed Sokolović (1971) koja će, paradoksalno, ovog istoričara izvesti na svetlo nacionalne naučne scene. Pažljivim istraživanjem, moglo bi se utvrditi kako je baš ovo delo bitno uticalo na trasiranje Samardžićevog potonjeg naučnog rada i političkog delovanja. Naime, epicentar ove studije je u konverziji vere Mehmed-paše, kao i u ispunjavanju velikog nacionalnog zadatka koji proizilazi iz sećanja na pređašnji identitet (izgradnja ćuprije u Višegradu, organizovanje Pećke patrijaršije itd). Na jednom mestu u biografiji Mehmed-paše, Samardžić iznosi podatke kako se paša povremeno predstavljao kao naslednik srpskih despota, te da je na samrti zahtevao da mu iz turskih hronika čitaju deo o kosovskom boju. Ukratko, ovo je formula koju je Radovan Samardžić dosledno pratio i u svom životu. U jednom trenutku, on je i sam napravio konverziju od naučnika ka političaru. U nameri da dosledno „bude na polzi svome rodu“, on je ušao u novu fazu svoga rada. Počeo je da se bavi sudbinom srpskog naroda uopšte. Međutim, kao i u Samardžićevoj interpretaciji ličnosti Mehmed-paše, sve je to vodilo ka temi nad temama - Kosovu. Kosovska faza dr Samardžića je bogata, nacionalistički plitka i bezvredna u naučnom smislu, ali izuzetno važna za svako buduće istraživanje tadašnje političke klime. U junu 1985, on ulazi u „Odbor za pripremu Memoranduma“ na kome će raditi sa ostalim članovima Odbora. Radovan Samardžić objavljuje knjige Kosovo i Metohija u srpskoj istoriji (1989) i Kosovsko opredeljenje (1990). U seriji susreta sa predstavnicima naučne elite, čime je nastojao da pokaže stepen harmonizacije odnosa između politike i nauke, Slobodan Milošević prima dr Radovana Samardžića kao predstavnika SKZ-a 11. decembra 1990. Godinu dana kasnije, dr Samardžić ispred Odbora SANU za prikupljanje građe o genocidu nad Srbima organizuje skupove na ovu temu i kasnije potpisuje izdanja kao urednik (Genocid nad Srbima u II svetskom ratu, Ratni zločini i zločini genocida 1991-1992). U tom trenutku, dr Samardžić je na stanovištu da je protiv Srba pokrenut „opšti genocid“, pa kao poznavalac istorije Dubrovnika, u vreme napada na ovaj grad, izjavljuje da tamošnje prilike „nisu opasne“, te da je „to prostituisani grad hotelijera, gde dolaze američke babe, britanski pederi, glupi Francuzi i nemačke daktilografkinje“. Danas o dr Radovanu Samardžiću javno govori uglavnom njegov sin, takođe istoričar i političar - dr Nikola Samardžić, koji ga diljem bivše Jugoslavije predstavlja kao vrhunskog istoričara. Nikola Samardžić abolira svog oca od istorijske odgovornosti. Pritom, očev Memorandum (koji je on jednoga dana slučajno našao u „tatinoj torbi“ dok je „tražio banane“) vidi kao „tekst napisan vrlo rđavim stilom“ a ne kao napalm-bombu srpskog nacionalizma. Dr Nikola Samardžić je u to vreme kao jedan od najmilitantnijih saradnika kragujevačkih Pogleda i sam bio na pozicijama svoga oca. Suočavanje sa „mračnim gepekom“ sopstvene porodične prošlosti moglo bi označiti početak prave tranzicije ovog političara, koji nam se uporno želi predstaviti kao liberal.  BETON BR.48  DANAS, Utorak 24. jun 2008.   Piše: Redakcija Betona HADŽI ANTIĆ, DRAGAN     HADŽI ANTIĆ, Dragan (12. 04. 1953), „Struja“, rođeni Beograđanin, čovek Mirjane Marković zauvek, primer partijskog uspona od trnja do zvezda. Završio je osmoletku i jednu godinu ŠUP-a. Uža profesija - elektrika. „Sa bandere ga je skinuo“ čuveni aforističar i urednik Beogradske redakcije Politike - Vlada Bulatović Vib, zaposlivši ga kao kurira. Od tog časa kreće duga staza Hadžijevog profesionalnog uspona. Najpre je radio kao tehnički sekretar DESK-a, a od 1982. kao stalno zaposleni novinar Politike, zadužen za SPC. Sledeći mentor bio mu je ozloglašeni Aleksandar Prlja. Hadžija je potom neko preporučio za vodiča predsednikove kćeri između Scile i Haribde novinarstva, nakon čega je postao intimus Mirjane Marković. Godine 1993. dobija nameštenje v.d. glavnog i odgovornog urednika Politike. Potom prisvaja vilu (nekada u vlasništvu MUP-a) u Bulevaru mira 20, koju sa postojećih 612 kvadrata proši- ruje za dodatnih 800. Kao glavni investitor radova pojavljuje se Komercijalna banka. Struja za tadašnju Politiku potpisuje tri porodična intervjua: sa Slobom, Mirom i čika Nebojšom (Pavkovićem). Izgleda da Struja u to vreme štedi spisateljsku snagu kao da predoseća da vreme njegovog pisanja tek dolazi. Nakon 5. oktobra beži glavom bez obzira pod skute vladike Filareta, gde kao tobožnji iskušenik provodi neko vreme. Izbegavši pred silnim sudskim procesima koji su se poveli protiv njega, Struja sa svojim perčinom odlazi dalje. Osnivač je kompanije (i izdavačke kuće) „Treći milenijum“ i turističke agencije koja uvodi specijalne čarter letove za Kubu. Jednoga dana, Struja se spektakularno pojavljuje (poput Zagora na godišnjem skupu poglavica u Darkvudu) na skupštinskom balkonu, odakle u društvu kubanskog ambasadora Ferere nadgleda usvajanje Deklaracije osude blokade Kube od strane SAD. Autor je knjiga Ribnikari od Hitlera do Hombaha (2004) i vodiča Kuba na dlanu (2007). Priredio je tri toma pisama podrške upućenih Slobi, te zbornik Krah haške optužnice protiv Slobodana Miloševića. Izdao je monografiju o Mariji Šerifović pod naslovom Molitva za patriote (autora Saše Mirkovića), zbog koje ga je pevačica Šerifović bezuspešno tužila. Nedavno je objavio knjigu Mirjane Marković Pre i posle: 1985-2007. Na predlog svog autora i novog saveznika Saše Mirkovića (rođenog u Boru, kome je sada dodeljeno mesto predsednika UO JP „Štampa radio i film“), Struja bi trebalo da postane glavni i odgovorni urednik TV Bor. Rehabilitacija je sveobuhvatna. Ne prisustvujemo li feniks-fazi SPS-a? Struja se samo zagontetno smeška. Niko više ne pominje da je bio glavna veza za objavljivanje teksta Miroslava Markovića „Ćuruvija dočekao bombe“ u Ekspresu, uoči ubistva Slavka Ćuruvije.  BETON BR.47  DANAS, Utorak 10. jun 2008.   Piše: Redakcija Betona MILANOVIĆ, DRAGOLJUB     MILANOVIĆ, Dragoljub (Blace, 1948), partijski aparatčik, „medijski general“, predstavnik književnog talasa crnih univerziteta posle 2000. Školovao se u Prištini, gde je zatim studirao književnost. Novinarstvom je počeo da se bavi tokom studija, zaposlivši se u Televiziji Priština. Potom je postao dopisnik Politike ekspres. Kao novinar se nije isticao. Pisao je malo, istraživao još manje. Po prelasku u Beograd, postao je član redakcije Ekspresa. Nakon Osme sednice izabran je za izvršnog sekretara SK Srbije, zadužen za informisanje. U „reformiskim“ udarima Milorada Vučelića, došao je na mesto smenjenog Krste Bjelića, urednik informativnog programa na državnoj televiziji. Svoju novinarsku karijeru je završio kao „medijski general“ koji je 23. aprila 1999. po nalogu više komande žrtvovao 16 radnika RTS-a u vreme NATObombardovanja. Milanović je uhapšen nakon petooktobarskog prevrata, kada je spasen linča. Umesto poštenog suđenja, tada je počela prava epopeja, u kojoj su suspendovane gotovo sve ingerencije pravne države, a čitava istraga je prebačena na vaninstitucionalne subjekte: porodice žrtava, novinare, i časne svedoke. Događaji koji su usledili mogli su samo da potvrde da je država nemoćna pred ovim slučajem. Milanoviću je ukinut pritvor tačno na dvogodišnjicu bombardovanja RTS-a. Međutim, Vrhovni sud Srbije je procenio da i dalje postoji opasnost od bekstva, zbog čega je, dva meseca kasnije, odlučeno da on bude vraćen u pritvor. Milanović se tada dobrovoljno vratio u pritvor 5. juna 2001. Konačno, posle devetomesečnog suđenja, 21. juna 2002, Milanović je osuđen na 10 godina zatvora. Utvrđeno je da je on prekršio pravilnik državne televizije i naredbu Saveznog ministarstva odbrane koji su, između ostalog, predviđali izmeštanje ljudi i opreme iz zgrade u Aberdarevoj ulici u studio u Košutnjaku. Po ko zna koji put, Milanović je demonstrirao snagu svog političkog zaleđa. Naime, odlukom sudskog veća, kojem je predsedavala sudija Radmila Dragićević-Dićić, dopušteno mu je da ostane na slobodi do pravosnažnosti presude. Milanović, međutim, odlazi na more da se „malo odmori“. U javnosti kruže spekulacije da je pobegao u Rusiju. Milanović je uhapšen u operaciji „Sablja“, početkom aprila iste godine, pošto su njegovu tačnu lokaciju u Crnoj Gori (12 km od Bara, mesto Bijela Brda) odali uhapšeni članovi zemunskog klana. Policija je tom prilikom ustanovila da se Milanović zbližio sa pripadnicima ovog klana u vreme Šešeljeve kampanje za predsednika Srbije. Tom prilikom je Milanović bio u takozvanom kreativnom štabu radikala. Odmah po prebacivanju u paviljom br. VII požarevačke Zabele, otpočelo je njegovo privilegovano „izdržavanje“ kazne. Upavnik zatvora Žarko Kovrlija naredio je probijanje zida sedmog paviljona, kako bi se Milanoviću omogućio nesmetani odlazak u upravnu zgradu, bez sretanja sa ostalim osuđenicima, kao i primanje poseta u kancelariji upravnika ili njegovog zamenika, čije je telefone nesmetano koristio. Zbog obelodanjivanja ovih činjenica, smenjena su dvojica radnika Zabele. Ministar pravde Zoran Stojković je tom prilikom izjavio da on ne može da utiče na sudsku vlast. Očigledno je da politička karma Dragoljuba Milanovića još nije ugašena i da u aktuelnim pregovorima oko formiranja vlade opet zadobija važan status. Milanović, međutim, uživa kao „slobodnjak“, piše poeziju umišljajući da je Kavafi. Knjigu pod naslovom Tamne pesme objavio je 2006. kod Slobodana Mašića. Iste godine se pojavila i knjiga Tišina u Aberdarevoj novinara Zorana Janića. Radi se o nezaobilaznom dokumentu kojim se potvrđuje istina o odgovornosti „medijskog generala“ i njegovih nalogodavaca u slučaju pogibije radnika RTS-a  BETON BR.45  DANAS, Utorak 13. maj 2008.   Piše: Redakcija Betona JEVRIĆ, NEBOJŠA   JEVRIĆ, Nebojša (Bijelo Polje, 1959), militantni postmodernista, apsolutni bulatovićevac (Miodragov učenik, Momirov ratnik). U književnost je ušao 1981. objavivši knjigu proze Crni kofer u znamenitoj ediciji Pegaz. Iz tog Pandorinog „kofera“ se potom razvio ratni izveštač i huškač, dugogodišnji reporter Duge i Vojske Krajine. Jevrić je u Dugi „pekao“ zanat sa zvezdama srpskog žurnalizma i Chick lit-a: Ljiljanom Habjanović-Đurović, Mirjanom Bobić--Mojsilović, Vanjom Bulićem, Duškom Jovanić i drugima. Na stranicama tog magazina, Jevrić je razvio osobeni stil anegdotskog skaza sa nadrealnim elementima „smeha nad grobovima“. Iako je književnu karijeru otpočeo kao pisac koji se nije mogao svrstati u „mladu srpsku prozu“, tokom ratova devedesetih je postao možda najveći baštinik pavićevske poetike iz faze Hazarskog rečnika. Igrajući se sa ratom, Jevrić je pomešao stvarnost i fikciju, „cinkareći“ jednog Bulatovićevog junaka (Gruban Malić) kao ratnog zločinca, da bi se to ime potom našlo na haškoj listi optuženika. Tako je nastala i njegova knjiga Heroj na magarcu putuje u Hag (1998). Sprdajući se sa raketiranjem Dubrovnika, Jevrić je proturao informaciju da se grad „bombarduje iz kanadera žitkom kakom“. Po toj vrsti manipulacije, postao je neka ratna preteča mirnodopskih igrarija Ilegalnih poslastičara. No recepcija njegove literature nikada nije zanemarena. O njemu su se izjašnjavali mnogi. Mirjana Bobić-Mojsilović ga je ranih devedesetih prozvala „srpskim Hemingvejem“, Ljiljana Šop ga je okarakterisala kao pisca koji „ne zna da misli, ali zna da piše“, dok ga je Mihajlo Pantić strpao u isti koš sa piscem Nenadom Veličkovićem, označivši ih kao ratne insajdere. Zaista, Nebojša Jevrić je jedan od najvećih insajdera rata na tlu bivše Jugoslavije. Za vreme crnogorske ofanzive u Konavlima, Jevrić je u društvu „gorskih vukova“ upao u vilu Tereze Kesovije, gde se slikao u bazenu, okićen intimnim rubljem pevačice. Momira Bulatovića je propitivao da li zna da gusla. U Kninu je pokušao da napravi snimak Frenkija Simatovića zbog čega mu je ovaj zapretio smrću. Baš u vreme otmice muslimana u Štrpcima, Jevrić se po nalogu svoje redakcije našao u Višegradu, zbog čega je 1997. saslušan kao svedok na suđenju Nebojši Ranisavljeviću iz Despotovca. Veliki je poklonik Ratka Mladića i Radovana Karadžića, koje smatra simbolima, te stoga neuhvatljivim („Kad sudbina nečija stigne do gusala, njemu je zagarantovan dug vek u ovom narodu. Gusle su starije od interneta, pominju se još u Bibliji.“). Svoju ratnu postmodernu ofanzivu nastavio je i tokom bombardovanja 1999. Na portalu www.rastko.org.yu objavio je prozu Kokošinji rat. Svojim kolumnama je obogatio crni spektar srpske štampe, od NIN-a, preko Glasa javnosti do Kurira i Pravde. Dve omiljene sintagme, koje sažimaju filozofiju Jevrićevog žurnalizma su „Na licu mesta“ i „Ne pucaj, brate“. Jevrić je o sebi ispleo niz anegdota, kao i priču da je u rat otišao autostopom, da je slučajno tom prilikom naleteo na Karadžića, te da je slučajno prisustvovao partiji šaha između Mladića i Filipa Moriona. Ovaj niz slučajnosti Jevrićevo novinarstvo pretvara u tabloidni trač, koji i dan danas funkcioniše kao respektabilno novinarstvo u jednom delu naše javnosti. S druge strane, insistiranje na pripovedačkoj veštini, koju je „učio od same Smrti u ratu“, predstavljalo je sumanuti projekat dostizanja pisca Crvenog petla. Budući lišen svake humanosti, Jevrićev smrtopis ostaće kao paradigma književne devijacije u srpskoj književnosti Miloševićevog doba  BETON BR.44  DANAS, Utorak 29. april 2008.   Piše: Redakcija Betona MAROJEVIĆ, prof. dr RADMILO     MAROJEVIĆ, prof. dr Radmilo (N,N) panslavista, radikal, moskov, Karađoz u prokletoj avliji beogradskog Univerziteta. Svoju naučnu i političku karijeru ostvario je na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde je diplomirao, magistrirao i doktorirao, da bi u vreme famoznog Zakona o univerzitetu postao i dekan (1998/1999). Marojević predstavlja paradigmatičnu figuru čija delatnost može najbolje posvedočiti o vrsti reforme koju je SRS sprovodila u vreme vršenja vlasti, kao i o mogućim akcijama koje se za sada naslućuju iza slogana „Na tvojoj strani“ ili „Napred Srbijo!“. Da bi se bolje razumela politika ovog pulena Vojislava Šešelja, treba imati u vidu i to da je Marojević jedan deo svoje profesionalne karijere, kao slavista, proveo na Univerzitetu u Moskvi (1988/1991). Da mu je bila bliska i „leva i desna patriotska opcija u Rusiji“, kako je govorio, „i Zjuganov i Baburin, kao i Žirinovski“, čiju je trilogiju nameravao da prevede. Pošto je postavljen na mesto dekana, Marojević je otpočeo infrastrukturne reforme pod geslom stvaranja megakatedri: od četrnaest je nameravao da napravi pet, i to mimo svake naučne logike. Albanski jezik je prebacio na romanistiku, a oni koji su želeli da proučavaju Šekspira morali su kurs da potraže na odseku za germanistiku. Rasturio je Katedru za opštu književnost (tzv. „večernji kurs“) i pripojio je srbistici, koju je opet nastojao da zasnuje na načelima iz XIX veka. Osporio je hrvatski jezik i hrvatsku književnost, a sa posebnim zadovoljstvom se obračunao sa političkim neistomišljenicima (tj. „petom kolonom“, kako je govorio). U tim čistkama su nastradali: Ranko Bugarski, Miodrag Sibinović, Vladeta Janković, Nikola Milošević, Jasna Janićijević i dr. Ostali profesori bili su izloženi paski potpisivanja ugovora na osnovu novog Zakona o univerzitetu, koji je neograničenu moć davao upravo dekanu. Od jula meseca 1998, Marojević je zabranio profesorima Filološkog fakulteta da odlaze iz Beograda. Nakon 5. avgusta onemogućio je dalje potpisivanje ugovora čak i onim profesorima koji su napose pristali na sve. Zatvorio je fakultet i na ulaz postavio batinaše. Uprkos studentskom protestu, dekan koji je u međuvremenu dobio nadimak „Goropadni nadzornik zatvora“, nastavio je svoje nadahnuto reformisanje sistema. Kao vrhunskog stručnjaka, planirao je da u nastavu uvede Tiodora Rosića. S druge strane, na svojoj matičnoj Katedri za slavistiku je usled nedostatka kadra sam pokrivao šest do sedam predmeta. Njegova dekanska karijera se okončala u noći 4. februara 1999. pošto je grupa plaćenih batinaša pretukla studente, koji su iz protesta odbijali da napuste prostorije fakulteta. Radmilo Marojević je studentske demonstracije 1996/97, koje je pratio iz Moskve, okarakterisao kao najsramniji period u istoriji BU. Inače redovni je profesor u Beogradu i na Palama. Tokom svojih zvezdanih trenutaka nije uspeo da postane akademik, za šta je okrivio svog nekadašnjeg mentora akademika Pavla Ivića. Poslednji put je viđen u javnosti u novembru 2006. (RTS) kada je govorio o svojoj borbi protiv uvođenja crnogorskog jezika. Sada s nestrpljenjem očekuje majske izbore i svoj mogući povratak na veliku akademsku scenu  BETON BR.43  DANAS, Utorak 15. april 2008.   Piše: Redakcija Betona KOVAČEVIĆ, SINIŠA     KOVAČEVIĆ, Siniša (Šuljam, Srem, 1954). Dramski pisac, revizionista, budni Srbin i nacionalni pregalac. Redovni je profesor Univerziteta BK na predmetu Dramaturgija i dekan na Akademiji umetnosti BK. Potpredsednik je Narodne stranke „Pravda“. Njegov razvojni put obeležen je radom na nacionalnom mitu kao glavnom pogonskom gorivu srpskog teatra u proteklim decenijama. Tokom osamdesetih godina je otpočeo svoju karijeru kao pisac drama koje su pokušavale da rekonstruišu nacionalni identitet preko istorijskih i mitskih figura (Novo je doba, 1981; Đeneral Milan Nedić, 1983; Kraljević Marko 1985; Ravi, 1987; Sveti Sava, 1988) kao i TV drama antikomunističkog talasa (Svečana obaveza, 1986; Portret Ilije Pevca, 1988). Kovačević je pisac velike ideološke apmlitude, koja se kretala u rasponu od Đenerala do Svetog Save. Prekid predstave Sveti Sava u JDP-u, maja 1990. (vidi: Bulevar zvezda, Beton br. 39) obeležio je prelomni trenutak između komunističke i nacionalističke cenzure. Dramski pisac Dušan Kovačević je ovaj akt uporedio sa prekidom predstave Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića, ali u biti se radilo o različitom predznaku. Budući nacionalno angažovan, Siniša Kovačević je ovaj slučaj doživeo prilično teško. Naprosto, njegova drama Sveti Sava nije bila pročitana (demonstranti je zapravo nikada nisu ni videli ni pročitali!) u ključu koji je on ponudio: remitifikacija lika Svetog Save. Kovačević se nadao u tom trenutku da će ova drama u budućnosti doživeti nove izvedbe i interpretacije. Do toga, međutim, nije došlo. Na sceni Zvezdara-teatra, glavnog punkta za reviziju prošlosti, njegov Đeneral Milan Nedić je doživeo sudbinu apsolutnog bestselera. Izveden je preko 250 puta, ukazujući dramskom piscu kojim putem bi trebalo ići, u umetničkom i političkom smislu. Za ovu dramu (kao i za drame Novo je doba i Janez), Kovačević je nagrađen Sterijinom nagradom. Siniša Kovačević se nikada nije libio političkog angažmana, čak je smatrao da je to obaveza umetnika. U svojim književnim tekstovima kao i intervjuima, insistirao je na trajnim vrednostima kategorija kao što su: patriotizam i srpstvo. Tokom devedesetih je govorio da mašta o vremenu bez istorijskih vođa, uporno nastavljajući sa svojim velikim nacionalnim reinterpretacijama. Danas je očigledno da je Kovačevićev dramski opus umnogome oblikovao generacije političara, osobito onih iz redova DSS-a, gde je uspostavljen pravi kult Milana Nedića. Nedavno je Kovačević na predlog ove partije postavljen za novog predsednika UO JDP. Ovaj predlog je podržala Skupštine grada Beograda, što je gradski sekretar za kulturu Darjan Mihajlović celomudreno obrazložio: „Važno je da su novi članovi ljudi iz pozorišta, zato što teatar čine glumci, reditelji, umetnici.“ Tako se Siniša Kovačević posle osamnaest godina vratio u JDP, ali ne kao umetnik čija je predstava bila prekinuta, već kao eksponent jedne politike koja bi se sa prekidom te predstave apsolutno složila. Pisac Siniša Kovačević se okušao i kao filmski reditelj u Sinovcima, adaptirajući zapravo svoju Veliku dramu. U vreme februarskog događanja naroda na beogradskim ulicama, RTS je umesto vesti prikazivao upravo ovaj film. Pre zaposedanja JDP-a, Kovačević je poslednji put viđen u Knez Mihailovoj kako sa svojim istorijskim vođom deli značke sa natpisom „Kosovo je Srbija“  BETON BR.42  DANAS, Utorak 1. april 2008.   Piše: Redakcija Betona SAMARDŽIĆ, dr SLOBODAN     SAMARDŽIĆ, dr Slobodan (Beograd, 1953), doktor političkih nauka, stručnjak za evropske odnose, standarde, federalna pitanja, paljenje graničnih prelaza, potpredsednik DSS i vitez Koštuničinog okruglog stola. Diplomirao je na Fakultetu političkih nauka 1976, magistrirao 1983. i doktorirao 1986. godine, gde danas radi kao redovni profesor na predmetu Evropski odnosi i Evropska unija. Direktor je političkih studija u Centru za liberalno-demokratske studije. Kao predstavnik slobodnomislećeg intelektualnog akademskog kruga, tokom devedesetih bio je angažovan kao predavač na BOŠ-u i AAOM-u. Autor je knjiga: Ideologija i racionalnost (1984), Demokratija saveta (1987), Jugoslavija pred iskušenjem federalizma (1990), Evropska unija kao model nadnacionalne zajednice (1998). Politička biografija Slobodana Samardžića ne razlikuje se mnogo od ostalih DSSovih kadrovika. Otkobarske promene dočekao je u senci svog šefa. Ubrzo je postao njegov savetnik za politička pitanja i na toj funkciji proveo je period od 2000. do 2003. Nakon faze tzv. Vlade u senci, Samardžić se prekvalifikovao za savetnika premijera. U toku svog savetodavnog rada, istakao se kao jedan od protivnika saradnje sa Hagom što je po njemu otežavalo unapređivanje federalnog odnosa sa Crnom Gorom, za koju nije verovao da će moći da se osamostali. Bio je protiv njenog referenduma, i kao u slučaju Kosova danas, pozivao je na dugoročne pregovore. Samardžićeva znamenita kosovska faza otpočela je zapravo tek pošto je ušao u srpski pregovarački tim neposredno uoči pregovora u Beču. Od tog trenutka, njegova uloga postala je vidljivija u javnosti, da bi od maja 2007. preuzeo najvažniji resor, odnosno teritoriju iz ustavne preambule: Ministarstvo za KiM. Političke progonoze Slobodana Samradžića karakteristične su i po tome što ni u jednom trenutku nisu pokazivale znake njegove ekspertske utemeljenosti, već su se svodile na kafansko politikanstvo i demagogiju. Govorio je da je Đukanović iscrpio svoje resurse u biračkom telu, te da SAD i EU strahuju od secesije Crne Gore, pa samim tim i Kosova. Isto tako je vrlo ekspertski ustanovio da će misija EULEX propasti, jer navodno konkurs za ovu misiju nije uspeo (tj. niko se nije prijavio; prim. prir.). Pored dr Nenada Cekića, jedan je od zvezda emisije „Poligraf“ u kojoj je u više navrata izneo sažetu političku filozofiju dr Vojislava Koštunice, objavio rat Evropi i svetu i ustanovio standarde nove DSS estetike ružnog, pod sloganom: „Možda nije lepo ali legitimno jeste!“. Ovu rečenicu je izrekao nakon napada petnaestak hiljada kosovskih Srba na carinske punktove na severu Kosova. Pritom je dodao da nema drugog načina da se to obavi i da je taj čin u saglasnosti sa Akcionim planom (verovatno samo) Ministarstva za KiM, čiji tekst znaju tek posvećeni članovi ove stranke. Ovo ministarstvo je očigledno koordiniralo proteste u zgradi suda u Mitrovici, da bi potom Samardžić pokušao u javnosti da kapitalizuje ranjavanje jednog srpskog predstavnika iz KPS-a (koga je upucao neko od Samardžićevih demonstranata). Nedavno je odbijen Samardžićev etno-meteorološki plan „stvaranja atmosfere funkcionalnog odvajanja Srba i Albanaca“. Protiv njega su bili i neki Srbi sa Kosova. Ni novac za nastavak medijske kampanje „Kosovo je Srbija“ nije mu odobren. Samardžić sada najavljuje svoj budući veliki poduhvat, tj. organizovanje parlamentarnih i lokalnih izbora i na Kosovu. Hoće li uspeti? Pulmo is ready  BETON BR.41  DANAS, Utorak 18. mart 2008.   Piše: Redakcija Betona ĐURĐEVIĆ, DR RATIBOR     ĐURĐEVIĆ, dr Ratibor (1915, Ristovac), čika Rajko, akter predratnog Bogomoljačkog pokreta, poricatelj Holokausta, veteran antisemitizma, generator diskursa teorije zavere u Srbiji. Studirao je u Beogradu i Edinburgu. Po povratku u zemlju, dve godine je radio kao sekretar Hrišćanske zajednice mladih ljudi (HZMLj), delajući na duhovnoj, moralnoj i nacionalnoj obnovi našega naroda i učestvujući u borbi protiv Konkordata. Nacističku okupaciju dočekao je spremno. Bio je angažovan u Nacionalnoj službi rada generala Milana Nedića. Pred kraj rata je sa ocem Jovan Rapajićem, šefom Verskog odseka Vrhovne komande Jugoslovenske vojske u Otadžbini, u selu Borču kod Kragujevca i manastiru Kaleniću držao versko-ideološki kurs mladim pripadnicima JVuO. Posle prodora Crvene armije u Srbiju, nastavio je svoj misionarski rad u izbegličkim logorima u Italiji i Nemačkoj, kao sekretar Svetske hrišćanske Zajednice mladih ljudi. Od 1950. živeo je u Americi. Magistrirao je na koledžu „Džordž Vilijams“ u Čikagu iz oblasti grupnog društvenog rada. Doktorat iz kliničke psihologije odbranio je na Univerzitetu Denver (1958). Radio je kao psiholog u školi za maloletnice u vojnoj vazduhoplovnoj bazi, na psihijatrijskoj klinici i u sreskom zatvoru u Denveru sve do 1973, kada je zasnovao privatnu praksu. Diplomu medicinskog fakulteta stekao je na Bečkom univerzitetu na studijama logoterapije, koje je vodio njen osnivač prof. Viktor E. Frankl. Iz Udruženja američkih psihologa, Đurđević je istupio u znak protesta protiv njihovog prohomoseksualnog stava. U Srbiju se vratio 1992. da bi doprineo pravoslavnom radu, prvenstveno sa omladinom u nacionalističkom duhu. Zbog toga je pokrenuo izdavačku kuću IHTUS Hrišćanska knjiga, u čijoj je produkciji do danas objavljeno preko stotinu antisemitskih i nacionalističkih publikacija (ukupno 122 bibliografske jedinice). Između ostalog (Pederska brigada, 1996; Pet krvavih revolucija Judeo-bankara, 1999; Jevrejsko ritualno ubistvo, 2004; Jevreji u ogledalu Svetog pisma, 2005), izdavač je i distrubuter Protokola sionskih mudraca u Srbiji, za koje je zajedno sa Žarkom Gavrilovićem napisao objašnjenja i tumačenja sa hrišćan- skog i nacionalističkog gledišta. U Večernjim novostima i Politici ekspres su 1995. objavljeni pozitivni prikazi jedne od prvih antisemitskih knjiga Ratibora Đurđevića (Rugobe i laži američke demokratije). Đurđević je zagovornik teze da su jevrejski zaverenici sami stvorili „mit o Holokaustu“ kako bi diskreditovali svaku kritiku Jevreja, kao i da su preuveličali broj Jevreja nastradalih u logorima smrti Hitlerovog NS sistema. S druge strane, Đurđević smatra da su Drugi svetski rat izazvale Engleska i Amerika da bi spasile sovjetsku Rusiju, kao i da Jevreji nisu ubijani u gasnim komorama, te da će „Hitler tek biti shvaćen kao vizionar, što on i jeste bio“. Nakon 2000. godine, oštrica Đurđevićeve izdavačke produkcije se okrenula ka unutra, ka „judeo-Srbiji“, detektujući unutrašnjeg neprijatelja. Pored Jevreja, tu su se našli i Novosrbi, tj. oni koji su bili izloženi otrovnim zračenjima marksističke ideologije i komunističke prakse, sa kojima bi se, prema Đurđeviću, nešto trebalo učiniti  BETON BR.39  DANAS, Utorak 19. februar 2008.   Piše: Redakcija Betona GAVRILOVIĆ, ŽARKO     GAVRILOVIĆ, Žarko (10. 4. 1933, Drežnik kod Užica), krstaš, antisemita, koordinator akcija paracrkvenih formacija, party breaker, mrzitelj modernog sveta, pravoslavna inkarnacija epskog vojvode Balačka. Školovao se u rodnom selu, potom u Užicu, Beogradu (bogoslovija) da bi naposletku boravio jedno vreme kao postdiplomac na Oksfordu (1967-1970). Doktorirao je najpre na Bogoslovskom fakultetu 1973, a dvanaesat godina kasnije i na Filozofskom fakultetu u Beogradu (Pretpostavke za jednu filosofiju religije u delu Božidara Kneževića). Njegov rad se može podeliti u tri faze. Sedamdesetih i ranih osamdesetih godina piše tekstove na opšte teme (Zašto verujem u boga; Gospod Isus Hristos: istorijska ličnost), učestvujući u polemikama crkvenog undergrounda (Pravoslavni bilten; Pravoslavlje; Glas SPC). Prelomnu tačku predstavlja njegova knjiga Na braniku vere i nacije (1986), u kojoj Gavrilović objavljuje svoju podzemnu produkci- ju, pokazujući čitav spektar tema kojima se zapravo bavio: drama ateizacije, socijalistički savez kao zamena za crkvu, rehabilitacija vladike Nikolaja Velimirovića, ustaški zločini nad srpskim življem, remitizacija Vidovdana, značaj mrtvih u trasiranju srpske istorije). Možda je interesantna činjenica da je recenziju za ovu knjigu pisao Vojislav Koštunica, portretišući Gavrilovića „na sredokraći između klasičnog i liberalnog teologa, bez fanatizma jednog ili anarhizma drugog“, podvodeći njegove tekstove pod odrednicu „sociologije religije“. Međutim, ispostaviće se da će taj treći put Žarka Gavrilovića ići baš u pravcu nesvakidašnjeg fanatizma. Njegova druga faza nastavlja se knjigom Kosovski zavet srpskog naroda (1989), te formiranjem Srpske svetosavske stranke (1990) i prvom velikom akcijom koja će označiti prelazak u treću fazu njegove krstaške misije. Radi se o prekidu predstave Sveti Sava (tekst Siniše Kovačevića, režija Vladimira Milčina). skih svetinja od nekih ljudi koji su u perverzijama i grehu“. Radi se o presedanu u istoriji jugoslovenske kulture, koji će se u Srbiji normalizovati tokom devedesetih godina, što potvrđuje i nedavni događaj sprečavanja izložbe kosovskih umetnika u beogradskoj galeriji Kontekst. Od 1990, Gavrilović nastavlja sve otvorenije da iznosi svoje antisemitske i fanatične stavove. Sarađuje intenzivno sa Ratiborom Đurđevićem, piše predgovore za njegove publikacije, učestvuje u zajedničkom projektu apologije Protokola sionskih mudraca, i to sa „hrišćanskog i nacionalističkog stanovišta“ Paralelno sa ovim radom, Gavrilović pokreće „veliki“ projekat izrade Enciklopedije pravoslavlja, koristeći „intelektualne“ resurse Obraza, uglavnom ljudi oko tadašnjeg lidera Nebojše M. Krstića. U međuvremenu, Gavrilović ne odustaje od sprovođenja svojih ideja u praksu. Njegov krstaški pohod se nastavio 30. juna 2001, kada je sa pripadnicima Obraza i Svetosavske omladine napao „satansko zlo“, odnosno učesnike gej parade. Tom prilikom je Gavrilović izjavio da nema ništa protiv homoseksualaca, ali da ima protiv njihovog greha. Žarko Gavrilović opušteno živi i radi u Beogradu. Rado je viđen gost u dijaspori. U poslednje vreme, pored prebijanja onih koji drugačije misle, praktikuje i edukaciju. Autor je Srpskog pravosalvnog bukvara za školu i porodicu (2002) kao i Srpskog pravoslavnog posnog kuvara (2004) Protojerej Žarko Gavrilović je 31. maja 1990, sa Vojislavom Šešeljem (tadašnjim funkcionerom SPO) predvodio juriš aktivista Srpskog omladinskog bloka na Jugoslovensko dramsko pozorište. Tu akciju je Gavrilović opravdao potrebom da se spreči „blaćenje srp-  BETON BR.38  DANAS, Utorak 5. februar 2008.   Piše: Redakcija Betona STIPČEVIĆ, NIKŠA     nja. Kao njen direktor, lično je odgovoran za devastiranje legata Danila Kiša (>>>). Stoga ostaje nelagodnost nakon izjave akademika Stipčevića da će i zaostavštinu Marka Ristića isto tako dostojno čuvati, kao i da se Akademija u međuvremenu promenila te da više nije suprotstavljena modernim strujanjima u kulturi. Stipčević uživa status poznavaoca italijanske kulture i privrženog tumača narodnjačke linije srpske književnosti u rasponu od Vuka Karadžića do Dobrice Ćosića, Milosava Tešića i Rajka Petrova Noga. Za njegov stil, Novica Petković kaže da je starinski i patiniran. Od istoričara, veoma ceni dela Vasilija Krestića, za čije knjige (Znameniti Srbi o Hrvatima; Genocidom do velike Hrvatske) kaže da su lekovite i otrežnjujuće, porinute u brazdu kritičke istoriografije. U vreme izbora novog predsednika SANU (2003) bio je na gubitničkoj strani Dejana Medakovića, da bi se četiri godine potom svrstao na stranu Nikole Hajdina, izneverivši svog istomišljenika Krestića. Sa dolaskom Vojislava Koštunice na mesto premijera, reaktiviran je uticaj konzervativnog jezgra SANU, pa je Stipčević ubrzo bio predložen za ambasadora u Vatikanu, odakle je, međutim, stigao negativan odgovor. Za utehu, Stipčević je imenovan za predsednika Upravnog odbora RTS-a. Uticaj ideja, čiji je reprezent akademik Stipčević, može se lako uočiti u populističkoj uređivačkoj politici Javnog servisa Srbije. Uticaj naučne misli Nikše Stipčevića (Usmeno; Učitavanja; Poređenja) na tokove srpske kulture je sasvim neznatan. Akademik Stipčević je, međutim, nezamenljiv u sprovođenju politike koja je zacrtana u Memorandumu SANU, dokumentu koji je on jednom prilikom okvalifikovao kao povelju „ljudskih prava koja je obezbedila demokratski razvoj srpskog društva, izvukavši ga iz višedecenijske političke apatije“ STIPČEVIĆ, Nikša (Split, 14. avgust 1929), romanista, memorandista, akademi(k)sta. Nacionalni funkcioner. Pobornik teze da je uvek bolje biti na strani jačega. U ozbiljne akademske vode ugazio je levicom, odbranivši 1965. doktorsku disertaciju pod naslovom „Književni pogledi Antonija Gramšija“, da bi potom nastavio desnicom, kao satelit ćosićevskih disidentskih ideja. Svoju karijeru je razvijao na više frontova, počev od Instituta za srpski jezik SANU, preko Filološkog fakulteta u Beogradu (odsek za italijanistiku), te Srpske književne zadruge (od 1965) i SANU (dopisni član od 1983, redovni od 1994). Doajen je zadužbina i upravnih odbora (Ive Andrića, društva „Dante Aligijeri“, Smiljanićeve Akademije „Ivo Andrić“, Matice srpske, RTS-a i dr.). Kao tobožnji gramšijevac, dvaput je nagrađivan   italijanskim odlikovanjima tokom sedamdesetih. Osamdesetih godina se istakao kao član memorandumske grupe u okviru SANU, na čijim ideološkim pozicijama se nalazi i danas. Od 1987. do 1991. bio je dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, a nakon tog perioda direktor Biblioteke SANU. Tokom perioda 1992/1993, tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić ga je angažovao kao specijalnog izaslanika u Rimu. Zvanično je penzionisan 1994, ali njegove aktivnosti su se nakon tog datuma samo pojačale. Bio je potpisnik prve i druge deklaracije kojima su srpski intelektualci podržali Radovana Karadžića nakon podizanja optužnice protiv njega u Haškom tribunalu. Kao direktor Biblioteke SANU insistira na njenoj apsolutnoj autonomiji, zbog čega je ta institucija ostala izvan procesa modernizacije i umrežava-  BETON BR.37  DANAS, Utorak 22. januar 2008.   Piše: Redakcija Betona DRAGOJLOVIĆ, DRAGAN     DRAGOJLOVIĆ, Dragan (Bajina Bašta, Pilica, 1941), pesnik sporednih tokova i političar glavne struje Miloševićevog doba. U komentarima političkih analitičara, poznat i po nadimku Nesalomivi. Po obrazovanju ekonomista, po vokaciji književnik, po ubeđenju espeesovac, po uverenju ministar vera. Školovao se u Užicu i Beogradu. Kao pesnik, pevao je o najvažnijm temama Titovog i Miloševićevog doba. U staroj Jugoslaviji o ratu, revoluciji i Šumaricama, a u Miloševićevoj SRJ o nebeskoj Srbiji. Njegova knjiga Nebeska Srbija (1990) stoji na međi dveju ideoloških epoha. U svojoj čuvenoj Istoriji srpske književnosti, Jovan Deretić ga je uz Slobodana Rakitića i Dragomira Brajkovića svrstao u bočnu pesničku struju sa izrazitim osećajem za istorijsku perspektivu. Međutim, ovu skrajnutoast je Dragojlović oduvek nadomeštao vanrednim osećajem za politička strujanja. Svojim nebeskim pesničkim temama, preporučio se za ministra vera u svim vladama, od Dr