poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.35  DANAS, Utorak 25. decembar 2007.   Piše: Redakcija Betona MRAZ, DEDA     MRAZ, Deda (Božić Bata, Djed Božićnjak, Sinterklaas, Santa Claus, Дед Мороз, Mikulás...). Pod ničim izazvanom optužbom da je Koka-kolin plaćenik, Deda Mraz je započeo svoju karijeru još u davnim paganskim vremenima. Postoje brojne paralele iz germanske mitologije između Deda Mraza i Odina koji se često predstavlja kao starac sa dugom belom bradom i šeširom, na konju prelazi ogromne udaljenosti i nosi džak u koji hvata neposlušnu decu. Ona su nekada ostavljala čizme napunjene povrćem pored dimnjaka kao hranu za Odinovog konja Sleipnira, a Odin bi ih onda nagradio zamenjujući hranu za poklone i slatkiše. Prethrišćansko poreklo imaju i drugi običaji kao što su pečenje ćurke i kićenje jelke. Ideološki i religijski podoban lik, Deda Mraz postaje kada se, posle hristijanizacije, ova tradicija vezuje za Santa Clausa, svetog Nikolu, zaštitnika, osim polovine Srba, mornara i prostitutki, i dece, kojima je po predanju, u prolazu, velikodušno ubacivao poklone kroz prozor, dok kićenje jelke postaje simbol Bogomladenca Hrista. Po nekima, naš ekvivalent ove tradicije karakteristične za Nemačku, Belgiju i Holandiju, bilo bi darivanje dece za Materice i Oce kao predbožićne praznike. No, za razliku od protestantske etike dužnosti i rada gde se deca nagrađuju po zasluzi, na osnovu postignutih rezultata u minuloj godini, kod nas su deca nagrađivana ako uspeju da krišom vežu svoje roditelje (tradicija nije predviđala telefonsku liniju za roditelje žrtve nasilja u porodici). Santa Claus gubi svoje hrišćansko obeležje u Americi, gde ovu tradiciju donose holandski doseljenici u XVII veku, kupivši indijanski Manhattan koji postaje deo svete Holandske kolonije New Amsterdam koju će Anglosaksonci preimenovati u New York. Konačnoj desakralizaciji i komercijalizaciji lika svetitelja kumovaće kompanija za proizvodnju obojene i zašećerene vode iz Atlante. Njen dizajner, Hedon Sandblom, za potrebe Koka-koline reklamnu kampanje 1931. godine kodifikuje sadašnji izgled Deda Mraza. Nema pouzdanog odgovora na pitanje otkud i otkad Deda Mraz među Srbima. Pominjana germanska tradicija nije zabeležena u našoj, inače bogatoj etnografskoj praksi. Po svemu sudeći, Deda Mraz bi mogao biti ideološki uvezen od Sovjeta, koji su u komunizmu svoju tradiciju Božića i svetog Nikole dosledno desakralizovali, a naši levičari je prihvatili. Ni Božić Bata, navodni prethodnik i izvorni domaći hrišćanski pandan Deda Mraza, nije ništa manje zagonetan i kontroverzan. Pošto ni o njemu nema etnografskih podataka, izgleda da je i on zapravo mistifikacija, naknadno personifikovan lik iz starih božićnih pesama (Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i svu kuću do krova - ovde „bata“ nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“). Iako se, dakle, u liku Deda Mraza spaja najrazličitija tradicija, njega se danas odriču mnogi. Puritanci i rimokatolici ga odbacuju kao vulgarnu zloupotrebu hrišćanske tradicije u komercijalne svrhe, pa su zbog svega ovoga katoličke crkve širom sveta zabranile spominjanje Deda Mraza u širim verničkim krugovima. Nekima, međutim, on predstavlja smetnju upravo kao hrišćanski simbol, pa je, zbog sve veće muslimanske populacije, St. Nick proteran iz austrijskih vrtića. No, čak ni pod ideološki neutralnim imenom, Deda Mraz više nije siguran, pa je prošle godine u nekim sarajevskim ustanovama zabranjena novogodišnja proslava i dodela paketića deci. U nekim muslimanskim zemljama, Santa se zadržao kao posledica misionarskog delovanja u kolonijama, pa se Božić slavi u raznim delovima Indonezije (koja je, inače, najbrojnija muslimanska zemlja na svetu), a novogodišnje proslave, bez izražene religiozne podloge, postoje i u drugim islamskim državama  BETON BR.34  DANAS, Utorak 11. decembar 2007.   Piše: Redakcija Betona GUSKOVA, JELENA JURJEVNA     GUSKOVA, Jelena Jurjevna (Moskva, 23.09.1949), istoričarka, mirotvorka, putinovka i panslavistkinja. Oduvek je bila zaokupljena istorijom slovenskog juga: na Moskovskom državnom univerzitetu je magistrirala 1980. sa temom iz istorije devetnaestovekovne Srbije da bi deset godina kasnije odbranila doktorsku tezu o samoupravnom sistemu u SFRJ. Zvanično je direktorka Centra za izučavanje balkanske krize, pri Institutu za slavistiku RAN. Nezvanično je operativka na terenu, ekspertkinja za jugoslovensku krizu i rusko-srpsko pitanje. Zagovornica je proto-Putinove i potom implementatorka Putinove politike na Balkanu. Tokom 1994. je radila u štabu mirovnih snaga OUN u bivšoj Jugoslaviji sa sedištem u Zagrebu. U svom kratkom autobiografskom zapisu pod naslovom „Jahorina“ (vidi: Ruski mirotvorci na Balkanu, 2007) govori o svom povratku u Misiju (februar 1995) i susretima sa Radovanom Karadžićem i generalom Mladićem. Guskova opisuje Karadžića kao čoveka koji je sa njom delio razočaranje ruskom politikom na Balkanu i delovanjem ministra inostranih poslova Andreja Kozirjeva. S druge strane, Mladića opisuje kao otresitog čoveka jednostavne seljačke filozofije. Takođe, navodi da „raspolaže fenomenalnom pameću, da zna ruske pesnike i pisce“. Na rastanku sa Guskovom, Mladić izražava čuđenje zbog čega Rusija ne može da izađe na kraj sa svojim Turcima-Čečenima, napominjući da bi „on taj problem rešio za dve nedelje“. Guskova je 1993. godine objavila opsežnu studiju pod naslovom Jugoslovenska kriza, koju je desetak godina kasnije Slobodan Milošević koristio tokom svoje odbrane u Hagu. U februaru 2003. i sama je nastupala kao svedok odbrane na suđenju generalu Stanislavu Galiću, komandantu Sarajevsko-romanijskog korpusa, optuženom za blokadu grada, granatiranje i snajpersku paljbu. Jelena Guskova je rado viđen gost u srpskim istoričarskim i militarnim krugovima. Često boravi u Beogradu i nastupa na tribinama, od Ruskog doma, preko Pravnog fakulteta (u organizaciji Nomokanona) do SANU, čiji je član postala u junu 2007. godine. Njen prijem u Akademiju, slučajno ili ne, organizovan je kao specijalni program u okviru okruglog stola sa temom O etničkom poreklu Albanaca. Prilikom prijema, kao Special Guest Star pojavila se i njena prijateljica Ljiljana Bulatović, koja je samoinicijativno uzela reč i pozvala akademike da se po ugledu na Guskovu javno stave u odbranu srpskih junaka. Jelena Guskova je tom prilikom u Beogradu održala predavanje o ciljevima ruske politike na Balkanu, izlažući svoju tezu o trofaznom nacionalnom vaskrsenju Rusije tokom devedesetih godina. Po Guskovoj, Rusija je nakon rušenja SSSR-a prošla kroz period neodređenosti, zatim kroz fazu potpune pasivnosti (1992-1995), da bi sa dolaskom Jevgenija Primakova ušla u fazu postavljanja nacionalnog interesa kao prioriteta (1995-1999). Sve je to vodilo Rusiju ka pojavi dveju zvezda u vidu Vladimira Putina i Sergeja Lavrova, u čijoj se politici Guskova konačno prepoznala. Danas je Guskova ekspertkinja za kosovsko pitanje. Kritikuje svako limitiranje roka za postizanje dogovora između srpske i albanske strane. Po njoj bi pregovori trebalo da traju sto godina. Rečita je web prezentacija života i rada ove mirotvorke (www.guskova.ru) baš koliko i naslovi njenih knjiga (Jugoslavija u vatri, 1992, Slovenija. Put ka samostalnosti (2001), Albanski faktor u razvitku krize na teritoriji bivše Jugoslavije, 2005). Jelena Jurjevna Guskova neguje imidž „običnog čoveka“ iz naroda  BETON BR.33  DANAS, Utorak 27. novembar 2007.   Piše: Redakcija Betona ZAMETICA, OMER/ JOHN/ JOVAN     ZAMETICA, Omer/John/Jovan, (Banjaluka, 1955), istoričar, kreator istorije, savetnik Radovana Karadžića (1993-1996), čovek sa tri lica, specijalista za hladni rat i međunarodne odnose. Magistrirao je na Londonskoj školi za ekonomiju i političke nauke, a doktorirao na Kembridžu. Radio je u Međunarodnom institutu za strateške studije (IISS, London) do početka rata u Bosni, kada je na poziv svog prijatelja Nikole Koljevića došao na Pale i pridružio se srpskom rukovodstvu. Teško je pratiti tragove delatnosti ove misteriozne ličnosti. U bazama Kongresne i Britanske nacionalne biblioteke zabeležen je kao John Zametica, autor knjige The Yugoslav Conflict (1992) i urednik knjige British officials and British foreign policy, 1945-50 (1990). Paradoksalno, o čoveku koji je učestvovao u političkoj implementaciji Karadžićevog nacionalnog programa i strateškom odlučivanju tokom rata u Bosni, postoji malo dokumenata. Akademik Neđo Šipovac u svojoj knjizi Rat 1992-96, opisuje Zameticu kao apartnu pojavu na aseptički hladnim visinama srpskih položaja iznad opsađenog Sarajeva; kao vlasnika odlične biblioteke političkih bestselera i skupocjene kolekcije kravata. Šipovac navodi podatak da se pridošli Omer pokrstio u svom apartmanu na Palama i da je za kuma izabrao Dragana Davidovića, ministra vera u svim vladama RS. Naposletku, zaključuje da „njegova zagonetnost očarava“ i da „ni najbolji tvorci krimića ne bi mogli da razriješe tu enigmu od čovjeka“. Ostali izvori, naročito oni iz Bosne, navode ga pod imenom Jovan Zametica (Toholj, Plavšić, Kusturica). Za svo troje, ovaj čovek je važan kao paradigmatska figura koja je oličavala sve ono na čemu su se temeljila njihova lična i politička uverenja. Emir Kusturica ga u jednom intervjuu navodi kao čoveka koji mu je razrešio dilemu oko identiteta, pokazavši mu Brankovo kolo iz 1915. sa popisom srpskih porodica iz Hercegovine („Odakle su Zametice, odatle su i Kusturice.“). Kao troimenog savetnika, dosledno ga je imenovao samo akribični Miloš Vasić, pišući za Vreme o operacijama bosanskih Srba oko Goražda. Kao glasnogovornik sa Pala, koji je negirao srpsko granatiranje grada, pojavljivao se upravo Zametica. The Observer je 30. jula 1995. objavio pismo prof. D. C. Vata, bivšeg mentora Johna Zametice, koji je kritikovao svog bišeg studenta za laži koje je izrekao, navodeći da „nikakvog nasilja nije bilo kada su snage bosanskih Srba osvojile Srebrenicu“. U novembru iste godine, Zametica se pojavljuje kao član delegacije RS u Dejtonskim pregovorima. O tome i sam svedoči u nekoliko navrata, osvetljavajući Miloševićevu ključnu ulogu u celom procesu. Takođe, govori o hapšenju delegacije RS i njihovom pritvaranju u Dobanovcima, po povratku iz Dejtona, kako bi se Karadžić privoleo na pristanak. Zametica se u medijima pojavljuje deset godina kasnije, u emisiji „Klopka“, koja se bavi temom pamćenja i istoriografije, kao i godinu dana potom, na stranicama Politike, gde vodi kratku polemiku sa Ljubodragom Stojadinovićem. Zapravo, Stojadinovićeva kniga Ratko Mladić: između mita i Haga prenosi jedno svedočenje o aktivnostima Jovana Zametice tokom rata. Radi se o svedočenju kanadskog majora Rehnera, koji je prilikom NATO udara sa ostalim zarobljenicima, po nečijem genijalnom planu, bio vezan za jednu od bandera nedaleko od skladišta municije u Jahorinskom potoku. Tom prilikom je Zametica u društvu Alekse Buhe, obišao zarobljenike. Danas je Zametica bezbedno zaklonjen iza svog identiteta naučnika. Objavljuje u stručnim časopisima, spoljni je saradnik na projektu Dušana Batakovića „Istorija političkih ideja i institucija na Balkanu u 19. i 20. veku“, koji se realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva nauke Republike Srbije  BETON BR.32  DANAS, Utorak 13. novembar 2007.   Piše: Redakcija Betona ČAVOŠKI, KOSTA     ČAVOŠKI, Kosta (Banatsko Novo Selo, 26. 10. 1941), pravnik, nemogući ratar na jugoslovenskoj njivi disidentstva, akademik, univerzitetski rabotnik, ratnik prava, hagoborac, srpski Tezej. Ideolog gubitništva. Sve je naučne poslove obavio na Pravnom fakultetu u Beogradu. Doktorirao je 1973. na tezi „Ideja slobode i demokratije“. Isprva je bio komsomolac, akcijaš, dvaput komandant brigade, višestruki udarnik, partijski aparatčik u Savezu studenata i Savezu omladine Jugoslavije. Preobražaj je doživeo 1968. Krenuvši putem disidencije ćosićevskog tipa, Čavoški je ugrozio svoju karijeru na Pravnom fakultetu. Zbog teksta koji je pod naslovom „Koje vrednosti štiti naše pravo?“ objavio u Gledištima (1972), bio je osuđen na pet meseci zatvora, odnosno na dve godine uslovno. Sa fakulteta je izbačen 1975, da bi se na isti vratio u vreme nacionalističke euforije 1990. Godinu dana ranije, učestvovao je u osnivanju Demokratske stranke, da bi odmah potom, izgubivši od protivkandidata Dragoljuba Mićunovića na izborima za predsednika DS-a, otišao iz stranke i sa palim anđelima Nikole Miloševića osnovao gubitničku Srpsku liberalnu stranku. Oduvek se bavio proučavanjem tehnologije vlasti u čemu je naposletku zastranio (Tito - tehnologija vlasti, 1990). Sa Vojislavom Koštunicom je napisao studiju Stranački pluralizam ili monizam (1983) u kojoj se bavio analizom posleratnog uspostavljanje hegemonije KPJ. Krenuvši kao proučavalac američke demokratije i federalizma, preko kritike Titove vlasti, te potonje Miloševićeve vladavine, Čavoški je nakon dve hiljadite završio na pozicijama nacionalsocijalističkog ideologa, gradeći svoju kritiku na političkoj doktrini Radovana Karadžića i četničkoj praksi Vojislava Šešelja. Bio je i ostao najveći protivnik izručenja Slobodana Miloševića Haškom tribunalu. Angažovao se i kao kritičar realne politike premijera Đinđića. Pišući kolumnu („Lični stav“) u Glasu javnosti, izrekao je teze koje su se kasnije mogle prepoznati i u akcijama JSO (Đinđića treba zaustaviti! On je skriveni Duče i makijavelista!). U časopisu Hereticus (2003), objavio je tekst o tome zašto je loše sprovoditi i uopšte pominjati lustraciju u Srbiji. Kosta Čavoški danas predvodi široki nacionalistički front protiv Haškog tribunala. Predsednik je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću, stalni gost na tribinama „Dveri srpskih“ i „Nomokanona“ i po potrebi akter mitinga za odbranu srpskih generala (podrška generalu Lazareviću). Zbog stalnog kontakta sa Karadžićevom porodicom, Čavoški je više puta privođen na informativne razgovore; poslednji put u februaru 2007. Dopisni je član SANU (od 2003) i vatreni pristalica političkog krila Vasilija Krestića, još jednog gubitnika u kome je Čavoški prepoznao harizmu. Takođe, pored Čedomira Antića i (nedavno uhapšenog) Milorada Mikija Savićevića, jedan je od viđenijih članova Krunskog kabineta. Kao glasnogovornik Tima za odbranu Šešelja pred Međunarodnim tribunalom u Hagu, prvi put je za ovaj sud upotrebio metaforu haški Minotaur „večno žedan srpske krvi“, čime je celom procesu obezbedio i mitsku dimenziju. Ove godine je pod tim naslovom izašla dvotomna knjiga ovog hagoborca. Kao kuriozitet, stoji podatak da je Čavoški jedino za Vlajka Stojiljkovića napisao da je umro kao „Čovek - slobodno i uspravno“. Da li je ovo bila šifrovana poruka upućena njegovim štićenicima ili tek još jedna gubitnička emfaza - ostaje da se vidi  BETON BR.31  DANAS, Utorak 30. oktobar 2007.   Piše: Redakcija Betona PAJKIĆ, NEBOJŠA     PAJKIĆ, Nebojša (Visoko, 25. 11. 1951), novotalasni dečko koji je obećavao, scenarista, esejista, žanrovac, politart-mudrac, profesor na FDU i u privatnom životu, jedno vreme dr Džekil, danas samo Hajd. Jedan je od najuticajnijih profesora na Beogradskom univerzitetu, koji je zbog svoje rane New Wave harizme, uspeo da oblikuje čitave generacije zakletih pajkićevaca koje su skupa sa njim klizile niz ljotićevsku ledinu u desničarski ekstremizam. Samo su retki uspeli da se tokom vremena emancipuju od ovog kobnog uticaja. Nebojša Pajkić je stupio na scenu kao talentovani muzički i filmski kritičar (Džuboks), te scenarista kultnih filmova iz osamdesetih (Davitelj protiv davitelja, Una, Kako je propao rokenrol). Reklo bi se da je prof. Pajkić scenarijom za film Dečko koji obećava anticipirao svoju sudbinu. On je, kao i junak tog filma (Slobodan Milošević), bio uzoran mladić sve dok jednog dana nije dobio udarac veslom u glavu, kada je doživeo radikalni preokret, postao slobodan, bacivši se naglavačke u svet bez odgovornosti, u svet desničarskih ideja, toliko različit od onoga u kojem se do tada kretao. Moglo bi se reći da je to zlokobno veslo u životu prof. Pajkića bila pojava Isidore Bjelice. Nebojša Pajkić je tada napustio „konvencije“ rokenrol života, pank estetike, subverzivne andergraund produkcije i najednom postao apostol dendizma i nosilac ideja koje je Isidora prenela sa svog bivšeg zaručnika (vidi: Bulevar zvezda, Beton br. 29). Tada je počela da se razvija hajdovska strana ličnosti prof. Pajkića. On je najednom shvatio da svetom vlada judeo-masonska zavera, postao je saradnik opskurnih listova (Svetlost, Naše ideje, Država), a od 1993. je sa Isidorom Bjelicom započeo kućnu profašističku manufakturu u vidu Politarta (Protokoli politart-mudraca) ili programskih tekstova među kojima se izdvaja „Tipologija srpskog izmeta“. U tom teksu su pobrojani dominantni prototipovi srpskog otpada, pre svega demokrate i intelektualci. Autori daju i recepte za čišćenje pogani putem edukativnih kampova (tipa Aušvic, Gulag, Mathauzen, okno 4. Borskog rudnika). Prevaspitanje demokrata bi po tom receptu „trajalo sve dok se ne bi postigla apsolutna saglasnost između tako preobraćenih demokrata i politartovaca“. Angažujući se na Ljotićevoj rehabilitaciji, prof. Pajkić je učestvovao u objavljivanju reprinta Pravi Ljotić (1997). Interesantno je da se 2002. godine, ime prof. Pajkića pojavljuje na velikoj peticiji „Obraza“ pod geslom „Objavite istinu o pogibiji Nebojše M. Krstića“, sasvim blizu potpisnika Gorana Davidovića (istoričara), koji će se nekoliko godina kasnije javnosti predstaviti kao Firer, i kome će prof. Pajkić potom recenzirati knjigu Slučaj Nacionalni stroj. Sasvim je izvesno da tu nema slučajnosti i da je stvorena čitava mreža oko organizacije ka što je „Obraz“, koja se povremeno može detektovati preko akcija njenih istaknutijih delatnika. Da je hajdovska strana ličnosti Nebojše Pajkića odnela prevagu, svedoči i njegov scenario za predstavu Marketana Vidana Bunuševca, koju je napisao na osnovu proze dr Ratibora Đurđevića (Karl Marks: sluga i žrtva Satane), inače glavnog izdavača rasističke i antisemitske literature u Srbiji. Danas prof. Pajkić piše scenario za film Četnik, i to na osnovu životne priče jednog kapetana u vojsci Draže Mihailovića. Kao odblesak prethodnog života, ime Nebojše Pajkića se pojavi ponekad i u knjigama kao što je Kako je bio rokenrol. Ali sve ređe  BETON BR.30  DANAS, Utorak 16. oktobar 2007.   Piše: Redakcija Betona LJUŠIĆ, RADOŠ     LJUŠIĆ, Radoš (Istok, 22. 11. 1949), istoričar-devetnaestovekovac, političar-narodnjak. Bog i batina na Katedri za nacionalnu istoriju novog veka, funkcioner DSS, direktor Zavoda za udžbenike. Hagiograf srpskih vladara. Doktorirao je 1984. na temi „Kneževina Srbija (1830-1839)“ i time se ustoličio kao neprikosnoveni autoritet u proizvodnji mainstream istoriografske nacionalne naracije XIX veka. Njegova bibliografija je teška preko četiri stotine jedinica. Epicentar svih njegovih interesovanja predstavljaju dva istorijska događaja, Prvi i Drugi srpski ustanak (koje on sažima u jedan i ljuti se kad ih neko razdvaja), kao i jedan dokument - Načertanije Ilije Garašanina. Danas se dr Ljušić tobože žali što se nije bavio istorijom Kosova i Metohije, ali sam priznaje da mu je mesto na Filozofskom fakultetu bilo milije od Instituta za istoriju, gde je to jedino mogao da radi. Tokom devedesetih je poput ostatka DSS poslenika ćutao i čuvao svoju poziciju na fakultetu, praveći povremeno iskorake u vidu podrške ultradesničarskim organizacijama. Tako je postao patron udruženja studenata „Sveti Justin Filosof“, koje okuplja konzervativnu akademsku omladinu (dr Ljušiću su se učinili kao „dobri momci“). Ta organizacija je u bliskim vezama sa neoljotićevskim Otačastvenim pokretom „Obraz“, čiji je slogan bio: „Ako si Srbin, piši ćirilicom“. Da je zaista i ideološki participirao, dr Ljušić je pokazao i performansom spektakularnog hapšenja svog prethodnika Radoslava Petkovića, bivšeg direktora Zavoda, kao i potonjom akcijom ćirilizacije svih udžbenika u produkciji ovog preduzeća. Učestvovao je na paraformacijskoj proslavi dvestogodišnjice moderne srpske države, tj. na Sretenjskoj duhovnoj akademiji 2004, koju je u Domu sindikata organizovao Srpski sabor „Dveri“. Dr Ljušić je pod sloganom „Su čim ćemo izić pred Karađorđa?“ izrekao oštru osudu zvaničnog koncepta proslave ustanka, kao i Živkovićeve podaničke vlade koja ga je odobrila. Takođe, pokazao je nerazumevanje za prigodnu predstavu Skela Gorana Petrovića, koja paradoksalno nije odstupila ni za milimetar od Ljušićevog viđenja nacionalne prošlosti. On je tom prilikom samo dorekao ono što Petrović nije smeo eksplicitno da kaže (mada je sadržano u njegovoj imanentnoj poetici), a to je nacionalni cilj (po uzoru na Karađorđa i svetog Petra Cetinjskog) po kome bi srpska država trebalo da obuhvati tri zemlje: Srbiju, Crnu Goru i BiH. Dr Ljušić se najviše boji antisrpske zavere. Na pitanje novinara NIN-a šta bi uradio kada bi dobio apsolutnu vlast u Srbiji na jedan dan, odgovorio je da bi najpre uklonio nevladine organizacije koje su radile protiv Srbije i srpskog naroda a potom obdario one koje su se bavile isključivo humanitarnim radom. Kada su se 2006. u izdanju Centra za demokratiju i pomirenje pojavile 4 istorijske čitanke balkanskih zemalja, čiji su autori 60 istoričara iz 11 zemalja jugoistočne Evrope, dr Ljušić ih je okarakterisao kao „antisrpske“ i zatražio od prosvetnih vlasti da ih izbace iz nastavnog programa. U televizijskim nastupima često psuje, a u nedostatku argumenata poseže za govorom mržnje. Pored udžbenika koji se bave temom srpskog identiteta i dinastičkog glamura, dr Ljušić se istakao i kao pisac istorijske metafikcije (Ljubavi srpskih vladara i političara; čak četiri izdanja), postmodernog žanra par excellence. Kod dr Ljušića, sve se vrti oko Führera. Omiljena reč mu je „vožd“. Ne voli seriju Crni Gruja jer desakralizuje lik Vožda. Kao kandidat DSS-a, pred izbore, predlagao je da prva sednica budućeg parlamenta bude održana u Orašcu na Sretenje, gde bi se izabrao vožd  BETON BR.29  DANAS, Utorak 2. oktobar 2007.   Piše: Redakcija Betona BOKAN, DRAGOSLAV     BOKAN, Dragoslav (Beograd, 15. 02. 1961), srpski nacionalista, jasenovački unuk, paroljub, duhovno čedo Dragoša Kalajića, nekada vođa paravojne formacije Beli orlovi, danas samo Bokan, neimar nacionalne države. Jedan je od najizrazitijih predstavnika snažnog desničarskog talasa koji je iznedrio beogradski FDU. Već osamdesetih godina, Bokan tumara između mesijanskih i nacionalističkih ideja. Na Filozofskom fakultetu prijavljuje magistarsku tezu Uticaj neosrednjovekovnih intuicija i pokreta na savremenu evropsku kulturu. Družbenik je Isidore Bjelice koja će mu potom posvetiti roman Verenica ratnog zločinca (1994). Bokan potom odlazi u Ameriku, odakle se na patriotski zov vraća 1990, kada počinje da sprovodi svoje militarističkie ideje u praksu. Ubrzo postaje urednik posebnih izdanja u ozloglašenom BIGZU (specijalizovanom za prekodrinsku literaturu i Godine raspleta). Pristupa partiji SNO Mirka Jovića i uz njegovu pomoć formira paravojnu falangu pod nazivom „Beli orlovi“. Bokan se pritom brine o dizajnu i ideološkom supstratu ove formacije. Njegovi Orlovi najpre nastupaju razigrano kada bejzbol palicama demoliraju kancelarije televizije Yutel. Sledeća akcija je upad u Direkciju za raspolaganje diplomatskim stanovima, sa čije je terase, u stilu a la Musolini, Bokan animirao prolaznike za srpsku stvar puštajući im rodoljubive pesme. Beli orlovi 1992. odlaze preko Drine, gde učestvuju u operacijama čišćenja muslimanskog življa na teritoriji opštine Zvornik. Prisutni su takođe i u operacijama oko Sarajeva, Bijeljine, Bratunca, Brčkog, Prijedora i Višegrada. Početkom 1993, Bokan skida uniformu i posvećuje se savetničkom i propagandnom radu u Bosni. U to vreme održava intenzivne kontakte sa Karadžićem, Mladićem, Biljanom Plavšić. Sa Sonjom Karadžić pokreće 1993. luksuzno opremljeni časopis Naše ideje, u kom preko tema mesijanstva, viteštva, rasizma, slovenskog imperijalizma pokušava da obnovi srpsku „gralsku i kosovsku“ tradiciju. Zanimljivo je da od savremene srpske književnosti ovaj časopis izdvaja pesnika D. J. Danilova. Na naslovnoj strani prvog broja pojavljuje se Madona Oriflamma (1932), a na drugom fotografija odlučne devojke u uniformi Srpskog otadžbinskog saveza. Sam Bokan piše tekstove u kojima veliča viteštvo (proba katane nad zapaljenim Sarajevom) ili se obračunava sa izdajnicima (Pismo srpskom emigrantu). Iz tog perioda je ostala zabeležena Bokanova izjava o njegovom psu Tigru, koji je obučen za otkrivanje izdajnika. Sredinom devedesetih Bokan u Beogradu otvara kafić „Legsington“ i biva hapšen zbog pljačke vlasnika kompanije „Yuco“, u selu Bukovcu kod Novog Sada, pod optužbom da je sa grupom „saradnika“ oteo oko 240.000 DEM. Nakon 2000, Bokan se opredeljuje za rad na kulturnoj politici, pa se pridružuje kontroverznom biznismenu Predragu Lj. Ćeraniću u pokretanju Inicijative za lepšu Srbiju. Postaje urednik časopisa Lepa Srbija, predizajniranoj verziji Naših ideja. Koju godinu kasnije, Bokan se pojavljuje u javnosti kao šef marketinškog tima u predsedničkoj kampanji princeze Jelisavete Karađorđević. Tokom 2004. često gostuje u TV emisijama kao što su Klopka ili Dok anđeli spavaju, pa čak i Go play. U emisiji Ključ, Bokan se pojavljuje u društvu Milke Forcan. Danas Dragoslav Bokan predaje predmet kulturna baština Srbije u Školi za devojke od stila. Kreativni je direktor u marketinškoj agenciji „Arts & Krafts“. Obožava Beogradski sindikat  BETON BR.28  DANAS, Utorak 18. septembar 2007.   Piše: Redakcija Betona ĐOGO, GOJKO     ĐOGO, Gojko (rođen 1940. godine), ex-pesnik-disident, ex-demokrata, ex-senator, sada potpredsednik Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Početkom osamdesetih skrenuo je veliku pažnju javnosti na sebe zbirkom pesama Vunena vremena, koja se ubrzo našla na sudu zbog verbalnog delikta. Jedan od glasnijih hajkača na Gojka Đoga u to vreme bio je i Milorad Vučelić. Od tog doba se Đogo u javnosti tretira kao veliki pesnik i intelektualac, što će kasnije biti krunisano njegovim učestvovanjem u osnivanju Demokratske stranke. Njegova politička karijera nakon toga kreće (ne)očekivanim putem radikalnog nacionalizma, tako da je on od čoveka kome su u jednom trenutku bila ugrožena građanska i autorska prava, postao zagovarač negiranja prava na život bosanskih muslimana. Marko Vešović navodi podatak da je Đogo pred rat ovako savetovao svog prijatelja Karadžića: „Gore, severno od Dubrovačke reke, to treba sve pobiti.“ Početkom devedesetih postaje predsednik Udruženja Srba iz Bosne i Hercegovine u Srbiji, te savetnik Radovana Karadžića, glavni ratni intendant, a potom i jedan od senatora RS (Kalajić, Kapor, Čavoški, Nogo i dr.) Transkripti Đogovih tadašnjih telefonskih razgovora sa Karadžićem korišteni su kao dokazni materijal u Haškom tribunalu. Prilikom jednog gostovanja u emisiji Klopka (BK), Đogo je objasnio da su česta savetovanja tokom rata obavljana u stanu Dobrice Ćosića, odakle bi potom zvali Karadžića i davali mu političke i strateške instrukcije. Gojko Đogo od Vunenih vremena nije napisao nijedan vuneni (subverzivni) stih. Sav se predao radu na nacionalnom buđenju, pa je i svoj pesnički zanat sveo na ispisivanje budnica ugroženog plemena. Stanje ugroženosti za njega je jedini način opstanka na javnoj sceni i on ga sada generiše preko Odbora za istinu o R. K. Paradoksalno, izgleda da jedino njemu i ostalim članovima Odbora ide u korist da Karadžić nastavi sa skrivanjem. Kako je sam priznao prilikom objavljivanja Karadžićevih Ratnih pisama, on sa autorom održava kontakt, bar u onoj meri u kojoj urednik sa svojim piscem to mora da čini, ali to nikome u zemlji, osim retkim novinarima, nije bila informacija prvog reda. Gojko Đogo danas živi kao ugledni građanin ove zemlje i zabrinut je za ljudska prava jedino Mladićevih jataka i Vojislava Šešelja. Međutim, i pored silnih pesničkih nagrada koje dobija u intervalu od šest meseci, postoje naznake da je vunena aura počela da bledi, pa je pre dve godine objavio šesto izdanje ove svoje zbirke, ojačavajući je dodatno preštampanom „optužnicom i odbranom na sudu“. Na desetogodišnjicu masakra u Srebrenici, Đogo je pitijski zapisao kako „ima ljudsko razumevanje za srebrenički zločin, ali da ga ničim ne može opravdati“  BETON BR.27  DANAS, Utorak 4. septembar 2007.   Piše: Redakcija Betona VUČELIĆ, MILORAD     VUČELIĆ, Milorad (Sivac, 1948), političar-amfibija, od šezdeset osme do naših dana napravio je besprekorni luk od jugo-disidenta do ratnog profitera. Završio je Pravni fakultet u Beogradu. Ranih sedamdesetih bio je urednik Studenta i sekretar časopisa Ideje. Danas se hvali kako su zbog njegovih tekstova zabranjivani neki brojevi; na osnovu toga je, međutim, Vučelić iz godine u godinu aplicirao za bolja nameštenja. Radio je i kao urednik Književnih novina i Književne reči, dok je osam sjajnih godina (1977-1985) proveo na mestu urednika pozorišnog programa SKC-a gde je pružao logističku podršku projektima kao što su Golubnjača Jovana Radulovića, Tren Antonija Isakovića kao i neoavangardnim pozorišnim nemirima Ljuše Ristića. Zbog tobožnjeg disidentskog rada, Vučelić je krajem sedamdesetih u dva navrata bio „izbacivan sa časa“, tj. iz SKJ, u koju je potom ponovo vraćan. Tokom osamdesetih se vezao za nacionalističku političku struju Dobrice Ćosića kome je posvetio nemali broj tekstova i interpretativnog napora. Za razliku od drugih disidenata, Vučelić je oduvek vodio računa o dvema stvarima: o prepoznavanju prave strane i imidžu pobunjenika u vijetnamci sa „kubankom“ među zubima. Bio je umetnički direktor Zvezdara teatra, tj. pozorišne mašine za reviziju istorije, kao i urednik rubrike za kulturu u NIN-u. Sa dolaskom gazimestanskih vremena, spremno je dočekao teret SPS-ovog dužnosnika, te upravljanja ratno-huškačkim RTS-om i vršenja čistki nepodobnih kadrova. Postoje indicije da je još kao mladić drugovao sa Mihaljem Kertesom i Jovicom Stanišićem. Te veze su mu omogućile da uspešno balansira između milosti i nemilosti Slobodana Miloševića i nesmetano vodi svoju sivu ekonomiju na putu duvana kroz Srbiju devedesetih. Na čuvenom filmu iz domaće produkcije JSO, snimljenom 4. maja 1997. u Kuli, pojavljuje se i Vučelić koji u jednom momentu popravlja kravatu svome predsedniku. Ovaj gest simbolički sažima Vučelićevu političku praksu. Nakon 2000. godine je kritikovao SPS, čak je osnovao novu stranku koju je potom priključio SPS matici. Bio je uhapšen u akciji „Sablja“, kada je u zatvoru demonstrirao partijsku disciplinu štrajkujući glađu zbog čega ga je, kako sam priznaje, Milošević pohvalio. Poslednju veliku predstavu, Vučelić je odigrao u ulozi Lakija Topalovića nakon Miloševićeve smrti, kada je zajedno sa svojim saborcima trčkarao za kovčegom, boreći se za političku ostavštinu. Milorad Vučelić je jedan od najbogatijih funkcionera SPS-a (Vladimir Beba Popović ga je optužio da je od Službe ukrao oko četrdeset miliona maraka), „libidinozna“ zvezda srpskog džet-seta, domaća verzija karpenterovskog shape-a koji se stalno vraća  BETON BR.26  DANAS, Utorak 21. avgust 2007.   Piše: Redakcija Betona POPOVIĆ PERIŠIĆ, NADA     POPOVIĆ PERIŠIĆ, Nada (Pirot, 1946), apolitična postfeministkinja, političarka, ministarka kulture, dekanka Fakulteta za medije i komunikacije na Univerzitetu „Singidunum“. Diplomirala je na Filozofskom i Filološkom fakultetu u Beogradu, doktorirala u Zagrebu sa temom „Žensko pismo“ (prva žena iz Srbije koja je doktorirala sa ovom temom). Studirala je i u Parizu, u klasi Rolana Barta. U politiku je ušla početkom devedesetih, učlanivši se u falokratski SPS. Od 1992. do 1994. obavlja dužnost potpredsednice Skupštine grada Beograda, a potom postaje ministarka kulture u vladi Mirka Marjanovića (1994-1998) i predsednica Upravnog odbora RTS-a. Kao ministarka, pokreće pompeznu i skupu marketinšku kampanju „Lepše je sa kulturom“ uz pomoć Dragana Sakana, brojnih beogradskih intelektualaca i državne televizije, a srebreničku i dejtonsku 1995. proglašava godinom kulture. Kampanja je bila neuspeli pokušaj da se bez promene političko-ekonomskog sistema, emitovanjem TV spotova i reklamnim bilbordima kulturno prevaspita narod koji je masovno uživao u zvucima turbo-folka. Uprkos klasičnoj i rok muzici, za koju je filter RTS-a postao donekle propustljiviji, najveći medijski događaj 1995. bila je Cecina udaja za Arkana, dok se u večernjim časovima, svake nedelje, pučanstvo opuštalo uz TV seriju „Policajac sa Petlovog brda“, čiji je autor bio ministarkin suprug Predrag Perišić. U vreme njenog mandata, dogodio se i građanski protest koji je RTS preko svojih lažnih anketa predstavio kao veliku smetnju za građane, dok je studente reprezentovao na skali od „profašista“ do „zavedene dece“, ističući Vojislava Šešelja kao jedinu opoziciju. Istovremeno, gušeni su nezavisni mediji. Najeklatantniji primer je nasrtaj Miloševićevog režima na Radio B92, zbog čega teoretičar Novica Milić upućuje ministarki javno protestno pismo. Ime Nade Popović Perišić se nalazi i na listi SPS-ovih funkcionera kojima je Beobanka dodelila kredite po zvaničnom deviznom kursu, višestruko nižem od realnog. Oktobarski prevrat 2000. godine, zatekao ju je na dužnosti ambasadorke SRJ u sedištu UNESCO-a i direktorke Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu. Nakon toga, ona počinje da radi na sopstvenoj tranziciji. Zahvaljujući pesnikinji Radmili Lazić (o kojoj je pisala krajem osamdesetih), njena knjiga Literatura kao zavođenje doživljava svoje drugo izdanje u Prosveti 2004. Iste godine, upravo posredovanjem Novice Milića, rehabilitacija se okončava njenim javnim nastupom na skupu o Žaku Deridi u Beogradu. Godinu dana kasnije, profesor Milić postaje predavač na singidunumskom Fakultetu za medije i komunikacije, dok beogradska štampa spekuliše o mogućem povratku Nade Popović Perišić u vrh SPS-a, čiju knjižicu nikada nije vratila  BETON BR.25  DANAS, Utorak 7. avgust 2007.   Piše: Redakcija Betona RADOVIĆ, AMFILOHIJE     RADOVIĆ, (Risto) Amfilohije (Bare Radovića, 07.01.1938), militator-decivilizator. Poznat i kao Pukovnik. Mitropolit Crnogorsko-primorski, Zetsko-brdski i Skenderijski i Egzarh Pećkog Trona, ratnik, književnik, agitator. Školovao se u Beogradu (bogoslovija i klasične nauke). Justinovac. Po ugledu na Nikolaja Velimirovića, otišao je najpre na Zapad (Bern, Rim), pa na Istok (Grčka), gde se zamonašio i uzeo ime Amfilohije, što znači „dva voda vojske“. U Atini je odbranio doktorat o Sv. Grigoriju Palami. Sa ostalim justinovcima je tokom druge polovine osamdesetih godina zauzeo važne pozicije u SPC. Od 1986. predavao je katihetiku na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu, a od 30. decembra 1991. je po službenoj dužnosti preuzeo mitropoliju Crnogorsko-primorsku. Godinu dana kasnije, obratio se ruskom patrijarhu Alekseju II sa zahtevom da prepravi jedan od ključnih crkvenih dokumenata kako bi se izbrisao trag o postojanju Crnogorske pravoslavne crkve, ukinute 1920. dekretom kralja Aleksandra Karađorđevića. Glavna meta u Crnoj Gori bila mu je i ostala zloćudna izraslina u vidu crnogorske antisrpske doktrine i pitanja autokefalne Crnogorske crkve. Tokom ratova je vešto balansirao između Mila Đukanovića i Momira Bulatovića. Nije se libio ni da Arkana i njegove tigrove uposli kao obezbeđenje Cetinjskog manastira. Do poslednjeg časa, ostao je veran Slobodanu Miloševiću, koga je prilikom posete u Hagu zatekao kako čita jevanđelje. U predreferendumskoj atmosferi u Crnoj Gori, izveo je Kamilavka In The Sky With Diamonds nezapamćeni vazdušni desant na planinu Rumiju, gde je uz pomoć helikoptera Podgoričkog garnizona postavio metalnu crkvu. U čuvenom zborniku Jagnje Božije i zvijer iz bezdana (1996) objavio je ključni programski tekst pod naslovom „Sveti Petar Cetinjski i rat“ u kome je elaborirao kako se može bogoslovski i filosofski opravdati činjenica da jedan episkop postaje ratnik. Pri tom je izveo tipologiju rata koji episkop vodi: sa samim sobom, sa zlom domaćijem, kao i sa opštim neprijateljem vere što se može prepoznati i u Amfilohijevim aktivnostima. Jedna od njegovih pasija je držanje posmrtnog slova. Tokom svoje karijere se istakao u više navrata. Izazvao je incidente na sahrani Danila Kiša 1989, kao i četrnaest godina kasnije na sahrani ubijenog premijera Zorana Đinđića. Često komentariše i trasira kulturnu politiku. Blagoslovio je knjigu Petkana Ljiljane Habjanović Đurović, preporučivši je publici kao rascvjetali miomirni ljiljan na dar, dok je Rolingstounse okarakterisao kao bezbožnike koji pevaju demonske pesme. Zaštitinik je haških begunaca - Karadžića i Mladića. Na sahrani Karadžićeve majke, održao je još jedan od svojih simptomatičnih govora, u kome je pokojnicu uporedio sa majkom Jugovića, majkom Jevrosimom i majkom sedam brata Makavija. Vatreni je poštovalac kulta svetih ratnika. Jedan je od boljih guslara u Morači. Amfilohije Radović je izabran nedavno za ruskog akademika, kada je postao i profesor Akademije za bezbednost, odbranu i poredak u Rusiji. Istovremeno je odlikovan Ordenom Lomonosova. Trenutno iščekuje visočije nameštenje  BETON BR.24  DANAS, Utorak 24. jul 2007.   Piše: Redakcija Betona AVRAMOV, SMILJA     Noćni revizionizam AVRAMOV, Smilja (1918), revizionistkinja istorije, kreatorka mapa, konspirološkinja, ideološkinja Miloševićeve politike i jedna od važnijih borkinja iz sektora za odbranu i opravdanje srpskih zločina. U periodu od 1949. do 1985. bila je redovna profesorka Međunarodnog javnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu. Doktorirala je 1956. na temi “Načelo poštovanja međunarodnih ugovora i mogućnost njihove revizije” i od tih dana se nije mnogo udaljavala od zacrtanog kursa. Neprestano se bavila revizijom prava i prošlosti što je unela i u svoj udžbenik Međunarodno javno pravo koji je od 1962. do danas imao preko 18 izdanja. Radi se o jedinom udžbeniku iz te oblasti koji se kod nas koristi na svim pravnim školama. Udžbenik je obogaćen doktrinom borbe protiv Novog svetskog poretka i čitavim spektrom emocija, od mučeništva, preko besa i jeda, do obraćanja bogovima za pravdu. Smilja Avramov je potpuno relaksirala Međunarodno pravo, unevši novi multidisciplinarni pristup materiji, sagladavajući činjenice sa aspekta prava, istorije, kosmologije (pogledati njen tekst iz 1992. pod naslovom “Pravni problemi kosmičkog postranstva”), konspirologije i ostalih priznatih i nepriznatih disciplina. Poput Koste Mihailović a (sa kojim je bila deo Miloševićevog ekspertskog tima za podelu Bosne), svoju vanrednu političku aktivnost je započela tek po umirovljenju. Aktivno je učestvovala u pripremanju klime za rat, oprobavši se u sferi vizuelnih umetnosti. Sa Mloradom Ekmečićem bila je koautorka izložbe pod naslovom Genocid nad Srbima: 1941-1945, 1991/92. koja je 1992. postavljena u Muzeju primenjene umetosti. Lična pasija joj je tajna politika Vatikana (Opus Dei: novi krstaški pohod Vatikana), a omiljene reči u konspirološkom diskursu “etnocid”, “genocid”, “homocid”, “masovna pogubljenja”. U tom svetlu je u više navrata tumačila Titovu političku biografiju. Jedna je od osnivača Odbora za zaštitu srpskog naroda od Haškog tribunala (1995). Članica je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Bila je prva svedokinja (sa liste od 1600 svedoka) odbrane Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom 2004, kao i dve godine kasnije na suđenju Milanu Martiću, doduše preko video linka. Nakon smene Miloševića, vrlo negativno je ocenila novo političko rukovodstvo Srbije. Jedinu svetlu tačku je videla u svom bivšem studentu - Vojislavu Koštunici, koga je jednom prilikom opisala kao „časnog čoveka“. Svoju drugu mladost, dr Avramov doživljava na tribinama u organizaciji Dveri i Nomokanona, o čemu nas nadahnuto izveštava kolumnista Antonić  BETON BR.23  DANAS, Utorak 10. jul 2007.   Piše: Redakcija Betona MARKOVIĆ, MIHAILO     MARKOVIĆ, Mihailo (Beograd, 24.02.1923), državni filozof i disident, logičar, akademik, učesnik i heroj NOR-a, kapetan JNA, ljubitelj uniforme, praksisovac, pa memorandista i naposletku ideolog SPS-a. Konspirativno ime - Pilja. Kao veoma mlad, sa četrdeset godina, ušao je u SANU, što je bio presedan u praksi Akademije. Doktorirao je na Beogradskom univerzitetu sa temom Formalizam u savremenoj logici, kao i na Univerzitetu u Londonu sa temom Pojam logike. Od tada se njegova karijera i „naučna“ misao razvijaju mimo svake logike. Bio je žestoki podržavalac protesta 1968. Dok je Slobodan Milošević sve to gledao iz prikrajka, žureći potom u seminarsku biblioteku da sprema ispite, Marković je intenzivno učestvovao u prestoničkom životu akademske zajednice koja se zalagala za novu levicu. Sa grupom kolega isteran je sa beogradskog Filozofskog fakulteta 1974. Bio je urednik Praksisa i učesnik Letnje korčulanske škole. Uvek je bio na strani jačeg. U vreme krize sa IB-om, kritikovao je Staljina, u doba samoupravnog socijalizma vatreno se zalagao za taj društveni koncept, tokom osamdesetih je radio na Memorandumu SANU i kritikovao samoupravljanje kao najgori od svih koncepata, potom je postao potpredsednik SPS-a i jedan od glavnih savetnika Slobodana Miloševića. Tokom devedesetih je revidirao svoje stavove po pitanju teorije zavere, u koju je do tada, tobože, oduvek sumnjao. Kao član Miloševićeve Komisije za reformu političkog sistema (pored Slobodana Vučetića) učestvovao je u proklamovanju stava o „bespartijskom pluralizmu“, sprečavajući uspostavljanje višestranačkog sistema u Srbiji. Krajem 2004. godine se pred Haškim tribunalom pojavio kao svedok odbrane Slobodana Miloševića. Danas je Marković veoma aktivan u odbrani Kosova. Nedavno je na Akademiji organizovao skup pod nazivom „Metodološki problemi istraživanja porekla Albanaca“, gde je nastojao da ospori njihovo ilirsko poreklo. Zapaženo je da se u okviru tog skupa došlo i do stava da bi se što pre trebalo pozabaviti proučavanjem DNK Albanaca. Mihailo Marković je nosilac Medalje za hrabrost, Ordena zasluga za narod 3. reda, Ordena bratstva i jedinstva 2. reda, kao i Ordena rada 3. reda. Njegova Logika još uvek je neprevaziđeno univerzitetsko učilo  BETON BR.22  DANAS, Utorak 26. jun 2007.   Piše: Redakcija Betona MIHAILOVIĆ, KOSTA     MIHAILOVIĆ, Kosta (Šabac, 01.03.1917), pravnik-ekonomista, akademik, redovni član Odeljenja društvenih nauka, pisac jednog dokumenta. Celog života se bavio (i još uvek to čini?!) ekonomskim položajem Srba u Jugoslaviji pod paskom antisrpske zavere (Ekonomska stvarnost Jugoslavije, Beograd 1981). Specijalista je za tzv. srpsko pitanje. Na toj temi je zasnovao i svoju pristupnu besedu Akademiji 1989. Kao ekonomista, neprestano je pružao stručnu podršku Miloševiću za vođenje biopolitike. Jedan od takvih tekstova je njegova analiza „Privredni razvoj Kosova“ iz 1989. U antropološkom smislu, pojava akademika Mihailovića predstavlja nesvakidašnju sintezu stare agrarne religije i socijalističke političke ekonomije stavljene u pogon etničkog čišćenja (doktorirao je 1957. na „Problemu razvoja jugoslovenske poljoprivrede“). Takođe, život i rad ovog akademika potvrđuju pravilo o dugovečnosti promotera ideologije krvi i tla. (Jedini je stariji od Ćosića.) Aktivno je počeo da se bavi visokom politikom tek kada je otišao u penziju 1984. I od tada do danas nije silazio sa scene. A za to vreme, radio je na pisanju Memoranduma SANU, kao i na njegovoj promociji. Bio je nezvanični savetnik Slobodana Miloševića za ekonomska pitanja. Nakon Miloševićevog susreta sa Tuđmanom u Karađorđevu 25. III 1991, postao je član srpskog ekspertskog tima (bili su tu još i S. Avramov, V. Kutlešić i R. Marković) za pregovore oko podele BiH. U vreme hiperinflacije, ubedio je svog prijatelja iz mladosti Dragoslava Avramovića da dođe iz Amerike i prihvati se posla guvernera Narodne banke Jugoslavije. Bio je koordinator izrade Platforme za pregovore o pitanjima sukcesije a potom i šef delegacije o pregovorima za ta pitanja. Jedan je od inicijatora Komisije SANU koja je trebalo 1990. da napiše Drugi (mali) memorandum ili srpski nacionalni program. Međutim, zbog nesuglasica među pojedinim akademicima, ovaj dokument nikada nije završen. Krajem 2004. bio je svedok odbrane na suđenju Slobodanu Miloševiću pred Haškim tribunalom, gde je Memorandum SANU predstavio kao povelju slobode, bratstva i jednakosti među jugoslovenskim narodima, dok je o Miloševićevoj pojavio govorio kao o nečem novom što je „inteligencija primila s olakšanjem“. Tom prilikom je Memorandum nazvao interventnim programom koji „nije bio namenjen javnosti“, već državnim organima Srbije. Takođe je istakao da je taj dokument bio urađen u 20 primeraka, od toga 16 za stalne članove Komisije SANU, a tri za povremene konsultante (Dobricu Ćosića, Jovana Đorđevića i Ljubomira Tadića), dok je jedan primerak ostao neraspoređen. U redakciju Novosti je, prema njegovom svedočenju, dospeo primerak akademika Đorđevića „čiji zet je bio novinar“. Akademik Mihailović je nedavno priredio zbornik Velika Srbija - istine, zablude i zloupotreba (skup sa ovom temom je održan u oktobru 2002) i pojavio se nenadano u emisiji Metropolis (RTS) kao jedan od vrsnih stručnjaka za kosovske teme. Dobitnik je Sedmojulske nagrade (1963) kao i Povelje Saveza komunista Srbije za 1977  BETON BR.21  DANAS, Utorak 12. jun 2007.   Piše: Redakcija Betona SIMIĆ, ŽELJKO     SIMIĆ, Željko (Beograd, 21. 05. 1958), doktor pravnih nauka, kolenović (deda Jevrem je bio prvi jugoslovenski ambasador u Vatikanu), partijski aparatčik, učesnik antibirokratske revolucije krajem osamdesetih, funkcioner, urednik, inaugurator diskursa besmisla, savetnik predsednika, ministar kulture, naposletku sir Oliver i poluintelektualac rekonvalescent. Počeo je karijeru rano, u gimnazijskim danima, pišući a potom uređujući list Student. Potom postaje član marksističkog kružoka Mire Marković, a zatim i urednik Vidika, gde promoviše poeziju Zorana Todorovića Kundaka (potonjeg sekretara Direkcije JUL i direktora Beopetrola, ubijenog 1997). Jedno vreme radi i kao pomoćnik urednika Marksističke misli, vešto balansirajući između dozirane kritike predmiloševićevog režima i podupiranja novih političkih snaga. Osobito se angažuje u napadima na Bogdana Bogdanovića tokom 1987. Jedan od Simićevih programskih tekstova je svakako članak objavljen u NIN-u pod naslovom „Miloševićeva umeća“. Svoje hermeneutičko umeće, Željko Simić demonstrira u odbrani lirskih sećanja Draže Markovića od Kišovih optužbi. Kao nagrada, Simiću sleduje mesto savetnika Slobodana Mloševića u periodu od 1989. do 1993, a potom mesto potpredsednika Savezne vlade u kabinetu Radoja Kontića. Tokom 1994. ne radi ništa na poziciji predsednika Komiteta za normalizaciju odnosa s Hrvatskom. Naredne dve godine provodi na čelu Vaterpolo saveza Jugoslavije sve do kraha reprezentacije u Atlanti. Nakon povlačenja iz sporta, nastavlja sa intenzivnom akumulacijom funkcija. Milorad Vučelić ga vraća u političke vode 1997. kada postaje ministar kulture, a potom jugoslovenski delegat u međunarodnim udruženjima za borbu protiv totalitarizma (Simićeva omiljena reč) i nuklearnog otpada. U to vreme, za svaku kritičku opasku u nezavisnim medijima, Simić poseže za tužbom. Posle sloma Miloševićevog režima, on ostaje bez državne potpore i postaje slobodni umetnik (termin M. Vasića). U septembru 2001. u javnosti se pojavljuju snimci iz privatne prakse bivšeg ministra kulture dok u stanu prijatelja prisvaja zlatni „rolex“ i 500 maraka. NIN je prošle nedelje objavio udarnu vest (po dobrom starom običaju, sa fotografijom Ž. S.) da se Simić ponovo vraća u javnost i to dvema knjigama u izdanju fantomske Kulturno-prosvetne zajednice (Preobražaji totalitarne svesti i Filozofija moderne psihe)  BETON BR.20  DANAS, Utorak 29. maj 2007.   Piše: Redakcija Betona JAGLIČIĆ, VLADIMIR     JAGLIČIĆ, Vladimir (Gornja Sabanta kod Kragujevca, 4. 11. 1961), kragujevački pravnik, promoter četništva, Karadžićev poeta, autor pesama o ratu i silovanju, konspirolog, generator nacionalističkog opštežitija oko „Šumadijskog kulturnog centra“ u Kragujevcu, prevodilac sa svih indo-evropskih jezika, ali preko ruskog. Objavio je preko dvadeset knjiga i time stekao poziciju jednog od najzaslužnijih rabotnika drugog ešalona za našu stvar. Na tragu Nebojše Vasovića, započeo je književnu karijeru objavom izvanumišta kao poetičkog kreda, a nastavio je forsiranjem političkih funkcija, literature zavičajnog srbovanja i klanovskih marifetluka. Sebe smatra velikim, apsolutnim pesnikom. Bio je član redakcije pročetničkih Pogleda da bi potom prešao u (Nezavisnu) Svetlost. Nikada nije prestao da radi na promociji ravnogorskog pokreta, unevši u sve to i jednu novinu svojim zalaganjem za rodnu ravnopravnost među četnicima (recenzent Memoara jedne Ravnogorke). Kao antologičar, istakao se sabornim pristupom u knjizi Pevači usnule prestonice kojom je pokragujevčio sve pesnike i pevače, od starca Milije, preko Sterije do Dedinca. S druge strane, antologiju novijih srpskih pesnika Kad budem trava, fundirao je SMB pesničkom strujom koju predvode Radovan Karadžić, R. P. Nogo, Đorđo Sladoje i Zdravko Krstanović. Kao urednik književnog časopisa Lipar, čiji je izdavač Univerzitet u Kragujevcu, promoviše nacionalizam i šund poeziju bunta i otpora novom svetskom poretku. Najveći doprinos toj borbi, Jagličić je dao u prevođenju spisa o teoriji zavere, konspirološkog priručnika Jurija J. Vorobjovskog za prepoznavanje neprijatelja pod naslovom Zapadni put u apokalipsu: od mita o Graalu do Novog svetskog poretka. Bio je zamenik gradonačelnika Kragujevca, sada je direktor Spomen parka „Kragujevački oktobar“. I na tom poslu se istakao kao revizionistički stručnjak koji je antifašistički memorijalni kompleks pokrstio, uneo je portrete đenerala Mihailovića, dok je za Veliki školski čas pozajmio semplove molitvenih žanrova. U vreme Kojadinović evog ministrovanja, bio je stalni član Komisije za (tajni) republički otkup knjiga. O toleranciji i miru govori javno samo kada prima donacije od USAID. Kao nacionalni delatnik, dobio je gotovo sve značajne književne nagrade u Srbiji  BETON BR.19  DANAS, Utorak 15. maj 2007.   Piše: Redakcija Betona MEDAKOVIĆ, DEJAN     MEDAKOVIĆ, Dejan (Zagreb, 7. jula 1922), kunst-historičar, povesničar zapadnih srpskih krajeva, hroničar srpstva, kolenović, akademik, politički übermensch proistekao iz kružoka Simine 9a, funkcioner mnogih odbora, zadužbina i komisija, koautor Memoranduma SANU i njegov dosledni zagovornik. Gimnaziju je zavrsio u Sremskim Karlovcima. Za vreme okupacije je u Beogradu radio kao asistent u Muzeju kneza Pavla. Diplomirao je i doktorirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu na grupi za istoriju umetnosti. Na istom fakultetu je izgradio karijeru od asistenta do dekana. Radio je i u Muzeju grada Beograda, Ministarstvu za nauku i kulturu, Saveznom zavodu za zaštitu spomenika kulture, Istorijskom institutu SANU. Devetnaesti predsednik SANU postao je 11. februara 1999. Na toj funkciji je ostao sve do 3. aprila 2003. kada je na izbornoj skupštini izgubio od protivkandidata Nikole Hajdina. Intenzivni period njegovog naučnog rada vezuje se uglavnom za sedamdesete godine prošlog veka, kada je objavio nekoliko knjiga o srpskom baroku (Barokne teme srpske umetnosti, Putevi srpskog baroka). Književnu karijeru je započeo 1946. kao pesnik bespuća (Motivi), a okončao je u petoknjižnom bespuću bestselera Efemeris. Oduvek se hvalio svojim poreklom, osobito povezanošću sa mnogim dinastijama, srpskim, crnogorskim i ruskim. Kao kuriozitet ističe da je jedan njegov predak imao čast da radi korekturu Gorskog vijenca. Otuda se i predstavlja kao naslednik narodne poezije i Njegoša. Memoranduma se nikada nije odrekao. Smatra da je taj „proročki“ tekst jedan od zvezdanih trenutaka Akademije, kojim je ona htela da spase Jugoslaviju. Tri godine nakon objavljivanja tog dokumenta, Medakoviću je u Predsedništvu Srbije Sedmojulsku nagradu uručio Slobodan Milošević, što je ostalo zabeleženo u foto dokumentaciji Politike. Dobitnik je Herderove nagrade za 1990. godinu, Oktobarske nagrade grada Beograda za istu godinu, kao i mnogih drugih nagrada. Redovni je član Evropske akademije nauka i umetnosti. Kao predsednik SANU, u toku NATO bombardovanja, ponudio je generalu Ojdaniću usluge Akademije. Živi i radi u Beogradu. Ne voli konceptualnu umetnost. Uživa u Vagneru  BETON BR.18  DANAS, Utorak 1. maj 2007.   Piše: Redakcija Betona KRESTIĆ, VASILIJE     KRESTIĆ, Vasilije (Đala kod Krstura, severni Banat, 20. jul 1932), istoričar, univerzitetski profesor, akademik, jedan od autora Memoranduma, lider zloupotrebe istoriografije, senator Republike Srpske u vreme Biljane Plavšić, specijalista za srpsko pitanje u Hrvatskoj, istaknuti predstavnik radikalnog krila SANU, autor krilatice o Hrvatima kao „genocidnom narodu“. Fakultetsko obrazovanje je stekao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Na istom fakultetu je doktorirao sa temom „Hrvatsko-ugarska nagodba 1868. godine“. Od 1982. je radio kao direktor Arhiva SANU, da bi postao sekretar Odeljenja istorijskih nauka 1998. Bio je urednik Istorijskog glasnika i Srpskog nasleđa. Pokretač je i glavni urednik Zbornika za istoriju Srba u Hrvatskoj, glasila za rekapitulaciju nacionalističkih ideja. Sa akademikom Kostom Mihajlovićem, objavio je 1995. godine Memorandum SANU sa komentarima, u kojima je porekao njegov nacionalistički i ideološki kapacitet, trajni uticaj na srpsku politiku i kulturu posle 1986, optuživši Slovence i Hrvate za manipulaciju tim dokumentom u javnosti. Krestićeve naučne aspiracije vezane su za južnoslovenski prostor u razdoblju od XVIII do XX veka. Kao predsednik saveta Srpskog narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, zapažen je borac za očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Nakon smrti Slobodana Miloševića, Krestić je preko svog Pokreta plasirao inicijativu za ukidanje Haškog tribunala i reviziju sudskih procesa. Potpisnik je obe deklaracije za obustavljanje postupka protiv Radovana Karadžića pred Haškim tribunalom. Autor je više knjiga (Istorija Srba u Hrvatskoj i Slavoniji: 1848-1914, Genocidom do velike Hrvatske, Biskup Štrosmajer u svetlu novih izvora, Znameniti Srbi o Hrvatima) i u skladu sa svojom profesionalnom preokupacijom, priređivač je zbornika Velika Srbija i novog izdanja Načertanija Ilije Garašanina. Dobitnik je Nagrade „Braća Karić“ za 2004. godinu, u čijem obrazloženju stoji da je Vasilije Krestić „savršeno razrešio najteže i najproblematičnije događaje iz naše povesti, te da je istorik izuzetnog smisla za naučna uopštavanja i sinteze“. Na nedavnim izborima za predsednika SANU, Krestić je doživeo politički poraz koji svakako nadilazi okvire Akademije  BETON BR.17  DANAS, Utorak 17. april 2007.   Piše: Redakcija Betona RISTIĆ, LJUBIŠA     Varalica grize RISTIĆ, Ljubiša Ljuša (1947), glumac, režiser, levičar, desničar, kulturni terorista, intimus Mirjane Marković, predsednik JUL-a. Na pozorišnu scenu je stupio kao režiser 1971. Njegovi počeci se vezuju za Atelje 212 i JDP. Kako sam kaže, profesionalno se razvijao se pod uticajem umetnosti FLUXUS-a, pop arta i hepeninga. Bio je urednik Studenta i Vidika. Glavni umetnički kredo u radu bio mu je „eklektika kao jedina estetika“ i „politika kao tema a ne kao cilj pozorišta“, što je izvrsno demonstrirao u svojim političkim performansima tokom devedesetih. Proslavio sa postavkom drama Oslobođenje Skoplja Dušana Jovanovića. Bio je, kako sam priznaje, iskreni titoista za vreme i posle Tita. Potom slobista, pa julovac. U javnim nastupima je voleo da ponavlja epski katalog svojih uzora i učitelja među koje je kao najvažnijeg ubrajao Miroslava Krležu. Sa Rašom Popovim i Petrom Đurićem osnovao je umetnički pokret Novi barok. Režirao je širom stare Jugoslavije (preteča je gastarbajterskog talasa u Sloveniji), kao i u SAD. Jedan je od osnivača KPGT-a (Zagreb, 1977) i upravnik pozorišta u Subotici od 1985. do 1995. Pošto je potpuno devastirao subotičko pozorište, prešao je u Beograd, gde je uz snažnu političku logistiku pokrenuo pozorište u Šećerani - pozorišni raj sa bazenom. Kao zagovornik teze da se „jugoslovenski kulturni prostor ne prostire po teritoriji nego u vremenu“, Ristić se priklonio libertinskim i multikulturalnim idejama Mirjane Marković koja ga je postavila za predsednika JUL-a. Ostao je poznat po tome što je studentske demonstracije 1996/97. kao i potonji pokret Otpor okarakterisao kao profašističke. Bio je veoma tolerantan prema Šešelju, dok je u Zoranu Đinđiću video velikog zagađivača političkog života u Srbiji. Za Miloševićev pad krivio je prevremeno raspisane predsedničke izbore kao i lošu procenu stanja u policiji. Nadahnuto je predviđao šetanje NATO generala po Srbiji. Poslednjih godina je režirao Handkea, Suzan Zontag i Njegoša. Tokom 2000. godine je pokušao da po drugi put uzurpira prava na adaptaciju Kišove Grobnice za Borisa Davidoviča, što je 1981. godine već učinio (Misa u a-molu), kada je i sam Kiš morao da reaguje. Danas na Ljušinim KPGT daskama nastupaju Marko Bulat i ostale estradne zvezde  BETON BR.16  DANAS, Utorak 3. april 2007.   Piše: Redakcija Betona EKMEČIĆ, MILORAD     EKMEČIĆ, Milorad (Prebilovci, Hercegovina, 1928), akademik, jedan od vodećih istoričara i naratora srpske povesti. Diplomirao i doktorirao na Univerzitetu u Zagrebu, specijalizirao istoriju novog veka na Univerzitetu Prinston 1961. Vanredni i redovni član više akademija nauka: ANUBiH, SANU, CANU i ANURS. Redovni profesor na Univerzitetu u Sarajevu do početka devedesetih i nekoliko puta gostujući predavač u SAD. Jedan od osnivača SDS-a. Zelene beretke su ga uhapsile odmah po izbijanju rata, kada je isključen iz ANUBiH zbog razvijanja nacionalističke ideologije sa Pala. Penzionisan je 1994. kao profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Jedan je od potpisnika deklaracije podrške Radovanu Karadžiću. Bavi se isključivo istorijom Srba od kraja XVIII veka do stvaranja Jugoslavije (1918). Produbljeno je analizirao agrarna društva, nacionalne ideologije i pokrete, naročito verski faktor u balkanskoj istoriji. Ekmečić nalazi da su Južni Sloveni u svetsku tipologiju nacionalizama ušli metamorfozom od lingvističkog ka religioznom tipu nacionalizma, što naziva Nacionalizmom Sudnjeg dana, koji je i uzrokovao separatizam katoličkih naroda Slovenije i Hrvatske i slom dveju jugoslovenskih država. Kao nacionalni radnik, brendirao je tezu da najpre počinju azbučni ratovi, pa tek onda oni pravi, kao i tezu da BiH nije bila jedna od pokrajina u kojima je srpski narod živeo, nego ključna oblast koja je određivala njegov ukupni razvoj. Objavio je knjige: Stvaranje Jugoslavije 1790-1918, Ratni ciljevi Srbije 1914-1918, Ustanak u BiH 1875-1878. Zavod za udžbenike mu je 2006. objavio knjigu poetskog naslova Dugo kretanje između klanja i oranja. Istorija Srba u novom veku 1492-1992. U njoj Ekmečić, sasvim na tragu narodne epike o oranju, traga za filozofskom istinom o jednom narodu koji je vekovima išao za volovskim ralima, da bi to oranje bilo prekidano talasima velikih ratova. Dobitnik je Kočićeve nagrade za životno stvaralaštvo 2004. Njegov dolazak u Beograd ratnih devedesetih označava zaokret na beogradskoj istoriografskoj sceni i marginalizovanje objektivnog i naučno-istorijskog pristupa 20. veku (Andrej Mitrović, Latinka Perović, Ljuba Dimić i dr.). Ekmečić okuplja istoričarski krug koji je 1993. inicirao formiranje Odbora za istoriju BiH pri SANU i od tog perioda preuzima vodeću ulogu u tumačenju srpske istorije. Istorijski narativ ovog usmerenja ugrađen je u nacionalnu politiku Vlade Vojislava Koštunice, a jedan od glavnih nastavljača i promotera ovog istorijskog narativa je političar, dinastolog i direktor - Radoš Ljušić  BETON BR.15  DANAS, Utorak 20. mart 2007.   Piše: Redakcija Betona EGERIĆ, MIROSLAV     EGERIĆ, Miroslav (Riđevštica kod Trstenika, 1934), univerzitetski poslenik, književni kritičar i politički istomišljenik Dobrice Ćosića, njegov zemljak, tumač, priređivač i kritičarski bodyguard. Studirao je u Beogradu ali je univerzitetsku karijeru izgradio na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu. Iako je doktorirao 1970. s tezom o književnom delu Đorđa Jovanovića, u poznijim godinama se akademski razvio kao borac za srpsku stvar u ćosićevsko-miloševićevskom smislu. To je demonstrirao svojim kritičarskim radom, neposrednim odlučivanjem u mnogobrojnim žirijima, kao i u političkim akcijama. Književnu karijeru je otpočeo knjigom Portreti i pamfleti. Pored ćosićologije, profilisao se i kao kompetentni tumač Selimovića i Desanke Maksimović. Najomiljenija književna forma mu je lirski esej. Miloševićevu antibirokratsku revoluciju, ukidanje autonomija pokrajinama i donošenje novog Ustava Srbije (1990), Egerić je video kao srpsko demokratsko proleće, a podizanje „Trećeg srpskog ustanka iz 1988.“ okarakterisao je kao ispunjenje kosovskog zaveta. U svom govoru od 28. III 1990, Egerić je artikulisao smisao nacionalnog i političkog rada UKS-a, SANU i SPC-a, istakavši da smo njihovom zaslugom postali „Jedno... da smo ponovo, stradanjem pročišćeni, dospeli u zonu mirne svetlosti i uspravnosti“. Ovakav stav, i pored Egerićevih deklarativnih prodemokratskih shvatanja, ogledao se u njegovom kulturnom i političkom radu. Lobirajući za pisce poput Dobrice Ćosića, Danka Popovića i Milovana Danojlića, sistematski je osporavao prodor modernosti u glavne tokove srpske književnosti. Godine 1997. je zajedno sa više desetina pisaca, naučnika i akademika, potpisao deklaraciju podrške Radovanu Karadžiću. Antiratno orijentisane intelektualce je okarakterisao kao štuka-inteligenciju, dok je za patnje Srba u Bosni okrivio Bošnjake koji su zarad srpske nesreće ubijali svoje sunarodnike. Kao svoje intelektualne lozinke ističe: Slobodu sa kulturom, Smelost bez brutalnosti, Skromnost bez poniznosti i Ljubav