poslednji broj    2008   2007   2006	BETON BR.8  DANAS, Utorak 12. decembar 2006.   Piše: Redakcija Betona BJELICA, ISIDORA     BJELICA, (Dimitrijevna) Isidora, (Sarajevo, 1967), ćerka, supruga, majka, domaćica, tv-lice i pletilja, estradna ličnost, toreadorka, vojvotkinja, rediteljka, scenaristkinja, kolumnistkinja i plodna potpisnica 45 naslova. Od 1986. živi i piše u Beogradu. Iz rodnog Sarajeva stigla je kao „disidentkinja“, ispraćena medijskom aferom nakon proslave rođendana u stilu „nazi-žura“. Magistrirala je na FDU. Srećno je udata za profesora Nebojšu Pajkića. Prema receptu pomenutog „nazi-žura“, na kome je služila krekere sa svastikama od majoneza, izgradila je karijeru srpske samozvane kemp intelektualke i salonske fašistkinje. Veruje u dobrobit bračnog i isplativost intelektualnog života, kao i u ideju o sopstvenom buntovništvu i pripadnosti srpskoj aristokratiji. Njeno desničarenje je bračno, komercijalno i groteskno. U svakoj svojoj knjizi želi da razbije po jedan tabu i otkrije deo „tajne istorije“, što je tokom devedesetih bila dominatna politička, skupštinska, medijska pa i književna naracija. Tajno, šokantno, istorijsko, srpsko, seksualno, špijunsko, autobiografije, biografije, brevijari i romani, neki su od njenih podnaslova i reklamnih slogana. Seksepistolarni roman (potpisala 1995. sa Lunom Lu), Srbija bez orgazma, Najveći ljubavnici serbski, Tajni život P. P. Njegoša, Verenica ratnog zločinca, Tajna Titovog kreveta... Onima koji joj veruju da razbija tabue verovatno nije lako definisati o kojim se tabuima radi. Onima koji ne veruju u podnaslove njenih knjiga i autentičnost istorijskih rekla-kazala, nije teško obrazložiti svoje sumnje. Ne pripada nijednoj stranci, ali u svakoj izdvaja ponekog političara. Omiljeni su joj A. Vučić, N. Bakarec, Č. Jovanović, B. Tadić. Cecu Ražnatović smatra novom Dragom Mašin - jer je žrtvovana zbog srpstva, a Ratka Mladića najpoželjnijim muškarcem na Balkanu. Režirala je „lascivne nezavisne“ filmove Dorćol- Menhetn i (nezavršeni) o Dragi Mašin koju tumači folk pevačica Vendi. U pozorištu režirala Sarajku u Beogradu, kemp-projekat Popička u Parlamentu i dr. Česta je gošća brojnih televizija, te autorka i voditeljka emisije Klot-frket (blagopočivše BK). Pletivo je rabila i u drugim tv-emisijama pridajući mu tobože konceptualno-kritički značaj. Kolumnistkinja je Kurira i Lise. Njen trajni „doprinos“ ovoj kulturi može se svesti na rehabilitaciju ljotićevskozboraš kih narativa, koje je zajedno sa svojim mužem plasirala kao žargon autentičnosti novokomponovane srpske estrade/elite. Dobitnica je nagrada Najvoljenije žene XXI veka, Gala pisac 2002, i Zlatni bestseler 2004. Napisala je roman-haljinu Kako s muškarcima. Još uvek ne razmišlja o romanu-posteljini  BETON BR.7  DANAS, Utorak 28. novembar 2006.   Piše: Redakcija Betona KAPOR, MOMO     Redakcija Betona u sovjetskim vremenskim kapsulama    KAPOR, Momo (Sarajevo, 8. IV 1937), pisac i slikar, nekada predstavnik „proze u trapericama“, a potom promoter literature u maskirnoj uniformi. Napisao je nekoliko zapaženih romana kao što su Foliranti, Provincijalac, Una. Omiljeni pisac tinejdžerki ranih osamdesetih, a zatim najtiražniji ratni autor u Srbiji, preteča fenomena Ljiljane Habjanović Đurović. Tokom ratova Kapor se otvoreno stavlja na „branik otadžbine“ nastavljajući svoju karijeru kao ratni izveštač iz Hrvatske i Bosne. Kao kolumnista Politike („011“) i JAT-ove revije godinama ispisuje svoje teze o ratu, srpstvu, Beogradu, ajvaru, sankcijama, čorbastom pasulju, Vuku Bojović u i perfidnom Zapadu. Jedan je od aktivnih promotera i podržavalaca „borbe za stvaranje i održanje Republike Srpske“. S Radovanom Karadžićem, koji ga je fascinirao jedne davne zime kada je Sarajevom prošao noseći badnjak, ne deli samo političke aspiracije, već i specifičnu mržnju prema tom gradu koju je uobličio u svojoj Sarajevskoj trilogiji (Poslednji let za Sarajevo, Hronika izgubljenog grada i Čuvar adrese). Inače, Hroniku smatra svojom molitvom za izgubljeni grad Sarajevo. Pomenuti roman je napisao, kako priznaje, pod uticajem svog boravka na Hilandaru tokom 1997. Ovo nije usamljeni, ali je svakako markantniji primer književnog povezivanja turbo pravoslavlja s ratom u Bosni, tj. crkve i opsade. Moglo bi se reći da je Kapor tokom devedesetih percipiran kao nacionalistički trendseter koji je ukazivao kako na važne turističke i ratne destinacije, tako i na teme u književnosti i novinarstvu. Jedan je od generatora antievropskog diskursa u Srbiji. Zagovornik je „Blut-und-Boden“ ideologije koju u svojim tekstovima estetizuje i plasira kao etnički ekskluzivitet. Kapor je nedavno u izdanju Derete objavio knjigu pod naslovom A Guide to the Serbian Mentality, nastojeći da na jeftinoj kvaziantropološkoj priči o ćevapčićima, opancima i kajmaku još jednom demonstrira srpsku superiornost. Dobitnik je mnogobrojnih književnih nagrada. Član je Međunarodnog odbora za istinu o Radovanu Karadžiću. Uzgred, Karadžića poredi sa Solženjicinom i Brodskim, dok Milorada Ulemeka Legiju i njegov Gvozdeni rov, čiji stil toliko podseća na Kaporov, stavlja u rang Paunda i Vijona. U jednom od Oktoihovih izdanja Zelene čoje Montenegra osporio je koautorstvo svom nekadašnjem prijatelju Zuki Džumhuru izbacivši njegovo ime s korica ove knjige. Živi i radi u Beogradu. Slike, ipak, izlaže u inostranstvu. Sarajevo i dalje, s Pala, posmatra kroz durbin  BETON BR.6  DANAS, Utorak 14. novembar 2006.   Piše: Redakcija Betona JOVANOVIĆ, ALEKSANDAR     JOVANOVIĆ, Aleksandar (Ratari, 1949), doktor, kritičar i istoričar književnosti, poznavalac srpskog neosimbolizma koji je u međuvremenu postao promoter pesničkog neomilitarizma - važan akter kulturne, ali i političke scene Srbije. Svoju karijeru je započeo kao profesor Prve beogradske gimnazije (gde je u to vreme predavao i današnjem predsedniku Srbije Borisu Tadiću), da bi potom, shvativši da se na neosimbolizmu ne može graditi karijera, priklonio grupi književnih ideologa srpskog nacionalizma. Uvek je važio za „stručnjaka iz senke“ koga je bilo poželjno imati u žiriju ili upravnom odboru. Stoga je Jovanovićeva karijera, pored Vase Pavkovića i Mihajla Pantića, jedna od najparadigmatičnijih kada je u pitanju uticaj na kreiranje kulturne scene. Bio je član žirija sledećih nagrada: Nagrade „Knez Pavle Karađorđević“, Nagrade „Borisav Stanković“, Nagrade „Desanka Maksimović“, Nagrade „Zaplanjski Orfej“, Nagrade Međunarodnog beogradskog sajma knjiga, te Nagrade „Vladislav Petković Dis“. Jedan je od specijalnih konsultanata za formiranje kritičarskog borda Nagrade „Meša Selimović“ koju dodeljuju Večernje novosti. Stoga nije neobično kada najveći skor glasova „osvoje“ knjige kakvo je Nedremano oko R. P. Noga, ili Semolj zemlja Mira Vuksanovića. Ovakav neposredni uticaj na kreiranje kulturne politike je retko ko imao u poslednjih petnaestak godina. Jovanović je pored žiriranja gostovao i u Srpskoj književnoj zadruzi kao sekretar, u kojoj je nastavio onu liniju devastacije ove institucije koju je krajem šezdesetih započeo Dobrica Ćosić, pretvorivši je u političko telo za rešavanje „srpskog pitanja u Jugoslaviji“. Bio je prodekan na Učiteljskom fakultetu 1998. u vreme donošenja ozloglašenog Zakona o univerzitetu, da bi od 2003. postao dekan istog fakulteta. Na prijemu studenata prve godine, kao dekan organizovao je koncert Merime Njegomir u prostorijama Učiteljskog fakulteta. Od 4. aprila 2006. godine predsednik je Nacionalnog prosvetnog saveta, najviše institucije u obrazovanju jedne zemlje. Inače, pored srpske književnosti, predaje istoriju srpske kulture i tumačenje Biblije. U kritici se zalaže za religiozno i nacionalističko pevanje, ne voli reči „postmodernizam“ i „kosmopolitizam“. Bio je recenzent jubilarnog izdanja Knjige o Milutinu Danka Popovića (SKZ, 2004). Danas je član žirija za dodelu NINove nagrade za roman godine i još mnogo toga.  BETON BR.5  DANAS, Utorak 18. oktobar 2006.   Piše: Redakcija Betona RAKITIĆ, SLOBODAN     RAKITIĆ, Slobodan (30. IX 1940, Vlasovo kraj Raške) polupesnik, političar-hrišćanin, lider nacionalističkog Kulturkampfa devedesetih, a prema pisanju srpske književne kritike - predstavnik „poetske metafizike“. Uređivao je časopise Savremenik i Raška. Bio je član redakcije Književne reči. Od 1973. je radio na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Predsednik je Srpske književne zadruge. Jedan je od osnivača Srpskog pokreta obnove (1990). Poslednje godine rata u Bosni Rakitić je uvideo da je Srbiji potrebna stranka „nove generacije“ pa je pod parolom „sabornost je politički vid hrišćanstva, blizak srpskoj tradiciji i mentalitetu“, osnovao Sabornu narodnu stranku. Od 1994. do kraja 2004. bio je na čelu Udruženja pisaca Srbije koje je vodio kroz odsudne bitke pre, a naročito posle pada Miloševića, kada je ovo „nepartijsko“ krilo SPS-a izvojevalo jednu od važnijih reakcionarnih pobeda neposredno posle 5. oktobra. Naime, kada je na skupštini UKS-a, održanoj 23. novembra 2000, došlo da rascepa u Udruženju, Rakitić je manifestovao snagu sabornosti i uz pomoć snaga Otačastvenog pokreta Obraz uspeo da sačuva institucionalni i pravni poredak UKS-a. Kao svoj poetički i politički kredo proklamovao je ugroženost srpstva, što mu je oduvek obezbeđivalo visok položaj u društvu. Tokom rata 1999. vodio je Kulturkampf protiv mondijalista i neprijatelja srpskog naroda. Ginteru Grasu je pisao preteća pisma dva puta. Prvi put u vreme NATO kampanje kao predsednik UKSa, što je izazvalo masovno izbacivanje Grasovih knjiga iz biblioteka, a drugi put pod okriljem Akademije „Ivo Andrić“. Jedan je od potpisnika peticije upućene premijeru Koštunici za oslobađanje Jova Đoga i Saše Badnjara, optuženih za skrivanje ratnog zločinca Ratka Mladića. Ipak, posle ovenčavanja nagradom „Stefan Prvovenčani“ ovog leta, kao autopoetički stav iznosi tvrdnju da „poezija ne sme nikome i ničemu da služi, sem jeziku i samoj sebi“. Za svoje književne i patriotske zasluge bio je nagrađivan u svim sistemima, iako se protiv njih deklarativno borio  BETON BR.4  DANAS, Utorak 19. septembar 2006.   Piše: Redakcija Betona HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ, LJILJANA     HABJANOVIĆ ĐUROVIĆ, Ljiljana (Kruševac, 06. IX 1953), diplomirana ekonomistkinja, novinarka, spisateljica-eklektičarka, aktivistkinja JUL-a, paradigmatična pojava na srpskom književnom nebu Miloševićevog doba. Habjanovićeva je, kako sama kaže, rano spoznala svu relativnost mitova, kao i njihov značaj za opstanak nacije. Stoga je pod parolom miroljubivosti i ravnopravnosti polova i nacija tokom svih ovih godina favorizovala opciju čvrstog patrijarhalnog modela, kao i motive srpske nacionalne ugroženosti. Svoju spisateljsku karijeru otpočela je transferom iz jedne turističke agencije u magazin Duga u jesen 1991, kada te novine postaju generator ratno-huškačkog diskursa, netolerancije i međunacionalne mržnje. Ovaj prelazak je omogućilo poslovno poravnanje između spisateljkinog muža Milana Đurovića, dugogodišnjeg čelnika Jugopetrola, i Ilije Rapajića, tadašnjeg direktora BIGZ-a (izdavač Duge). U to vreme otpočinje prijateljstvo između Habjanovićeve i Mirjane Marković, kolumnistkinje pomenutog lista. Tokom devedesetih ona je u više navrata manifestovala ovu bliskost, između ostalog i ranim hagiografskim tekstovima o bračnom paru Milošević. O svom „levičarstvu“ Habjanovićeva je rekla: „Isus je žene tretirao potpuno ravnopravno. To je i princip levice“. Oksimoronski ideološki spojevi nisu neuobičajeni za ovu spisateljicu. Ona je tokom devedesetih verovala: u Vavina proricanja (prorekla joj Nobelovu nagradu), Zevsa, dijamat, transcendentalnu meditaciju i naposletku u Boga. Njena karijera se vezuje za Narodnu knjigu, i zaista, pored Gorana Petrovića i Marka Vidojkovića, ona je jedino književno ime koje je ovaj izdavač uspeo da kreira. Sve ostale su kupili. Posle razlaza s Narodnom knjigom, kao i sa svojim promoterima Radivojem Mikićem i Vasom Pavkovićem, koji pada u vreme raskida s Mirjanom Marković i priklanjanja Amfilohiju, Habjanovićeva pokreće svoju izdavačku kuću pod nazivom „Globosino Aleksandrija“ (muž joj je bio direktor „Globos“ osiguranja, tačnije jedini privatni deoničar u njemu) čiji izdavački profil trasira svojim romanom Igra anđela. Posle pada Miloš evića, Habjanovićeva se priklanja novom centru moći koji ima velikog udela u vođenju politike u Srbiji - Crkvi. Tokom 2004. kreće na putovanje u svete zemlje. Na njenom sajtu mogu se pronaći fotografije ove autorke koja u skrušenom položaju, s velikim drvenim krstom na leđima, poput Simona Kirinca kreće put Golgote. Dobitnica je više nagrada. Najčitanija je autorka/autor u Srbiji  BETON BR.3  DANAS, Utorak 15. avgust 2006.   Piše: Redakcija Betona TOHOLJ, MIROSLAV     Komesar zadužen za koncesije (nije Toholj)    TOHOLJ, Miroslav (Ljubinje, 11. IV 1957), pisac-politikant, predstavnik Mlade srpske proze, urednik sarajevske Svjetlosti, a potom partijski čovek SDS-a od osnivanja, urednik partijskog glasila Javnost i ministar informisanja Republike Srpske u Karadžićevoj Vladi. U književnost je ušao 1979. romanom To sniva lamparija. Živeo je u Sarajevu sve do početka rata kada je otišao na Pale i odatle zajedno s Radovanom Karadžićem razvijao strategiju za uništenje tog grada. Važio je za jednog od talentovanijih pisaca, a 1992. ga je kritičar Aleksandar Jerkov uvrstio u Antologiju srpske proze postmodernog doba gde je primetio da ovaj autor osciluje između Beketovog apsurda i zavičajnog magnetizma. Već u tom trenutku Toholj je bio daleko od postmodernih strategija mišljenja iako se kasnije u intervjuima pozivao na postmodernu prirodu rata u Bosni, videvši ga kao mešavinu Trojanskog rata, Francuske revolucije i Vijetnama. Dve godine pre toga on je napustio Borhesovu Peščanu knjigu, svečano izjavivši da se priklonio „književničkoj buni Radovana, Gojka, Rajka, Dobrice, pa i Vuka“. Svoje ministarstvo vodio je pod geslom borbe za odbranu „srpskog narodnog bića“, da bi na kraju bio optužen da je izgubio propagandni rat. Danas Toholj mirno živi u Beogradu, gde nastavlja svoj rat drugačijim sredstvima. Kao sekretar Odbora za istinu o Radovanu Karadžiću i urednik izdavačke kuće IGAM, bavi se isključivo popularizacijom lika i dela svog lidera. Poriče zločine nad nesrpskim življem u Bosni, a u književnosti važi za jednog od vodećih promotera modela kosmički ugroženog srpstva, zbog čega mu je za knjigu Mala Azija i priče o bolu dodeljena Andrićeva nagrada 2002. godine. Kritičar Petar Arbutina ga vidi kao jednog od najvećih autora srpske (anti)ratne proze. Redovno piše političke komentare za Glas javnosti. Sasvim u skladu s tonom komentara, Toholjeva kolumna nosi naslov „Gluvo doba“  BETON BR.2  DANAS, Utorak 18. jul 2006.   Piše: Redakcija Betona MATIJA BEĆKOVIĆ     MATIJA, Bećković (Senta, 29. XI 1939), najpre pesnik, potom novinar i satiričar, pa saradnik dečjeg programa TV Beograd, onda akademik, član Odbora za slobodu misli i izražavanja, predsednik UKS-a u najslavnijim danima (1988-1992), naposletku dvorski pesnik, nacionalni bard i narodni mudrac. Na književnu scenu stupio je ljubavnom poezijom, angažovanim pesmama i satiričnim zapisima koje je objavljivao u Ježu, Zumu i Čiku uglavnom pod pseudonimom dr Janez Paćuka. Kada je srpski bog Mars pozvao na povratak veri otaca, Matija Bećković Paćuka je bio spreman. Već godinama nije govorio u svoje ime, nego „iz glave cijela naroda„. Lansiranjem slogana „Kosovo je najskuplja srpska reč„ i „Srbi u Hrvatskoj su ostatak zaklanog naroda„ postaje vodeći copywriter srpskog nacionalizma. Radno obeležava 600. godišnjicu Kosovske bitke u ulozi putujućeg propovednika. Obilazi srpsku dijasporu po Australiji i Evropi, prorokujući o najskupljoj reči – „bez krvi se nije mogla kupiti, bez krvi se ne može ni prodati„. Ubrzo prelazi s reči na dela. Godine 1990. učestvuje u predstavljanju novoosnovane SDS-BiH zajedno s Radovanom Karadžićem. S grupom odabranih akademika 1991. pokušava da osnuje Srpski nacionalni savet koji je trebalo da radi na ujedinjenju svih srpskih država. Pošto je projekat propao, ista grupa osniva Srpski sabor koji se uspešno bavio izradom etničkih karata. Dr Janez Paćuka postaje član Krunskog saveta 1992. godine, kada je konačno shvatio da Slobodan Milošević nije izdanak kraljevske loze. Više puta je pokušao da opere biografiju, ali bez većeg uspeha. Objavljivanjem poeme Ćeraćemo se još zasigurno je potvrđen status „pesnika ontološke omraze„ u novijoj srpskoj književnoj produkciji. Dobitnik jesvih nagrada, osim Zlatnog skakavca.  BETON BR.1  DANAS, Utorak 20. jun 2006.   Piše: Redakcija Betona CRNČEVIĆ, BRANISLAV BRANA     CRNČEVIĆ, Branislav Brana (Ruma, 8. II 1933), najpre književnik, potom scenarista, pa publicista, zatim politički komentator, onda ratni huškač, pa patriota-profiter, naposletku pisac nekrologa za preminule saborce i počasni saradnik Službe. Na književnu scenu je stupio pod pseudonimima Vinon Rumski i Branislav Bip. Jedno vreme je radio kao službenik predstavništva zrenjaninske pivare. Od tih dana datira i njegova sklonost ka satiri i dečjoj literaturi. Bio je urednik Ježa i Malog ježa. Objavljivao je aforizme uglavnom na temu karakterologije Srba, problema male države i ratnog dezerterstva. Mihiz ga je u časovima kafanskog pijanstva poredio s Aristofanom i Juvenalom, a jednom prilikom ga je okarakterisao kao „borca za najstarije i najviše vrednosti: istinu, pravdu, slobodu, čestitost, narod.“ Zaista, Vinon Brana Rumski se tokom osamdesetih i devedesetih svrstao u red najviđenijih boraca. Drugovao je s Arkanom, Slobodanom Miloševićem, Radovanom Karadžićem, Miroslavom Toholjem i Momom Kaporom. Na početku devedesetih obavljao je poslove od državne važnosti: koordinirao je distribuciju naoružanja Srbima u Hrvatskoj, a sve to preko Matice iseljenika čiji je predsednik postao u međuvremenu. Pisac pripovetke „Bosonogi i nebo“ intenzivno je pratio i komentarisao političke događaje u svojoj kolumni „Srpska posla“. Tako se satira nekadašnjeg književnika pretvorila u oružje za otkrivanje i lociranje neprijatelja srpskog naroda, kao i za njegovo naknadno uništenje. U jednom trenutku Vinon Rumski je postao najvažniji politkom Memoranduma, a njegove lekcije iz nemorala i danas možemo da čujemo preko televizijskog programa, najpre RTS-a, potom Pinka, kao i TV Stankom. Kao i Radovan Karadžić, autor je izdavačke kuće IGAM. O njemu postoji sve obimnija literatura u transkriptima Međunarodnog tribunala u Hagu.