 |
| BETON
BR.100 |
DANAS, Utorak
13. jul 2010. |
|
|
| Piše:
Sekretar SANU |
|
| |
| Beton - Kulturno propaga(n)dni komplet (jun 2006, Beograd),
mrsko glasilo beogradskih poltpotovaca. Kao što mu
ime kaže, nema tu ni golog „k“ od književne kritike, sve sama
propaganda i kuloarski šljam. Neka mi ne zamere čitaoci Jutarnjeg, ali kada pišem o njima, provali iz mene samo
ono najgore. Kao što reče moj šef Dobrica, dobro je da ih je
malo. Svega četvorica u redakciji, pod kišobranom bednog
beogradskog lista Danas (Sašu Ćirića pratimo jos od nenarodnih
studentskih protesta 1996, Tomislav Marković je neprijateljski
element koji je završio u E-novinama, Miloš Živanović
se vešto krije od javnosti, a Saši Iliću smo već isekli
dotok vode i struje – neće još dugo!). Kad su se prvi put pojavili
u leto 2006, |
|
uplašili smo se da će im se odmah pridružiti akademska mlađarija. Na svu sreću, ništa od toga nije
bilo. Ostali su sami da pišu svoje prepotentne kvazianalize
o velikanima koji su predano gradili Veliku Srbiju od kneza
Lazara do naših dana. Ništa im nije sveto, ni Kosovo, ni Republika
Srpska, ni Slobin grob u Požarevcu. Kad je bilo ono
s Koštunicom stani-pani oko proglašenja nezavisnosti KiM,
pokazali su se kao najgori izdajnički otpad. Onda su nam dojavili
iz Službe da imaju i prezentaciju na internetu
(www.elektrobeton.net). Lepo su se povezali s Crnogorcima,
Bosancima i Hrvatima. Naročito s Hrvatima. Onaj Feral ih je
objavljivao neko vreme, ali na svu sreću, ugasiše naši |
|
hrvatski
prijatelji Feral. I bi lepo neko vreme. Ali onda se nastavilo
u nekakvom Zarezu i na Booksi. E sad, šta je to Booksa, naša Služba nije još detektovala ali radi se na tome. Da zlo
bude još veće, izvesni Kruno Lokotar ih je angažovao da vode
Algoritam u Beogradu i da nam uvoze kojekakve knjige
bosanskih i hrvatskih pisaca – pa jesmo li se za to borili?!
Sada su nastupali u Leipzigu, pljuvali državu o nemačkom
trošku. Moj šef je pisao Merkelovoj i zapretio da će skočiti s
Brankovog mosta ukoliko ih budu pozvali i sledeće godine.
Pa toj se pošasti, što reče Šešelj, mora stati u kraj.
Tekst je preuzet iz specijalnog izdanja Jutarnjeg lista (6.4.2010). |
| |
|
|
|
|
 |
|
|
| BETON
BR.98 |
DANAS, Utorak
15. jun 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| KUSTURICA, Emir (Sarajevo, 24. 11. 1954); KUSTURICA, Emir Nemanja (6.5.2005, Manastir Savina, Crna Gora). Filmski
režiser, cenjeni predstavnik svetskog filmskog džetseta, kontroverzni predstavnik srpske estrade, arhitekta novog srpskog
identiteta. Jedan od retkih umetnika kome je pošlo za rukom da napravi inverziju sintagme državnog umetnika u umetnikovu državu. Diplomirao je filmsku režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Pragu 1978. Uspešno je debitovao
iste godine filmom Gernika koji je snimio po noveli Antonija Isakovića. Potom se obratio jos jednom autoru koji će mu
postati zvezda vodilja kroz nemirne godine. Reč je o Ivi Andriću, po čijoj je pripoveci Bife “Titanik” (1979) snimio televizijski
film. Od samog starta, Kusturica je prepoznat kao odličan režiser, što pokazuju i brojne međunarodne nagrade.
Pa ipak, pravo filmsko rođenje balkanskog genija usledilo je 1981. sa filmom Sjećaš li se Doli Bel. Film je snimljen po scenariju
Abdulaha Sidrana, što je Kusturica kasnije u NIN-u osporavao, objašnjavajući kako nikada to ne bi bio takav scenario
da on sam nije uneo svoje elemente, (npr. hipnoza nasuprot marksizmu) ili kasnije, u drugom filmu (motiv
mesečarenja), Otac na službenom putu (1985; Zlatna palma u Kanu). Oba filma su snimljena u jeku antikomunističkog talasa u Jugoslaviji i predstavljaju antologijske momente zalaska jugoslovenske kinematografije. Sam Kusturica poriče da
je pripadao nekom nastavku crnog talasa, mada je iz te poetike izneo sve one elemente koji u post-titoističkom periodu
više nisu funkcionisali kao subverzija već kao potvrda dominantnog mišljenja (i kod radničke baze i kod partijske avangarde).
Otuda je usledila i neslućena popularnost pomenutih ostvarenja. Gradeći |
|
karijeru filmskog režisera koji je o najvažnijim stvarima govorio sa zakašnjenjem, Kusturica je lako dospeo do jugoslovenskog estradnog vrha, tako da je pred
rat slovio za veličinu od čije je odluke zavisilo čiji će tas prevagnuti. Zanimljiva je njegova ispovest o susretu sa Alijom
Izetbegovićem, koga je “prokužio” kada mu je ovaj rekao da je njegov Andrić zapravo “podvorničko kopile puno mržnje”.
Tada je Kusturica doneo jednu od svojih mnogobrojnih odluka, prepustivši se svom umetničkom instinktu da ga vodi kroz politička bespuća naredne decenije. Pristavši uz Miloševićevu ideju “očuvanja Jugoslavije”, Kusturica je preuzeo i dobar
deo srpskog pogleda na tadašnje događaje. To je, naravno, oduvek kombinovao sa svojim elementima hipnoze i mesečarenja. No moglo bi se reći da su ti njegovi elementi samo u jednom trenutku došli do pravog umetničkog izražaja
i to u filmu koji stoji na međi između njegove antikomunističke i postjugoslovenske faze, u delu Arizona Dream (1993).
Nakon toga je usledio neslućeni autorski pad ovog umetnika, koji je dramu svog identiteta počeo da kapitalizuje preko
srpskog filmskog narativa Podzemlje (1995; Zlatna palma u Kanu), Crna mačka, beli mačor (1998), dospevši naposletku
do potpunog besmisla i rustikalnog kiča (Zavet, 2007). Da nesreća bude veća, Kusturičini filmovi iz postjugoslovenske faze su u imagološkom smislu, potpuno pogađali zapadni pogled na Balkan, tako da je međunarodni uspeh tih redundantnih
skalamerija samo utvrdio njegovu poziciju na svetskoj sceni, dok je na domaćem terenu postao umetnik veći od
države. Iako je bežao od toga da u Bosni postane nacionalni heroj, Kusturica je u Srbiji postao ikona novog nacionalnog
identiteta (možda baš ona iz |
|
Zaveta, sveže kičerski molovana), shvatajući ga na način bećkovićevsko-ćosićevski, suprotstavljen
svakom modernitetu. Nakon 2000, Kusturica se povukao u planine (Mokra gora) gde više za njega nema zime, budući da je u jednom trenutku država počela da radi za njega, izdvajajući ogromna sredstva za njegove projekte, koji
veliko finale treba da dožive upravo u podizanju Kamengrada u Višegradu i filmskoj adaptaciji Andrićevog romana Na
Drini ćuprija. S druge strane, Kusturica je po svaku cenu želeo da ostane subverzivan i kontroverzan, što je on umesto
autorskim radom nadomeštao svojim povremenim tučama, te političkim istupima i podrškom retrogradnih politika, što
je kulminiralo u prepoznavanju Koštunice kao pravog lidera te nove Srbije. Kao glasoviti antidemokrata, alterglobalista
i konzervativac, Kusturica je poput Handkea, počeo da se bori za srpsku stvar. Danas on, poput pravog biznismena u jednoj
osiromašenoj zemlji, uživa sve blagodeti zapadnog sveta, svirajući sa Neletom Karajlićem svoje unca-unca bednima
i poniženima širom trećeg sveta, hvaleći bandite i ratne zločince poput Radovana Karadžića i Ante Gotovine, obećavajući novi raj na zemlji kada “omražena” Amerika i Engleska postanu zemlja proleterska. Pa ipak, kaže on u jednom intervjuu,
Srebrenica je i njegova tragedija. Pitanje je dana, međutim, kada će sa bradatog lica Raše Dabića pasti čaplinovska krinka, kada će i Kusturica shvatiti da se iza tog “dobroćudnog” nadrilekara ne krije nikakav Čaplin niti Baster Kiton već
pravi uzrok i njegove lične tragedije. Tada će i veliki Kusturica, poput njegovog junaka Pola Ležera (u prevodu: “rođen
da bude glumac”) pokušati da pobegne iz ovog filma, ali tada će biti prekasno |
|
|
| BETON
BR.97 |
DANAS, Utorak
1. jun 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| ISAKOVIĆ, Antonije – Lule (Rača Kragujevačka, 06.11.1923 — Beograd, 13.01.2002), bio je partizan, pisac, funkcioner, akademik,
član memorandumske grupe, ćosićevac i miloševićevac. Iako je njegova biografija sada zaokružena i ne može joj se ništa
dodati niti oduzeti, teško je ustanoviti koji je njen aspekt bio presudan za Isakovićev angažman tokom osamdesetih i devedesetih
godina. Bio je dugogodišnji direktor Prosvete i NIN-a. Jedan od trojice poratnih modernista i meštar partizanske pripovetke (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom romansijer (Tren I, 1976, Tren II, 1982), NIN-ov laureate,
kreator kulturne i književne politike Srbije druge polovine dvadesetog veka, kao i velikosrpske politike devedesetih. Jedan od
najekranizovanijih pisaca tadašnje Jugoslavije, kako vole da istaknu njegovi biografi. (Kroz granje nebo 1958, Tri 1965, Kašika 1970, itd.) Osamdesetih godina je aktivno učestvovao u stvaranju nacionalističke političke platforme za prevrednovanje svega
što je u saradnji sa komunističkim rukovodstvom SFRJ gradio tokom posleratnih decenija. Kao član SANU, uzeo je učešće u borbi
za konačno rešavanje kosovskog pitanja. Bio je urednik |
|
Knjige o Kosovu (1985) glasovitog medieviste Dimitrija Bogdanovića,
koji je pokušao da u rasponu od gotovo hiljadu godina pokaže istoriju sukoba između Albanaca i Srba kao i genezu velikoalbanskog
nacionalizma. Takođe, pored akademika Radovana Samardžića, bio je jedan od najviđenijih autora Memoranduma SANU. U
Slobodanu Miloševiću je prepoznao novu političku snagu za implementaciju memorandumskih stavova. Sa Mihajlom Markovićem je postavio temelje SPS-a i bio je u dva mandata potpredsednik te partije. Blizak Miloševiću ali ne i Mirjani Marković, Isaković je
od ranih espeesovskih dana trpeo njenu aroganciju. Podneo je nekako i to što je svom dobermanu dala ime “Antonije”, ali tek u
godini kada je počelo većanje oko formiranja JUL-a, Isaković je istupio sa tezom da je “JUL jedna konzervativna leva partija koja
će kao upijač da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i očistiće njegove redove od onih ljudi koji tu ne treba da budu”. Tako
je počelo, prema Isakovićevom priznanju, njegovo udaljavanje od Miloševića do koga više “nije mogao da dopre”. Čašu je prelio
njegov nastup na književnoj promociji knjige Mirjane Marković, posle koje je |
|
preko tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra
Tijanića dobio poruku da je autorka bila veoma nezadovoljna njegovim nastupom. U oktobru 1999, Isaković je sa još četrdesetak
akademika potpisao peticiju za smenu Slobodana Miloševića. U to vreme, ponovo je počeo da se vraća svojim ranim ljubavima,
pisanju priča i ribolovu. Nekoliko pisaca je pokušalo da ocrta Isakovićev profil posle njegove smrti; tu je pre svega njegov
“životni drug” i dvostruki kum Dobrica Ćosić, kao i mnogo mlađi kolega po ribolovu, peru i porodičnoj predaji – Mihajlo Pantić.
Ćosić ga je, u svom maniru, video kao “pisca nepokolebljivog patriotizma i demokratskog, humanističkog nacionalizma” (ovu
formulaciju je kasnije P70 prilagodio za svoj manifest). S druge strane, prof. Pantić ga je okarakterisao kao melanholičnog (političnog) pripovedača, “razočaranog u svoje pobede”, s kojim je oduvek najradije pričao o ribama, nikada o politici i književnosti.
Isaković je pred kraj života, svakako kao odjek tog ribanja i ribarskog prigovaranja, objavio zbirku pripovedaka Riba (1998).
Njegovo delo je rano ušlo u kanon srpske književnosti i tamo ostalo vo vjeki vjekov |
| |
|
|
|
|
 |
|
|
| BETON
BR.96 |
DANAS, Utorak
18. maj 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| ŠOTRA, Zdravko (Stolac, BiH, 13.2.1933), zvezda koja ne tamni. Rođen
u Bosni, Drugi svetski rat je sa porodicom proveo na Kosovu, da bi u Beogradu,
na državnoj televiziji krajem pedesetih godina prošlog veka započeo svoju rediteljsku karijeru. Najpre je radio adaptacije klasika (Mopasan,
Čehov), da bi se potom oprobao i u zabavnom programu Obraz
uz obraz (1972). Šezdesetih godina je počeo da radi igrane serije i filmove.
Njegova prva zapažena serija bila je Više od igre (1977), koja je
tematizovala događaje u jednoj srpskoj varoši u sumrak Evrope tridesetih
godina, raspad stare građanske klase i formiranje komunističkog pokreta
otpora. Odmah posle Titove smrti, Šotra je snimio svoju labudovu
pesmu u vidu televizijske serije Priče iz majstorske radionice, koja je zahvaljujući fantastičnom Zoranu Radmiloviću u glavnoj ulozi, ostala antologijsko
televizijsko ostvarenje, nesvakidašnji spoj humora i sarkazma,
ali i autoironije u prikazivanju jednog društva koje je ubrzano počelo da se raspada. Međutim, Šotra se tokom osamdesetih godina priključio opštoj nacionalističkoj euforiji koja se pored trasiranja novog
„srpskog puta“ temeljila i na rekreaciji |
|
mitova, pre svega kosovskog u
vreme ustoličenja Slobodana Miloševića, kao i na reinterpretaciji zločina
nad Srbima iz prošlosti, koja je praćena i iskopavanjem starih jama u
Hercegovini, inače Šotrinom zavičaju. Sam Zdravko Šotra o tom vremenu
priča kao o prelomnom trenutku u kom je on „slučajno saznao da se
u Hercegovini nakon pedeset godina otvaraju jame“. Šotra uzima aktivno
učešće u toj operaciji ekshumacije i ponovne sahrane (u Pribilovcima),
dok se u njegovoj kinematografiji događa interesantno iskliznuće
od urbanog ambijenta ka pastoralnom, od građanske kulture ka vojničkoj, od ironije ka patosu i etnocentrizmu, od umetničke dekonstrukcije
društa ka resantimanu. Za taj period, ključna je njegova saradnja sa piscima
Jovanom Radulovićem, čije je delo Braća po materi ekranizovao
1988, kao i sa Ljuboimirom Simovićem, čiju je dramu Boj na Kosovu adaptirao za film, snimljen i prikazan na godišnjicu Kosovske bitke
(1989). Devedesetih godina je Šotra krenuo dalje u skladu sa državnom
politikom. Snimio je potpuno negledljivu dramu Dnevnik uvreda 1993.
koja je
|
|
trebalo da običnom čoveku pod sankcijama ponovo vrati smisao
života. Pošto u tome nije uspeo, Šotra se u drugoj polovini devedesetih
godina okrenuo nečemu što će od njega napraviti srpskog Kopolu/Šopolu - lakim komadima. Sasvim na državnom kursu, čije geslo glasi „lepotom
protiv grubosti“, „pravom umetnošću protiv politikantstva“, Šotra
je do danas uradio čitav niz televizijskih ostvarenja, melodrama i
malograđanskih limunada. Od 1998. kada je uoči sukoba na Kosovu i NATO
udara ekranizovao Vitezovićevo Lajanje na zvezde, Šotra se posvetio
kreiranju novog srpskog identiteta. Pravdajući se da ga zanima samo rad
sa „ljudskim materijalom“ ali ne i politika (dok je taj „ljudski materijal“
upravo on sa svojim saputnicima u srpskoj kulturi i politici „samleo“ tokom
osamdesetih godina), Šotra se okrenuo dalekoj prošlosti i sentimentu: Zoni Zamfirovoj, Ivkovoj slavi, opusu MirJam. Pokušavajući da
uradi ono što je Momo Kapor činio sa kajmakom i čvarcima, Šotra je otišao još dalje u rekonstrukciji srpskog identiteta, proizvodeći jednu lažnu sliku o društvu koje nikada u tom obliku nije ni postojalo |
|
|
| BETON
BR.94 |
DANAS, Utorak
20. april 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| JERKOV, dr Aleksandar (Beograd, 1960), srbijanski profesor Univerziteta, nekada „direktor
srpske književnosti“, danas samo njen službenik. Školovao se u Beogradu. Sve
akademske radnje obavio je na Filološkom fakultetu gde od kraja osamdesetih i radi. Pre
17 godina zakleo se na autorski celibat, što dosledno poštuje do današnjih dana. Sklon
da uređuje, priređuje, savetuje, žirira, presuđuje, ali ne i da objavljuje. Za njegove rane,
formativne godine, bitne su dve stvari: s jedne strane načitanost i velika ambicija da se
na književnoj sceni institucionalno etablira, dok s druge strane pokazuje izraziti konformizam
oličen u bliskosti s vlašću, koju su tih godina predstavljali Mirjana Marković i
njen univerzitetski kružok mladih marksista (kasnije JUL-ovska oligarhija). Blizina ovom
kružoku, mladom Jerkovu omogućila je zvezdani period u životu: od inauguracije tzv. mlade srpske proze u časopisu Republika 1984, preko Fulbrajtove stipendije 1985/1986,
te uredničkog nameštenja u Studentu, glodura u Vidicima (zajedno sa mladim marksistom Željkom Simićem) i Prosveti do dobijanja mesta asistenta na Odseku za jugoslovenske
književnosti. Inače, glavni kandidat za to mesto bio je u to vreme prof. dr
Milivoj Srebro, kritičar i urednik Književne kritike, koji je izgubivši utakmicu od mladih
marksista bio prinuđen da spakuje kofere i ode u Bordo, gde danas radi kao profesor slavistike.
Iako je, u teorijskom smislu, Aleksandar Jerkov tada bio na liotarovskim pozicijama,
to mu nije smetalo da u SKZ-u objavi Antologiju srpske proze postmodernog doba (1992), što je bio pravi |
|
presedan, budući da su ćosićevskom Zadrugom decenijama već
vladala trstenička filozofska načela (Blut und Boden). To je, međutim, ujedno i početak
kraja podrške Mirjane Marković i njenog kružoka. Školske 1992/1993, karadžićevska
struja na beogradskom Filološkom fakultetu (predvođena prof. dr Novicom Petkovićem)
počinje da suzbija njegov uticaj. Videvši šta se događa sa zločinačkom politikom njegovih
mentora, dr Jerkov pokušava da balansira između tobožnje nezavisnosti i postmodernističke lakoće življenja u Srbiji |
|
devedesetih. Kao tumač i kritičar, vezuje se za
Pavićevu paradigmu i pokušava da objasni svetu kako je on lično izumeo Pavića, Kiša i
Pekića. Nemajući previše ideja, a ni moralne odgovornosti, on nastoji da tzv. leksikografski
model implementira kao dominantno književno pismo devedesetih. Tako Goran
Petrović i D.J. Danilov postaju čuvari vatre, koja se u njihovoj literaturi pretvorila u prah
i pepeo. Krajem devedesetih odbija da govori na promociji knjige svoje nekadašnje mentorke
Mirjane Marković. Počinje da piše kritiku za nedeljnik Vreme, dosledno trasirajući
postpavićevsku literaturu besmisla. Nakon bombardovanja 1999, stopira izlaženje
jednog kritičkog teksta pod naslovom „Goran Petrović – pripadnik oružanih snaga“,
obrazlažući da se o književnosti može pisati pre svega imajući u vidu šta je u njoj dobro
i u kakvom je dosluhu sa tradicijom. Prema ženskom pismu pokazuje visok stepen animoziteta.
Sve to će dr Jerkova tokom dvehiljaditih približiti pozicijama najrigidnijih nacionalista,
koje će on nastojati da brani bajatim teorijama, ubeđujući nas da su Miro
Vuksanović i Radovan Beli Marković naši književni svetionici. U kulturno-istorijskom
smislu, njegovo razumevanje savremene literature u postratnom periodu podudariće se
sa Ćosićevim, Ekmečićevim i Krestićevim konceptom (Srpski duhovni prostor, 2005).
Stoga ne treba da čudi njegov povratak u žižu, i to preko (Ćosićeve) „humanističke“
grupe P70, koja ga je angažovala kao PR menadžera. Svetislav Basara ga karakteriše kao
„književnu, političku i estetsku prostitutku“. Pitamo se zašto |
|
|
| BETON
BR.93 |
DANAS, Utorak
6. april 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| BOŽOVIĆ, Gojko (Bobovo, Pljevlja, 2.5.1972), književni činovnik.
Rođen star sa principijelnim stavom da se nikada
neće podmladiti (Kada sam se rodio/Imao sam/ Više godina/
Nego sada). Od dolaska u Beograd, na studije Opšte književnosti, Božović postaje deo književnog establišmenta.
Zanat najpre peče u redakciji Književne reči a potom, od jeseni
1994, u časopisu Reč gde uređuje rubriku “lepih veština”
(film, teatar, vizuelne umetnosti). Put ovog činovnika
je respektabilan i neuporediv sa poslovima i danima većine
delatnika na sceni. Njegov prelazak u izdavačku kuću
Vreme knjige 1997. i potonji urednički rad se zasnivaju na
negovanju „vrednosti“ literature osamdesetih ali i staračke književnosti koja će ovu kuću opteretiti do te mere da
neće moći da se otvori za tokove savremenosti, sve do njegovog
prelaska u privatni biznis. Tako je Nikola Moravčević,
pisac istorijskih romana iz dijaspore osvojio (ne)očekivanu
uredničku pažnju Gojka Božovića. To bi trebalo dosta
da govori i o Božovićevom razumevanju recentne prošlosti, |
|
budući da je ostao dosledno zatvoren za knjige neposlušnih emigranata, unutrašnjih egzilanata kao i nove i alternativne
domaće književne produkcije. Tokom dvehiljaditih,
Božović je paralelno sa pripremnim radovima na
osnivanju vlastite izdavačke kuće predano radio i na umrežavanju sa institucijama koje bi mogle biti od koristi za
njegov samostalni nastup. Postao je funkcioner Srpskog
PEN-a, pridobio novinare nekih važnih medija, kao što je Politika, i otvorio se za neograničeni uticaj staračkih glasova
iz SANU. U skladu s tim, poduhvatio se te „nemile“
funkcije raspodele nacionalnih penzija, nastavljajući da
drugačijim sredstvima podržava svoju autorsku klijentelu.
U avgustu 2007. je osnovao izdavačku kuću Arhipelag, pokrećući produkciju upravo sa Moravčevićevim povesnim pisanijem Vitez u doba zla, želeći valjda da time po/etički
profiliše svoju uređivačku politiku. Ta poruka je, moglo bi
se reći, naišla na sjajan odjek u medijima. Politikin Kulturni
dodatak predano prati sve Božovićeve akcije, objavljuje
feljtone iz njegovih knjiga i najavljuje nova |
|
urednička
pregnuća. Arhipelag je, dakako, smešten u prostorijama
Srpskog PEN-a, a međunarodni
projekat „Sto slovenskih romana“
zbrinut u njegovom srcu, tj. Arhipelagu.
Za samo dve godine rada
nametnuo se kao lider, što je žiri
Sajma knjiga 2009. ovenčao nagradom
za izdavača godine. No ono
što najviše pleni kod Božovića kao
urednika, ali i kao pesnika, kritičara
i nacionalnog delatnika, pre svega
je njegov novogovor, koji mu u
Srbiji otvara sva vrata. Evo kako to
zvuči: „Nekada sam je čitao, onda
sam čitao tu knjigu, onda sam čitao
tu knjigu i rad napisao, ali ga nisam
objavio, a nisam ga objavio jer sam
tu knjigu čitao, jer sam hteo da napišem rad, jer uvek kad čitam tu
knjigu.... taj kratak roman jeste
upravo to... ja mislim da sam ja melanholičan...” Posle ovakvog izlaganja,
čovek može da očekuje nagli
prasak plača ili smeha. Međutim,
ovakav diskurs Božovića preporučuje
za gotovo sve važnije poslove u
literaturi. Nedavno je, u svom maniru,
priredio katalog srpskih pisaca za nastup u Lajpcigu 2010 |
 |
|
|
| BETON
BR.91 |
DANAS, Utorak
9. mart 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| ARSIĆ-BASARA, Svetomir (selo Sevac, podno Šar-planine, 15.5.1928), mitingaš, vajar,
akademik. Umetnik sa Kosova. Učesnik je NOR-a. Umetničko obrazovanje je stekao u Nišu i Beogradu, gde je diplomirao 1958. na Akademiji za primenjenu umetnost. Godine
1961. dobio je Pokrajinsku Decembarsku nagradu koju će vratiti 1987. u znak protesta
„protiv albanskog nacionalizma i nasilja nad srpskim življem u pokrajini”. Kao umetnik,
Basara je uvek bio vezan za rodno tle. Na početku njegovog umetničkog rada, dominiraju
porodični portreti kao i zavičajni motivi (Frulaš sa Šare). Njegova karijera se razvija
stabilnim tempom. Basara dobija sve relevantne pokrajinske i strukovne nagrade za
umetnost. Tih godina, izlaže na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu.
Međutim, od skulpture Hirošima (1975) nešto počinje da se događa sa Basarinim
stvaralaštvom. Kako sam kaže, odjednom počinje da ga interesuje kataklizmična sudbina
srpskog |
|
naroda na Kosmetu. Nakon tog zaokreta, Basara je izabran za dekana Akademije
umetnosti u Prištini. Budući sve ugroženiji, Basara postaje nacional-angažovani
umetnik. Njegove skulpture poprimaju militantne forme oličene u angažovanom ciklusu
ćosićevske provenijencije iz 1983. (Dedin partner iz Kumanovske bitke (top), Topovi
Alekse Dačića). Slede godine sve snažnije recepcije Basarinog dela u beogradskim krugovima.
O njemu pišu Đorđe Kadijević, Nikola Kusovac, Zoran Markuš i Jovan Despotović.
Ciklus Oklopnici cara Lazara kritiku ostavlja bez daha. Ipak, 1988. godina bila je prelomna
za ovog kosovskog umetnika. Njegov angažman prevazilazi vajarski medij i on na mitinzima,
najpre u Titogradu a potom na beogradskom Ušću, počinje da agituje za srpsku
stvar, a protiv „genocidnih težnji kosovskih Albanaca”. Skup u Titogradu su mediji okarakterisali
kao događaj koji bi mogao imati „ozbiljne političke implikacije na političkobezbjednosnu |
|
situaciju u Titogradu i Crnoj Gori”, dok je „veličanstven skup u Beogradu”
ostao bez presedana u novijoj nacionalnoj istoriji. Sledeće godine je Basara to osećanje
plastično izrazio u svojim skulpturama Obretenje glave cara Lazara i Verhovni vožd. Pošto
je snažno grundirao svoj ulazak u SANU, godine 1990. je protestno istupio iz Kosovske
akademije nauka i umetnosti. Basara je postao redovni član SANU 31. maja 1994. Tom
prilikom je izložio skulpturu Car Dušan Silni i održao pristupnu besedu simptomatičnog
naslova „Na tragu porekla”. Basara je prvi put penzionisan 1995. Međutim nikada nije
prestao da radi za otadžbinu. Inspirisan bombardovanjem 1999, nastao je njegov ciklus (Ne)milosrdni anđeo. Potom je stigla i zaslužena nacionalna penzija. Bista Slobodana
Jovanovića na Pravnom fakultetu u Beogradu je Basarinih ruku delo. Na parlamentarnim
izborima 2003, Svetomir Arsić Basara se pojavio na listi Demokratske alternative, pod sloganom „Kad je teško – Čović” |
|
|
| BETON
BR.90 |
DANAS, Utorak
23. februar 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| SAVIĆ, Dušan (Dule) (Ub, 1.7.1955). Penzionisani fudbaler. Anđeo Prve i pop-ikona
Druge Srbije. Sportski funkcioner i član UO RTS-a. Fudbalsku karijeru je počeo u zavičajnom Jedinstvu Ub. Po prelasku u Crvenu zvezdu 1972, postao je proslavljeni golgeter.
Istorijski trenutak koji je Duleta Savića vinuo u „besmrtnike“ bila je utakmica protiv
Arsenala na „Hajberiju“ u decembru 1978, kada je Savić „naleteo“ na loptu i postigao
zgoditak kojim je Crvenu zvezdu uveo u njeno prvo evropsko finale. Ovaj gol je UEFA
proglasila najboljim u toj sezoni. Ni sam Dule Savić nije bio svestan šta je tog trenutka
uradio i njegovo osvešćivanje će potrajati prilično dugo – nekoliko decenija.
Najpre mu je neko javio da je njegov gol ušao u engleski udžbenik Taktika i tehnika fudbala, u kome je okarakterisan kao „primer izvođenja poluvoleja“. Duletu je, normalno,
bilo drago zbog toga. Karijeru je nastavio u Francuskoj, gde je dobio i francusko državljanstvo. Možda bi sećanje na uspehe ovog fudbalera ostalo zabeleženo samo u
sportskim enciklopedijama da tokom devedesetih godina nije kreirana pop-ikona zvana
„Dule Savić“ u srpskoj kulturi. Za to nije odgovoran sam Dule Savić, to ga je naprosto
zadesilo. Sa ekspanzijom |
|
nacionalizma, te neprikosnovenim udelom navijača u međuetničkim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, Crvena zvezda i njeni navijači – Delije,
dobili su obožen status u javnosti. Jedno ime je, međutim, izdvojeno kao simbol pobede
nad Zapadom. Ime Dušana Savića. Glavni kreator mita o „Duletu Saviću“ bio je režiser Srđan Dragojević koji je, sasvim u skladu sa matricama srpske kulture pod Miloševićem, povezao ime proslavljenog fudbalera sa seksualnim činom. Tako njegovi junaci
u Ranama (1998) tokom svoje seksualne inicijacije skandiraju upravo ime Duleta Savića. Prelazak iz stanja rane mladosti i neodređene polnosti u muški patrijarhalni kôd,
obeležen nasiljem, krvlju i tlom, izveden je preko simboličkog transfera koji je na ekranu
nazvan „Dule Savić“. Realni Dule Savić s tim nije imao nikakve veze što će se kasnije
pokazati u čitavom nizu gostovanja ovog „zbunjenog“ penzionera u emisijama kao
što su „Utisak nedelje“, „Ključ“, „Da, možda, ne“ itd. Ono što je realni Dule Savić govorio
u tim emisijama bio je samo loše usvojen diskurs memorandumske Srbije, ali Savić
je uporno nastojao da i u realnom životu podrži kreiranu sliku patrijarhalnog čuvara
prelaza, tj. simboličkog |
|
transfera pod njegovim imenom. To nije bila nimalo laka
uloga. Međutim, zamajac koji su pokrenule Rane, ali rudimentarno još Lepa sela, lepo
gore dve godine ranije, nastavio je da usavršava sliku simboličkog transfera pod imenom
„D.S.“. Pevač i zabavljač Inspektor Blaža je 1999. snimio pesmu „Dule Savić“ u
kojoj je eksplicitno pojasnio prirodu tog transfera: Znam da je frajer / bivši fudbaler /
da drži kafić i restorančić/ i da ga meće ko Dule Savić...! Posle pada Miloševića usledile
su Munje Raše Andrića, koji je pokušao da, uvođenjem realnog Duleta Savića na film,
spoji simboličku sliku sa prototipom, što je ispalo prilično nespretno, kao i samo podsećanje zbog čega je taj čovek toliko važan beogradskoj urbanoj ekipi. Dule Savić je ostao
to što je i bio, fudbaler-penzioner koji bi se mnogo bolje snalazio u nekom restorančiću na Ubu nego u nacionalističkom džet-setu, među kojima on neuspešno glumi
„sebe“. Tragikomične su slike kada Dule Savić u pomenutim TV emisijama govori o kulturnoj
baštini, istoriji, problemima modernizacije, edukaciji mladih, civilnom služenju
vojske i paradi ponosa. No sasvim je tragična slika srpske javnosti koja od takvog čoveka traži odgovor na svoje goruće probleme |
|
|
| BETON
BR.89 |
DANAS, Utorak
9. februar 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| ZIVLAK, Jovan (Nakovo, 9.10.1947), obor-knez vojvođanske književne scene. Produhovljeni
nacionalista. Izdavač, poeta, funkcioner, biznismen. Socijalistima drag, a ni
demokratama nije mrzak. Diplomirao je na novosadskom Filozofskom fakultetu. Radio
je kao urednik: Indeksa (1970-1972), Tribine mladih (1973-1975), Polja (1976-1984). Direktor i glavni urednik „Svetova“ od 1985. Urednik Zlatne grede (od 2001). Nemerljiv je njegov doprinos u strukovnim asocijacijama tokom Miloševićevog vremena.
Bio je predsednik UO Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Sa Ognjenom Lakićevićem je tokom devedesetih organizovao Beogradski sajam knjiga po svojoj meri,
dovodeći značajne goste iz sveta. Nezaboravno je gostovanje ruskog disidenta Aleksandra
Zinovjeva, ekskluzivnog autora izdavačke kuće L’Age d’Homme, koji je sa Zivlakom
otvorio povesni Sajam knjiga u jesen 1999. Zinovjev je tom prilikom rekao da
je „uloga književnosti u životu čovečanstva kolosalna, ali da zločin protiv Srbije još traje
i da je završena tek prva faza agresije, a da je i Sajam knjiga - oblik otpora |
|
agresiji
NATO-a”. Zivlak je po običaju govorio nejasno o knjigama, a u stvari je drugačijim sredstvima
potvrdio to što je rekao proslavljeni Rus. Zahvaljujući svom uticaju i kontaktu s
izdavačima, poput pomenute kuće L’Age d’Homme, unapredio je svoju promociju u
inostranstvu. Vladimir Dimitrijević mu je objavio izbor iz poezije na francuskom. Zlatko
Krasni ga je podržao u Nemačkoj (uzgred promovišući najmilitantnije pesnike UKSa),
dok je srpska dijaspora u Rumuniji, kao i u slučaju Puslojić& Ignjatović, postala odskočna daska za izlalak iz maternjeg jezika. No, Zivlak je uprkos svemu ostao pesnik rodne grude, odan zahtevima vremena i tla. Poznat je njegov prilog udvoričkoj poeziji
iz talasa Tito posle Tita (Proučavao je Marksa/ čitao Lenjina/ pisao pisma drugovima/[…]/
kad su ga pitali šta sad Valter/ odgovorio je: „Vrijedi živjeti i boriti se”.) Kasnije
se prestrojio na kolosek „pastoralne” poezije savskih jauka i glasova sa stratišta
(Čegrtuša, 1991): Blagosloveni nakote/ što proždireš naše temelje... Potom je došlo do
formiranja pesničko-uredničke „sile osovine” Zivlak-Danilov-Mirković. Zivlak je u Danilovu
prepoznao |
|
svog epigona. Pisao mu je predgovore i dodeljivao nagrade. Čedomir
Mirković je sve to koričio. Imena pesnika Zivlaka i Danilova ostaće u književnoj
istoriji zauvek prepletena, autorski i laureatski. Kada nisu zajedno bili nagrađivani,
kao nadavno nagradom „Dimitrije Mitrinović”, onda su jedan drugome drugarski pomagali
kako u razumevanju pesničkih metafora tako i u forsiranju gramatike srpskog
jezika (videti: D. J. Danilov, Koncert za nikoga, 2001). Zivlak je tokom vladavine Nenada
Grujičića Društvom književnika Vojvodine dobio nagradu za knjigu godine (1999).
Posle 2000. je postao predsednik UO DKV, u kome se od sedmoro članova našao samo
jedan čovek (pesnik Milan Nenadić) koji se aprila 1994. sa pedesetak vojvođanskih pisaca
usprotivio skidanju višejezične table sa DKV. Zivlaku ta priča sa tablom očigledno
nikada nije smetala. Lepo je iskoristio mekanu tranziciju i postao predsednik DKV. Sada
ga je na tom mestu nasledio njegov lični hroničar života i rada - Nikola Strajnić.
Sve je ostalo po starom. Firma radi. Ars longa, vita brevis, bre! |
|
|
| BETON
BR.87 |
DANAS, Utorak
12. januar 2010. |
|
|
| Piše:
Redakcija Betona |
|
| |
| PAVIĆ, Siniša (Sinj, 22.01.1933) i žena mu Ljiljana. Srpski Ričard i Ester Šapiro.
Izumitelj(i) Stevice Kurčubića, razređivač(i) stvarnosti i glavni anesteziolozi nacionalne
televizije. Siniša Pavić se sa porodicom preselio u Beograd 1938. gde je, kako
sam kaže, proveo čarobne godine detinjstva u ratno vreme. Ovaj disbalans između
stvarnosti i ličnog doživljaja ostaće glavna karakteristika njegovog scenarističkog rada.
Pre nego što je uplovio u spisateljske vode, studirao je prava. Sudbonosan je susret
sa Ljiljanom, poreklom iz Vlasotinca, s kojom se venčao u godini snimanja Višnje
na Tašmajdanu (1968). Ovaj susret je kasnije rezultirao sižeom serije Vruć vetar (1980).
Lik Šurde u interpretaciji Ljubiše Samardžića postao je simbol socijalističkog čoveka, južnjaka, koji se uz pomoć štapa i kanapa snalazi u Beogradu, prevaljujući dug put od
straćare do luksuznog stana, od berbernice do modernog frizerskog salona. Ali pravo
ustoličenje Pavićevih umotvorina dogodilo se prelomne 1987, kada je počelo emitovanje
prve mamutske serije pod nazivom Bolji život. Iako je Siniša Pavić, poput pirimidalnih
banaka, obećavao milijarde na kraju tog puta, do boljeg života nikada nije
došlo. Nakon 1991, Pavićevi |
|
su nastavili da prate sudbinu imaginarne porodice koja
će postati zaštitni znak srpske nesvesti u vreme ratova i krvoprolića u susednim
državama. Reč je o seriji Srećni ljudi (1992-1995), čija je odjavna špica u interpretaciji
Extra Nene i Bobe Stefanovića (Malo kreni, malo stani, sutra može biti bolje... ti znaš
da miluješ/ I da ljutu bitku biješ/ da se boriš/ da se ne daš/ da se nikad ti ne predaš.) postala soundtrack devedesetih. Ova pesma, ispevana u registru između uspavanke i
budnice, podražava smer sprske politike toga doba, koja je upravljala ratom iza hipnotičke zavese državnih medija. Pošto je srećno preživeo period od Vukovara do
Srebrenice, Siniša Pavić je nastavio da anestezira gledaoce i tokom druge polovine
devedesetih sve do današnjih dana. Nizali su se serijali: Porodično blago (1998-2002), Stižu dolari (2003-2005), Bela lađa (2006-2008). Reklo bi se da su Pavićevi “ljudi”
preživeli ratove, ponovo se okupili oko porodičnih predaja i mitova o velikom nasledstvu,
srećno uronili u ratnu 1999. pripremivši se za tranzicionu sapunicu o bogatom
ujaku iz Amerike. No vrhunac je dosegnut upravo u oživljavanju Frankenštajna u |
|
liku
Šojića, poznatog iz Pavićevog serijala Tesna koža. Ustoličen je srpski politički kiborg
Srećko Šojić u interpretaciji Milana Gutovića, eksponenta politike DSS-a. Šojićev lik je
kvintesencija pavićevštine: neobrazavan, pokvaren, limitiran u svakom pogledu osim
u lopovluku, politikant, paradigma degeneracije velikog sapunskog projekta porodice
Pavić i RTS-a. Pavićevi srećni ljudi su uprkos svemu, ratovima, zločinima i etničkim
čišćenjima, ostali verni svojim sitnosopstveničkim interesima. Pavić je stvorio tip nesupelog sitcoma koji se zasniva na jezičkom pervertovanju realnosti i humoru kreveljenja
i prostaštva. Sam Pavić kaže da je u svojoj karijeri napisao preko 80 000 scenarističkih stranica. Podržana od države Srbije, slika sveta Siniše Pavića postala je
dominantna istina o jednom dobu. Pavići danas žive u vili na obali Vlasine, ispunjavajući valjda drugi deo Šurdinog zaveštanja, koji je uspeo u Beogradu i sa kapitalom se
vratio u svoj “gastarbajterski raj”. I na kraju, treba dodati da se tajna gledanosti ovog
televizijskog otpada krije u njegovom višedecenijskom besomučnom repriziranju za šta je odgovoran RTS i njegov UO |
|
|
|
|
|
