2010   2009    2008   2007   2006	BETON BR.106  DANAS, Utorak 21. decembar 2010.   Piše: Redakcija Betona STANIMIROVIĆ, VOJISLAV     STANIMIROVIĆ, Vojislav (Tovarnik, 19.8.1953) psihijatar, “oslobodilac” Vukovara od Hrvata, političar, predsednik SDSS, danas zastupnik srpske manjine u hrvatskom Saboru. Školovao se u Beogradu, profesionalnu, ratnu i političku karijeru razvijao u Hrvatskoj. Njegov glavni posao u životu vezuje se za vukovarsku Opštu bolnicu na čije čelo je došao pošto je 18. novembra umarširao u devastirani Vukovar kao glavnokomandujući Saniteta za zapadni Srem. O tome kako se našao u falangama koje su opsedale i uništavale Vukovar, on će mnogo godina kasnije reći: „Bio sam uhapšen 25. jula 1991. godine, poslije čega sam pobjegao u Srbiju, gdje su me mobilizirali i zadužili za zdravstvo. JNA me je 1. juna 1992. godine postavila za direktora vukovarske bolnice, a u politici sam od 1993. godine.” Međutim, ova isprana biografija skriva da je Vojislav Stanimirović, kao dobar poznavalac prilika u Vukovaru, zajedno sa Goranom Hadžićem, zapravo, prvi ušao u razrušenu bolnicu. Takođe, po nalogu Hipokratove zakletve, svesrdno je pomogao u konačnoj trijaži bolesnika i ranjenika u bolnici, otpremivši njih 262 na poljoprivredno dobro Ovčara, gde je potom nad njima izvršena egzekucija. O tome kako je shvatao status zarobljenika i ranjenika u ratu, Stanimirović nas je nedavno obavestio u intervjuu za Politiku: „Imamo informacije da su u bolnici bile oružane snage koje su se preobukle u bolesnike. I sada ovi protokoli koji su predati mogu da rasvetle šta je tu istina, koliko je bilo stvarnih bolesnika, a koliko vojnika. Jer, oni koji nisu u tim protokolima, zapravo su preobučeni vojnici.” Prema Stanimiroviću, bilo je sasvim legitimno sve te zarobljenike likvidirati po kratkom postupku i zakopati ih u masovne grobnice. Indikativno je to da on nikada, sve do nedavnog dolaska Borisa Tadića u Vukovar, nije otišao na Ovčaru. Svoj prvi povratak na mesto zločina, Stanimirović je iskoristio da bi medijima još jednom poslao svoje poznato viđenje prošlosti, tj. da “ne stoji da su Srbi počeli taj rat” niti da su JNA, TO i srpske paramilitarne formacije uništile grad, izvršile egzekucije i proterale nesrpsko stanovništvo. Isto tako, odahnuo je dušom jer je “Tadić kao predsednik Srbije preuzeo odgovornost na sebe”. Međutim, Stanimirovićev tekst objavljen na stranicama lista Vojska Krajine, jasno govori kakva je bila njegova pozicija spram grada na Vuki: “Tog 18. novembra 1991. pao je i poslednji bastion, poslednje uporište ustaške vlasti u Vukovaru - vukovarska bolnica.” Bolnica je preimenovana u Zdravstveni centar “Sveti Sava”, a njen novi direktor Stanimirović se posvetio političkoj karijeri izgradnje zone visokog stepena besvesti koju istorija pamti pod nazivom Republika Srpska Krajina. Kao visoki funkcioner SDS, bio je ministar bez portfelja u (drugoj) Vladi Milana Babića. Takođe, u vreme potpisivanja Erdutskog sporazuma (12.11.1995), Stanimirović je statirao “kao Srbin”, dok je potpisnik za SRJ bio Miloševićev ministar inostranih poslova Milan Milanović, koji je o tome svedočio i u Hagu. Budući da je Stanimirovićeva partija SDS bila ozloglašena i nelegalna, tokom Prelazne uprave Žak-Pola Klajna formirana je SDSS (mart 1997), nova srpska partija nastala fuzionisanjem SDSa i Pupovčeve Samostalne srpske stranke. Tako je Vojislav Stanimirović zajedno sa Miloradom Pupovcem došao na njeno čelo. Radovan Karadžić je 1995. na Palama odlikovao Vojislava Stanimirovića „Ordenom za ratne zasluge u Podunavlju“. Gotovo svi Stanimirovićevi saborci iz tog doba su završili u Hagu, ili su se odmetnuli u šume. On je jedan od retkih koji sa punim političkim kapacitetom vodi i dalje politiku nepromenjene retorike i što je još važnije - nepromenjenih političkih ciljeva  BETON BR.105  DANAS, Utorak 16. novembar 2010.   Piše: Redakcija Betona RADULOVIĆ, MILAN     RADULOVIĆ, Milan (Malo Polje, Han-Pijesak, 1948), teolog književnosti, ekspert za dela Dobrice Ćosića i Nikolaja Velimirovića. Jedan od prvosveštenika beogradskog Instituta za književnost i umetnost, političar, član Glavnog odbora DSS. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Magistrirao je i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. U početku zaokupljen problemom forme („Shvatanje forme u srpskoj književnoj kritici”) a potom bezobalnim temama „Umetničke forme i istorijskog konteksta romana Dobrice Ćosića”. Ovakav izbor specijalizacije mu je omogućio nesmeteno kretanje kroz akademske institucije i zvanja. Dodatnu sveslovensku edukaciju dobio je na Državnom univerzitetu „Taras Ševčenko” u Kijevu gde je proveo tri godine (1979-1981) kao lektor. Njegove naučne aspiracije kretale su se od nikada svarenog ruskog formalizma preko ćosićevskog staljinizma do velimirovićevske sinteze države i crkve, te književnosti i teologije. Ovakav regresivni proces lako se može pročitati i iz zvanične bibliografije naučnog savetnika Radulovića. Sredinom osamdesetih je objavio studiju Istorijska svest i estetske utopije (1985) da bi već 1989. u knjizi Modernizam i srpska idealistička filozofija pokazao u kom pravcu će se razvijati srpski kritičarski mainstream, budući da je jedan od važnijih tekstova u toj knjizi bio „Teološka estetika Nikolaja Velimirovića”. Poput mnogih poslenika u kulturi, Radulović je potražio svoju sreću u partiji koja bi mu omogućila da svoje ideje sprovede u delo. Tako se našao u Koštuničinom DSS-u (zanimljivo je da se u toj sviti našao i celomudreni Vladeta Janković koji je od Roberta Grevsa i Albina Leskija prešao na „tvrdi justinovski hleb”). Budući da je tokom devedesetih, u „naučnom” smislu bio zanet obnovom (bogomoljačke) tradicije, Milan Radulović je u nezaboravnoj Vladi dr Vojislava Koštunice (2004-2007) dobio ministarsko nameštenje ka kojem su gravitirali mnogi DSS kadrovi poput Radomira Naumova (energetika) ili Ljiljane Čolić (prosveta). Postao je ministar vera. Pre toga je bio poslanik u Skupštini Srbije (2001-2004). Kao ministar vera imao je sitnije okršaje sa Unijom etničkih Crnogoraca „Krstaš” iz Lovćenca i krupnije sa svojim makedonskim kolegom oko „slučaja vladike Jovana” iz Ohrida. Za to vreme, Radulović, ipak, nije prestajao da se bavi literaturom. U periodu od 2001. do 2005. predano je radio na priređivanju devet tomova kanonskog izdanja Dela Dobrice Ćosića. Ne treba zaboraviti da je 1998. objavio svoje životno delo Roman Dobrice Ćosića čije je drugo izdanje objavio beogradski Institut za književnost sa Pravoslavnim bogoslovskim fakultetom - Istočno Sarajevo (na kome je Radulović 2000. izabran za vanrednog a 2009. za redovnog profesora). Naučni savetnik Milan Radulović danas mirno radi u svom matičnom Institutu, blokira svaki proces njegovog otvaranja ka regionalnim i evropskim projektima, a sam rukovodi projektom „Savremene književne teorije i njihova primena“. Inače, to u prevodu znači da „izučava stvaralačke izraze i preobražaje pravoslavne duhovnosti; istražuje filosofske dimenzije i religiozne aspekte srpskog klasičnog modernizma i uticaje srpske religijske filosofije na modernu književnu misao”. Dobitnik je Nagrade ‘’Isidora Sekulić – za značajno dostignuće u književnosti’’ (1996)  BETON BR.103  DANAS, Utorak 21. septembar 2010.   Piše: Sekretar SANU AĆIMOVIĆ IVKOV, MILETA     AĆIMOVIĆ IVKOV, Mileta (Bogatić, 1966), ili u prevodu – rođen da bude zvezda palanačke kritike. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu. Upisao je i poslediplomske studije. Nikada se nije saznalo šta se naposletku dogodilo s tim. Najlepši je izdanak beogradske škole nemušte kritike. Intelektualno je stasao tokom devedesetih, baveći se najpre haiku poezijom: bio je urednik časopisa Paun. Potom je uz sponzorstvo Agencije „Draganić“ objavio zbirku pesama Dno (1995) kod Čedomira Mirkovića u Prosveti. Julovska kritika je u njemu prepoznala pesnika srpskog „cveća zla“. Budući bez talenta, okrenuo se ađutantskom poslu. O Aćimoviću Ivkovu se ne može govoriti izolovano od njegovih mentora. Bio je mali od palube blaženopočivšem Novici Petkoviću i Radivoju Mikiću, koga je pomenuti Petković instalirao na Katedri za srpsku književnost (zajedno sa kišologom Jovanom Delićem), sprovodeći čistke liberalnih intelektualnih natruha. Tada je ostvarena jedinstvena simbioza sa književnim pogonom Narodne knjige u kojoj je Mikić, pored Vase Pavković i Gojka Tešića, bio jedan od glavnih urednika. Ali gde je bio Mikić, našao se i Aćimović Ivkov. Najpre kao pomoćnik oko svega i svačega, a potom i kao urednik egzotične edicije „Prag“. Bila je to edicija za mlade domaće pisce. Njena glavna karakteristika bila je nevidljivost. Knjige bi nekoliko dana stajale u knjižarama Narodne knjige u centru grada, da bi potom nestale zauvek. Neki od autora sumnjaju da tiraž knjiga koje je Mileta Aćimović tada uredio nikada nije prebacio pedesetak komada, što je vrlo moguće, s obzirom na to da je Narodna knjiga posedovala svoju štampariju. Naravno, narodnjaci su se vadili na enormnu prodaju knjiga, a novinari s apanažom su im verovali. U proleće 2002, Aćimović Ivkov je pristao da bude trojanski konj narodnjaka, koji su se polakomili na NOLIT. Na mestu glavnog i odgovornog urednika ove kuće, kao eksponent Narodne knjige, Aćimović Ivkov je proveo puna tri meseca kada su ga sindikat i uprava NOLIT-a skinuli s tog mesta, sa obrazloženjem da nije ispunio obaveze propisane Zakonom o radu. Za vreme urednikovanja, Aćimović Ivkov je objavio samo jednu knjigu: Dani za Beograd – gotovo! Avrama Izraela. Takođe, dostavio je ambiciozni izdavački plan koji je podrazumevao štampanje dela Radivoja Mikića i Gojka Tešića. Pošto se ponovo povukao u narodnjačku bazu, Aćimović Ivkov je nastavio svoj let ka vrhu, koji bi mogao da se uporedi samo sa Sremčevim Vukadinom. Počeo je sve češće da se oglašava kao kritičar-promoter tradicionalnih vrednosti, iako za sebe voli da kaže da je intelektualac „liberalnijeg književnog ukusa koji uvažava tradicionalne, ali izrazito izdvaja moderne vrednosti”. Uzori su mu svi srpski kritičari od Bogdana Popovića do Radivoja Mikića, razume se. Ne voli da piše negativnu kritiku, jer kome to zapravo treba. Ono što ne voli, o tome ne govori. Piše samo o nespornim vrednostima književne scene: Dobrici Eriću, Nenadu Grujičiću, Ljiljani Habjanović Đurović, Goranu Petroviću, Vladimiru Kecmanoviću, Radivoju Mikiću itd. Dobitnik je Nagrade “Milan Bogdanović” za kritiku. Od ove književne sezone je pridruženi član narodnjačkog žirija NIN-ove nagrade za roman godine            BETON BR.100  DANAS, Utorak 13. jul 2010.   Piše: Sekretar SANU BETON, KPK     Beton - Kulturno propaga(n)dni komplet (jun 2006, Beograd), mrsko glasilo beogradskih poltpotovaca. Kao što mu ime kaže, nema tu ni golog „k“ od književne kritike, sve sama propaganda i kuloarski šljam. Neka mi ne zamere čitaoci Jutarnjeg, ali kada pišem o njima, provali iz mene samo ono najgore. Kao što reče moj šef Dobrica, dobro je da ih je malo. Svega četvorica u redakciji, pod kišobranom bednog beogradskog lista Danas (Sašu Ćirića pratimo jos od nenarodnih studentskih protesta 1996, Tomislav Marković je neprijateljski element koji je završio u E-novinama, Miloš Živanović se vešto krije od javnosti, a Saši Iliću smo već isekli dotok vode i struje – neće još dugo!). Kad su se prvi put pojavili u leto 2006, uplašili smo se da će im se odmah pridružiti akademska mlađarija. Na svu sreću, ništa od toga nije bilo. Ostali su sami da pišu svoje prepotentne kvazianalize o velikanima koji su predano gradili Veliku Srbiju od kneza Lazara do naših dana. Ništa im nije sveto, ni Kosovo, ni Republika Srpska, ni Slobin grob u Požarevcu. Kad je bilo ono s Koštunicom stani-pani oko proglašenja nezavisnosti KiM, pokazali su se kao najgori izdajnički otpad. Onda su nam dojavili iz Službe da imaju i prezentaciju na internetu (www.elektrobeton.net). Lepo su se povezali s Crnogorcima, Bosancima i Hrvatima. Naročito s Hrvatima. Onaj Feral ih je objavljivao neko vreme, ali na svu sreću, ugasiše naši hrvatski prijatelji Feral. I bi lepo neko vreme. Ali onda se nastavilo u nekakvom Zarezu i na Booksi. E sad, šta je to Booksa, naša Služba nije još detektovala ali radi se na tome. Da zlo bude još veće, izvesni Kruno Lokotar ih je angažovao da vode Algoritam u Beogradu i da nam uvoze kojekakve knjige bosanskih i hrvatskih pisaca – pa jesmo li se za to borili?! Sada su nastupali u Leipzigu, pljuvali državu o nemačkom trošku. Moj šef je pisao Merkelovoj i zapretio da će skočiti s Brankovog mosta ukoliko ih budu pozvali i sledeće godine. Pa toj se pošasti, što reče Šešelj, mora stati u kraj. Tekst je preuzet iz specijalnog izdanja Jutarnjeg lista (6.4.2010).            BETON BR.98  DANAS, Utorak 15. jun 2010.   Piše: Redakcija Betona KUSTURICA, EMIR     KUSTURICA, Emir (Sarajevo, 24. 11. 1954); KUSTURICA, Emir Nemanja (6.5.2005, Manastir Savina, Crna Gora). Filmski režiser, cenjeni predstavnik svetskog filmskog džetseta, kontroverzni predstavnik srpske estrade, arhitekta novog srpskog identiteta. Jedan od retkih umetnika kome je pošlo za rukom da napravi inverziju sintagme državnog umetnika u umetnikovu državu. Diplomirao je filmsku režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Pragu 1978. Uspešno je debitovao iste godine filmom Gernika koji je snimio po noveli Antonija Isakovića. Potom se obratio jos jednom autoru koji će mu postati zvezda vodilja kroz nemirne godine. Reč je o Ivi Andriću, po čijoj je pripoveci Bife “Titanik” (1979) snimio televizijski film. Od samog starta, Kusturica je prepoznat kao odličan režiser, što pokazuju i brojne međunarodne nagrade. Pa ipak, pravo filmsko rođenje balkanskog genija usledilo je 1981. sa filmom Sjećaš li se Doli Bel. Film je snimljen po scenariju Abdulaha Sidrana, što je Kusturica kasnije u NIN-u osporavao, objašnjavajući kako nikada to ne bi bio takav scenario da on sam nije uneo svoje elemente, (npr. hipnoza nasuprot marksizmu) ili kasnije, u drugom filmu (motiv mesečarenja), Otac na službenom putu (1985; Zlatna palma u Kanu). Oba filma su snimljena u jeku antikomunističkog talasa u Jugoslaviji i predstavljaju antologijske momente zalaska jugoslovenske kinematografije. Sam Kusturica poriče da je pripadao nekom nastavku crnog talasa, mada je iz te poetike izneo sve one elemente koji u post-titoističkom periodu više nisu funkcionisali kao subverzija već kao potvrda dominantnog mišljenja (i kod radničke baze i kod partijske avangarde). Otuda je usledila i neslućena popularnost pomenutih ostvarenja. Gradeći karijeru filmskog režisera koji je o najvažnijim stvarima govorio sa zakašnjenjem, Kusturica je lako dospeo do jugoslovenskog estradnog vrha, tako da je pred rat slovio za veličinu od čije je odluke zavisilo čiji će tas prevagnuti. Zanimljiva je njegova ispovest o susretu sa Alijom Izetbegovićem, koga je “prokužio” kada mu je ovaj rekao da je njegov Andrić zapravo “podvorničko kopile puno mržnje”. Tada je Kusturica doneo jednu od svojih mnogobrojnih odluka, prepustivši se svom umetničkom instinktu da ga vodi kroz politička bespuća naredne decenije. Pristavši uz Miloševićevu ideju “očuvanja Jugoslavije”, Kusturica je preuzeo i dobar deo srpskog pogleda na tadašnje događaje. To je, naravno, oduvek kombinovao sa svojim elementima hipnoze i mesečarenja. No moglo bi se reći da su ti njegovi elementi samo u jednom trenutku došli do pravog umetničkog izražaja i to u filmu koji stoji na međi između njegove antikomunističke i postjugoslovenske faze, u delu Arizona Dream (1993). Nakon toga je usledio neslućeni autorski pad ovog umetnika, koji je dramu svog identiteta počeo da kapitalizuje preko srpskog filmskog narativa Podzemlje (1995; Zlatna palma u Kanu), Crna mačka, beli mačor (1998), dospevši naposletku do potpunog besmisla i rustikalnog kiča (Zavet, 2007). Da nesreća bude veća, Kusturičini filmovi iz postjugoslovenske faze su u imagološkom smislu, potpuno pogađali zapadni pogled na Balkan, tako da je međunarodni uspeh tih redundantnih skalamerija samo utvrdio njegovu poziciju na svetskoj sceni, dok je na domaćem terenu postao umetnik veći od države. Iako je bežao od toga da u Bosni postane nacionalni heroj, Kusturica je u Srbiji postao ikona novog nacionalnog identiteta (možda baš ona iz Zaveta, sveže kičerski molovana), shvatajući ga na način bećkovićevsko-ćosićevski, suprotstavljen svakom modernitetu. Nakon 2000, Kusturica se povukao u planine (Mokra gora) gde više za njega nema zime, budući da je u jednom trenutku država počela da radi za njega, izdvajajući ogromna sredstva za njegove projekte, koji veliko finale treba da dožive upravo u podizanju Kamengrada u Višegradu i filmskoj adaptaciji Andrićevog romana Na Drini ćuprija. S druge strane, Kusturica je po svaku cenu želeo da ostane subverzivan i kontroverzan, što je on umesto autorskim radom nadomeštao svojim povremenim tučama, te političkim istupima i podrškom retrogradnih politika, što je kulminiralo u prepoznavanju Koštunice kao pravog lidera te nove Srbije. Kao glasoviti antidemokrata, alterglobalista i konzervativac, Kusturica je poput Handkea, počeo da se bori za srpsku stvar. Danas on, poput pravog biznismena u jednoj osiromašenoj zemlji, uživa sve blagodeti zapadnog sveta, svirajući sa Neletom Karajlićem svoje unca-unca bednima i poniženima širom trećeg sveta, hvaleći bandite i ratne zločince poput Radovana Karadžića i Ante Gotovine, obećavajući novi raj na zemlji kada “omražena” Amerika i Engleska postanu zemlja proleterska. Pa ipak, kaže on u jednom intervjuu, Srebrenica je i njegova tragedija. Pitanje je dana, međutim, kada će sa bradatog lica Raše Dabića pasti čaplinovska krinka, kada će i Kusturica shvatiti da se iza tog “dobroćudnog” nadrilekara ne krije nikakav Čaplin niti Baster Kiton već pravi uzrok i njegove lične tragedije. Tada će i veliki Kusturica, poput njegovog junaka Pola Ležera (u prevodu: “rođen da bude glumac”) pokušati da pobegne iz ovog filma, ali tada će biti prekasno  BETON BR.97  DANAS, Utorak 1. jun 2010.   Piše: Redakcija Betona ISAKOVIĆ, ANTONIJE     ISAKOVIĆ, Antonije – Lule (Rača Kragujevačka, 06.11.1923 — Beograd, 13.01.2002), bio je partizan, pisac, funkcioner, akademik, član memorandumske grupe, ćosićevac i miloševićevac. Iako je njegova biografija sada zaokružena i ne može joj se ništa dodati niti oduzeti, teško je ustanoviti koji je njen aspekt bio presudan za Isakovićev angažman tokom osamdesetih i devedesetih godina. Bio je dugogodišnji direktor Prosvete i NIN-a. Jedan od trojice poratnih modernista i meštar partizanske pripovetke (Velika deca 1953, Paprat i vatra 1962, Prazni bregovi 1969), a potom romansijer (Tren I, 1976, Tren II, 1982), NIN-ov laureate, kreator kulturne i književne politike Srbije druge polovine dvadesetog veka, kao i velikosrpske politike devedesetih. Jedan od najekranizovanijih pisaca tadašnje Jugoslavije, kako vole da istaknu njegovi biografi. (Kroz granje nebo 1958, Tri 1965, Kašika 1970, itd.) Osamdesetih godina je aktivno učestvovao u stvaranju nacionalističke političke platforme za prevrednovanje svega što je u saradnji sa komunističkim rukovodstvom SFRJ gradio tokom posleratnih decenija. Kao član SANU, uzeo je učešće u borbi za konačno rešavanje kosovskog pitanja. Bio je urednik Knjige o Kosovu (1985) glasovitog medieviste Dimitrija Bogdanovića, koji je pokušao da u rasponu od gotovo hiljadu godina pokaže istoriju sukoba između Albanaca i Srba kao i genezu velikoalbanskog nacionalizma. Takođe, pored akademika Radovana Samardžića, bio je jedan od najviđenijih autora Memoranduma SANU. U Slobodanu Miloševiću je prepoznao novu političku snagu za implementaciju memorandumskih stavova. Sa Mihajlom Markovićem je postavio temelje SPS-a i bio je u dva mandata potpredsednik te partije. Blizak Miloševiću ali ne i Mirjani Marković, Isaković je od ranih espeesovskih dana trpeo njenu aroganciju. Podneo je nekako i to što je svom dobermanu dala ime “Antonije”, ali tek u godini kada je počelo većanje oko formiranja JUL-a, Isaković je istupio sa tezom da je “JUL jedna konzervativna leva partija koja će kao upijač da pokupi sve konzervativne ljude iz SPS-a i očistiće njegove redove od onih ljudi koji tu ne treba da budu”. Tako je počelo, prema Isakovićevom priznanju, njegovo udaljavanje od Miloševića do koga više “nije mogao da dopre”. Čašu je prelio njegov nastup na književnoj promociji knjige Mirjane Marković, posle koje je preko tadašnjeg ministra informisanja Aleksandra Tijanića dobio poruku da je autorka bila veoma nezadovoljna njegovim nastupom. U oktobru 1999, Isaković je sa još četrdesetak akademika potpisao peticiju za smenu Slobodana Miloševića. U to vreme, ponovo je počeo da se vraća svojim ranim ljubavima, pisanju priča i ribolovu. Nekoliko pisaca je pokušalo da ocrta Isakovićev profil posle njegove smrti; tu je pre svega njegov “životni drug” i dvostruki kum Dobrica Ćosić, kao i mnogo mlađi kolega po ribolovu, peru i porodičnoj predaji – Mihajlo Pantić. Ćosić ga je, u svom maniru, video kao “pisca nepokolebljivog patriotizma i demokratskog, humanističkog nacionalizma” (ovu formulaciju je kasnije P70 prilagodio za svoj manifest). S druge strane, prof. Pantić ga je okarakterisao kao melanholičnog (političnog) pripovedača, “razočaranog u svoje pobede”, s kojim je oduvek najradije pričao o ribama, nikada o politici i književnosti. Isaković je pred kraj života, svakako kao odjek tog ribanja i ribarskog prigovaranja, objavio zbirku pripovedaka Riba (1998). Njegovo delo je rano ušlo u kanon srpske književnosti i tamo ostalo vo vjeki vjekov            BETON BR.96  DANAS, Utorak 18. maj 2010.   Piše: Redakcija Betona ŠOTRA, ZDRAVKO     ŠOTRA, Zdravko (Stolac, BiH, 13.2.1933), zvezda koja ne tamni. Rođen u Bosni, Drugi svetski rat je sa porodicom proveo na Kosovu, da bi u Beogradu, na državnoj televiziji krajem pedesetih godina prošlog veka započeo svoju rediteljsku karijeru. Najpre je radio adaptacije klasika (Mopasan, Čehov), da bi se potom oprobao i u zabavnom programu Obraz uz obraz (1972). Šezdesetih godina je počeo da radi igrane serije i filmove. Njegova prva zapažena serija bila je Više od igre (1977), koja je tematizovala događaje u jednoj srpskoj varoši u sumrak Evrope tridesetih godina, raspad stare građanske klase i formiranje komunističkog pokreta otpora. Odmah posle Titove smrti, Šotra je snimio svoju labudovu pesmu u vidu televizijske serije Priče iz majstorske radionice, koja je zahvaljujući fantastičnom Zoranu Radmiloviću u glavnoj ulozi, ostala antologijsko televizijsko ostvarenje, nesvakidašnji spoj humora i sarkazma, ali i autoironije u prikazivanju jednog društva koje je ubrzano počelo da se raspada. Međutim, Šotra se tokom osamdesetih godina priključio opštoj nacionalističkoj euforiji koja se pored trasiranja novog „srpskog puta“ temeljila i na rekreaciji mitova, pre svega kosovskog u vreme ustoličenja Slobodana Miloševića, kao i na reinterpretaciji zločina nad Srbima iz prošlosti, koja je praćena i iskopavanjem starih jama u Hercegovini, inače Šotrinom zavičaju. Sam Zdravko Šotra o tom vremenu priča kao o prelomnom trenutku u kom je on „slučajno saznao da se u Hercegovini nakon pedeset godina otvaraju jame“. Šotra uzima aktivno učešće u toj operaciji ekshumacije i ponovne sahrane (u Pribilovcima), dok se u njegovoj kinematografiji događa interesantno iskliznuće od urbanog ambijenta ka pastoralnom, od građanske kulture ka vojničkoj, od ironije ka patosu i etnocentrizmu, od umetničke dekonstrukcije društa ka resantimanu. Za taj period, ključna je njegova saradnja sa piscima Jovanom Radulovićem, čije je delo Braća po materi ekranizovao 1988, kao i sa Ljuboimirom Simovićem, čiju je dramu Boj na Kosovu adaptirao za film, snimljen i prikazan na godišnjicu Kosovske bitke (1989). Devedesetih godina je Šotra krenuo dalje u skladu sa državnom politikom. Snimio je potpuno negledljivu dramu Dnevnik uvreda 1993. koja je trebalo da običnom čoveku pod sankcijama ponovo vrati smisao života. Pošto u tome nije uspeo, Šotra se u drugoj polovini devedesetih godina okrenuo nečemu što će od njega napraviti srpskog Kopolu/Šopolu - lakim komadima. Sasvim na državnom kursu, čije geslo glasi „lepotom protiv grubosti“, „pravom umetnošću protiv politikantstva“, Šotra je do danas uradio čitav niz televizijskih ostvarenja, melodrama i malograđanskih limunada. Od 1998. kada je uoči sukoba na Kosovu i NATO udara ekranizovao Vitezovićevo Lajanje na zvezde, Šotra se posvetio kreiranju novog srpskog identiteta. Pravdajući se da ga zanima samo rad sa „ljudskim materijalom“ ali ne i politika (dok je taj „ljudski materijal“ upravo on sa svojim saputnicima u srpskoj kulturi i politici „samleo“ tokom osamdesetih godina), Šotra se okrenuo dalekoj prošlosti i sentimentu: Zoni Zamfirovoj, Ivkovoj slavi, opusu MirJam. Pokušavajući da uradi ono što je Momo Kapor činio sa kajmakom i čvarcima, Šotra je otišao još dalje u rekonstrukciji srpskog identiteta, proizvodeći jednu lažnu sliku o društvu koje nikada u tom obliku nije ni postojalo  BETON BR.94  DANAS, Utorak 20. april 2010.   Piše: Redakcija Betona JERKOV, ALEKSANDAR     JERKOV, dr Aleksandar (Beograd, 1960), srbijanski profesor Univerziteta, nekada „direktor srpske književnosti“, danas samo njen službenik. Školovao se u Beogradu. Sve akademske radnje obavio je na Filološkom fakultetu gde od kraja osamdesetih i radi. Pre 17 godina zakleo se na autorski celibat, što dosledno poštuje do današnjih dana. Sklon da uređuje, priređuje, savetuje, žirira, presuđuje, ali ne i da objavljuje. Za njegove rane, formativne godine, bitne su dve stvari: s jedne strane načitanost i velika ambicija da se na književnoj sceni institucionalno etablira, dok s druge strane pokazuje izraziti konformizam oličen u bliskosti s vlašću, koju su tih godina predstavljali Mirjana Marković i njen univerzitetski kružok mladih marksista (kasnije JUL-ovska oligarhija). Blizina ovom kružoku, mladom Jerkovu omogućila je zvezdani period u životu: od inauguracije tzv. mlade srpske proze u časopisu Republika 1984, preko Fulbrajtove stipendije 1985/1986, te uredničkog nameštenja u Studentu, glodura u Vidicima (zajedno sa mladim marksistom Željkom Simićem) i Prosveti do dobijanja mesta asistenta na Odseku za jugoslovenske književnosti. Inače, glavni kandidat za to mesto bio je u to vreme prof. dr Milivoj Srebro, kritičar i urednik Književne kritike, koji je izgubivši utakmicu od mladih marksista bio prinuđen da spakuje kofere i ode u Bordo, gde danas radi kao profesor slavistike. Iako je, u teorijskom smislu, Aleksandar Jerkov tada bio na liotarovskim pozicijama, to mu nije smetalo da u SKZ-u objavi Antologiju srpske proze postmodernog doba (1992), što je bio pravi presedan, budući da su ćosićevskom Zadrugom decenijama već vladala trstenička filozofska načela (Blut und Boden). To je, međutim, ujedno i početak kraja podrške Mirjane Marković i njenog kružoka. Školske 1992/1993, karadžićevska struja na beogradskom Filološkom fakultetu (predvođena prof. dr Novicom Petkovićem) počinje da suzbija njegov uticaj. Videvši šta se događa sa zločinačkom politikom njegovih mentora, dr Jerkov pokušava da balansira između tobožnje nezavisnosti i postmodernističke lakoće življenja u Srbiji devedesetih. Kao tumač i kritičar, vezuje se za Pavićevu paradigmu i pokušava da objasni svetu kako je on lično izumeo Pavića, Kiša i Pekića. Nemajući previše ideja, a ni moralne odgovornosti, on nastoji da tzv. leksikografski model implementira kao dominantno književno pismo devedesetih. Tako Goran Petrović i D.J. Danilov postaju čuvari vatre, koja se u njihovoj literaturi pretvorila u prah i pepeo. Krajem devedesetih odbija da govori na promociji knjige svoje nekadašnje mentorke Mirjane Marković. Počinje da piše kritiku za nedeljnik Vreme, dosledno trasirajući postpavićevsku literaturu besmisla. Nakon bombardovanja 1999, stopira izlaženje jednog kritičkog teksta pod naslovom „Goran Petrović – pripadnik oružanih snaga“, obrazlažući da se o književnosti može pisati pre svega imajući u vidu šta je u njoj dobro i u kakvom je dosluhu sa tradicijom. Prema ženskom pismu pokazuje visok stepen animoziteta. Sve to će dr Jerkova tokom dvehiljaditih približiti pozicijama najrigidnijih nacionalista, koje će on nastojati da brani bajatim teorijama, ubeđujući nas da su Miro Vuksanović i Radovan Beli Marković naši književni svetionici. U kulturno-istorijskom smislu, njegovo razumevanje savremene literature u postratnom periodu podudariće se sa Ćosićevim, Ekmečićevim i Krestićevim konceptom (Srpski duhovni prostor, 2005). Stoga ne treba da čudi njegov povratak u žižu, i to preko (Ćosićeve) „humanističke“ grupe P70, koja ga je angažovala kao PR menadžera. Svetislav Basara ga karakteriše kao „književnu, političku i estetsku prostitutku“. Pitamo se zašto  BETON BR.93  DANAS, Utorak 6. april 2010.   Piše: Redakcija Betona BOŽOVIĆ, GOJKO     BOŽOVIĆ, Gojko (Bobovo, Pljevlja, 2.5.1972), književni činovnik. Rođen star sa principijelnim stavom da se nikada neće podmladiti (Kada sam se rodio/Imao sam/ Više godina/ Nego sada). Od dolaska u Beograd, na studije Opšte književnosti, Božović postaje deo književnog establišmenta. Zanat najpre peče u redakciji Književne reči a potom, od jeseni 1994, u časopisu Reč gde uređuje rubriku “lepih veština” (film, teatar, vizuelne umetnosti). Put ovog činovnika je respektabilan i neuporediv sa poslovima i danima većine delatnika na sceni. Njegov prelazak u izdavačku kuću Vreme knjige 1997. i potonji urednički rad se zasnivaju na negovanju „vrednosti“ literature osamdesetih ali i staračke književnosti koja će ovu kuću opteretiti do te mere da neće moći da se otvori za tokove savremenosti, sve do njegovog prelaska u privatni biznis. Tako je Nikola Moravčević, pisac istorijskih romana iz dijaspore osvojio (ne)očekivanu uredničku pažnju Gojka Božovića. To bi trebalo dosta da govori i o Božovićevom razumevanju recentne prošlosti, budući da je ostao dosledno zatvoren za knjige neposlušnih emigranata, unutrašnjih egzilanata kao i nove i alternativne domaće književne produkcije. Tokom dvehiljaditih, Božović je paralelno sa pripremnim radovima na osnivanju vlastite izdavačke kuće predano radio i na umrežavanju sa institucijama koje bi mogle biti od koristi za njegov samostalni nastup. Postao je funkcioner Srpskog PEN-a, pridobio novinare nekih važnih medija, kao što je Politika, i otvorio se za neograničeni uticaj staračkih glasova iz SANU. U skladu s tim, poduhvatio se te „nemile“ funkcije raspodele nacionalnih penzija, nastavljajući da drugačijim sredstvima podržava svoju autorsku klijentelu. U avgustu 2007. je osnovao izdavačku kuću Arhipelag, pokrećući produkciju upravo sa Moravčevićevim povesnim pisanijem Vitez u doba zla, želeći valjda da time po/etički profiliše svoju uređivačku politiku. Ta poruka je, moglo bi se reći, naišla na sjajan odjek u medijima. Politikin Kulturni dodatak predano prati sve Božovićeve akcije, objavljuje feljtone iz njegovih knjiga i najavljuje nova urednička pregnuća. Arhipelag je, dakako, smešten u prostorijama Srpskog PEN-a, a međunarodni projekat „Sto slovenskih romana“ zbrinut u njegovom srcu, tj. Arhipelagu. Za samo dve godine rada nametnuo se kao lider, što je žiri Sajma knjiga 2009. ovenčao nagradom za izdavača godine. No ono što najviše pleni kod Božovića kao urednika, ali i kao pesnika, kritičara i nacionalnog delatnika, pre svega je njegov novogovor, koji mu u Srbiji otvara sva vrata. Evo kako to zvuči: „Nekada sam je čitao, onda sam čitao tu knjigu, onda sam čitao tu knjigu i rad napisao, ali ga nisam objavio, a nisam ga objavio jer sam tu knjigu čitao, jer sam hteo da napišem rad, jer uvek kad čitam tu knjigu.... taj kratak roman jeste upravo to... ja mislim da sam ja melanholičan...” Posle ovakvog izlaganja, čovek može da očekuje nagli prasak plača ili smeha. Međutim, ovakav diskurs Božovića preporučuje za gotovo sve važnije poslove u literaturi. Nedavno je, u svom maniru, priredio katalog srpskih pisaca za nastup u Lajpcigu 2010  BETON BR.91  DANAS, Utorak 9. mart 2010.   Piše: Redakcija Betona SAVIĆ, DUŠAN (DULE)     ARSIĆ-BASARA, Svetomir (selo Sevac, podno Šar-planine, 15.5.1928), mitingaš, vajar, akademik. Umetnik sa Kosova. Učesnik je NOR-a. Umetničko obrazovanje je stekao u Nišu i Beogradu, gde je diplomirao 1958. na Akademiji za primenjenu umetnost. Godine 1961. dobio je Pokrajinsku Decembarsku nagradu koju će vratiti 1987. u znak protesta „protiv albanskog nacionalizma i nasilja nad srpskim življem u pokrajini”. Kao umetnik, Basara je uvek bio vezan za rodno tle. Na početku njegovog umetničkog rada, dominiraju porodični portreti kao i zavičajni motivi (Frulaš sa Šare). Njegova karijera se razvija stabilnim tempom. Basara dobija sve relevantne pokrajinske i strukovne nagrade za umetnost. Tih godina, izlaže na grupnim i samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Međutim, od skulpture Hirošima (1975) nešto počinje da se događa sa Basarinim stvaralaštvom. Kako sam kaže, odjednom počinje da ga interesuje kataklizmična sudbina srpskog naroda na Kosmetu. Nakon tog zaokreta, Basara je izabran za dekana Akademije umetnosti u Prištini. Budući sve ugroženiji, Basara postaje nacional-angažovani umetnik. Njegove skulpture poprimaju militantne forme oličene u angažovanom ciklusu ćosićevske provenijencije iz 1983. (Dedin partner iz Kumanovske bitke (top), Topovi Alekse Dačića). Slede godine sve snažnije recepcije Basarinog dela u beogradskim krugovima. O njemu pišu Đorđe Kadijević, Nikola Kusovac, Zoran Markuš i Jovan Despotović. Ciklus Oklopnici cara Lazara kritiku ostavlja bez daha. Ipak, 1988. godina bila je prelomna za ovog kosovskog umetnika. Njegov angažman prevazilazi vajarski medij i on na mitinzima, najpre u Titogradu a potom na beogradskom Ušću, počinje da agituje za srpsku stvar, a protiv „genocidnih težnji kosovskih Albanaca”. Skup u Titogradu su mediji okarakterisali kao događaj koji bi mogao imati „ozbiljne političke implikacije na političkobezbjednosnu situaciju u Titogradu i Crnoj Gori”, dok je „veličanstven skup u Beogradu” ostao bez presedana u novijoj nacionalnoj istoriji. Sledeće godine je Basara to osećanje plastično izrazio u svojim skulpturama Obretenje glave cara Lazara i Verhovni vožd. Pošto je snažno grundirao svoj ulazak u SANU, godine 1990. je protestno istupio iz Kosovske akademije nauka i umetnosti. Basara je postao redovni član SANU 31. maja 1994. Tom prilikom je izložio skulpturu Car Dušan Silni i održao pristupnu besedu simptomatičnog naslova „Na tragu porekla”. Basara je prvi put penzionisan 1995. Međutim nikada nije prestao da radi za otadžbinu. Inspirisan bombardovanjem 1999, nastao je njegov ciklus (Ne)milosrdni anđeo. Potom je stigla i zaslužena nacionalna penzija. Bista Slobodana Jovanovića na Pravnom fakultetu u Beogradu je Basarinih ruku delo. Na parlamentarnim izborima 2003, Svetomir Arsić Basara se pojavio na listi Demokratske alternative, pod sloganom „Kad je teško – Čović”  BETON BR.90  DANAS, Utorak 23. februar 2010.   Piše: Redakcija Betona SAVIĆ, DUŠAN (DULE)     SAVIĆ, Dušan (Dule) (Ub, 1.7.1955). Penzionisani fudbaler. Anđeo Prve i pop-ikona Druge Srbije. Sportski funkcioner i član UO RTS-a. Fudbalsku karijeru je počeo u zavičajnom Jedinstvu Ub. Po prelasku u Crvenu zvezdu 1972, postao je proslavljeni golgeter. Istorijski trenutak koji je Duleta Savića vinuo u „besmrtnike“ bila je utakmica protiv Arsenala na „Hajberiju“ u decembru 1978, kada je Savić „naleteo“ na loptu i postigao zgoditak kojim je Crvenu zvezdu uveo u njeno prvo evropsko finale. Ovaj gol je UEFA proglasila najboljim u toj sezoni. Ni sam Dule Savić nije bio svestan šta je tog trenutka uradio i njegovo osvešćivanje će potrajati prilično dugo – nekoliko decenija. Najpre mu je neko javio da je njegov gol ušao u engleski udžbenik Taktika i tehnika fudbala, u kome je okarakterisan kao „primer izvođenja poluvoleja“. Duletu je, normalno, bilo drago zbog toga. Karijeru je nastavio u Francuskoj, gde je dobio i francusko državljanstvo. Možda bi sećanje na uspehe ovog fudbalera ostalo zabeleženo samo u sportskim enciklopedijama da tokom devedesetih godina nije kreirana pop-ikona zvana „Dule Savić“ u srpskoj kulturi. Za to nije odgovoran sam Dule Savić, to ga je naprosto zadesilo. Sa ekspanzijom nacionalizma, te neprikosnovenim udelom navijača u međuetničkim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, Crvena zvezda i njeni navijači – Delije, dobili su obožen status u javnosti. Jedno ime je, međutim, izdvojeno kao simbol pobede nad Zapadom. Ime Dušana Savića. Glavni kreator mita o „Duletu Saviću“ bio je režiser Srđan Dragojević koji je, sasvim u skladu sa matricama srpske kulture pod Miloševićem, povezao ime proslavljenog fudbalera sa seksualnim činom. Tako njegovi junaci u Ranama (1998) tokom svoje seksualne inicijacije skandiraju upravo ime Duleta Savića. Prelazak iz stanja rane mladosti i neodređene polnosti u muški patrijarhalni kôd, obeležen nasiljem, krvlju i tlom, izveden je preko simboličkog transfera koji je na ekranu nazvan „Dule Savić“. Realni Dule Savić s tim nije imao nikakve veze što će se kasnije pokazati u čitavom nizu gostovanja ovog „zbunjenog“ penzionera u emisijama kao što su „Utisak nedelje“, „Ključ“, „Da, možda, ne“ itd. Ono što je realni Dule Savić govorio u tim emisijama bio je samo loše usvojen diskurs memorandumske Srbije, ali Savić je uporno nastojao da i u realnom životu podrži kreiranu sliku patrijarhalnog čuvara prelaza, tj. simboličkog transfera pod njegovim imenom. To nije bila nimalo laka uloga. Međutim, zamajac koji su pokrenule Rane, ali rudimentarno još Lepa sela, lepo gore dve godine ranije, nastavio je da usavršava sliku simboličkog transfera pod imenom „D.S.“. Pevač i zabavljač Inspektor Blaža je 1999. snimio pesmu „Dule Savić“ u kojoj je eksplicitno pojasnio prirodu tog transfera: Znam da je frajer / bivši fudbaler / da drži kafić i restorančić/ i da ga meće ko Dule Savić...! Posle pada Miloševića usledile su Munje Raše Andrića, koji je pokušao da, uvođenjem realnog Duleta Savića na film, spoji simboličku sliku sa prototipom, što je ispalo prilično nespretno, kao i samo podsećanje zbog čega je taj čovek toliko važan beogradskoj urbanoj ekipi. Dule Savić je ostao to što je i bio, fudbaler-penzioner koji bi se mnogo bolje snalazio u nekom restorančiću na Ubu nego u nacionalističkom džet-setu, među kojima on neuspešno glumi „sebe“. Tragikomične su slike kada Dule Savić u pomenutim TV emisijama govori o kulturnoj baštini, istoriji, problemima modernizacije, edukaciji mladih, civilnom služenju vojske i paradi ponosa. No sasvim je tragična slika srpske javnosti koja od takvog čoveka traži odgovor na svoje goruće probleme  BETON BR.89  DANAS, Utorak 9. februar 2010.   Piše: Redakcija Betona ZIVLAK, JOVAN     ZIVLAK, Jovan (Nakovo, 9.10.1947), obor-knez vojvođanske književne scene. Produhovljeni nacionalista. Izdavač, poeta, funkcioner, biznismen. Socijalistima drag, a ni demokratama nije mrzak. Diplomirao je na novosadskom Filozofskom fakultetu. Radio je kao urednik: Indeksa (1970-1972), Tribine mladih (1973-1975), Polja (1976-1984). Direktor i glavni urednik „Svetova“ od 1985. Urednik Zlatne grede (od 2001). Nemerljiv je njegov doprinos u strukovnim asocijacijama tokom Miloševićevog vremena. Bio je predsednik UO Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Sa Ognjenom Lakićevićem je tokom devedesetih organizovao Beogradski sajam knjiga po svojoj meri, dovodeći značajne goste iz sveta. Nezaboravno je gostovanje ruskog disidenta Aleksandra Zinovjeva, ekskluzivnog autora izdavačke kuće L’Age d’Homme, koji je sa Zivlakom otvorio povesni Sajam knjiga u jesen 1999. Zinovjev je tom prilikom rekao da je „uloga književnosti u životu čovečanstva kolosalna, ali da zločin protiv Srbije još traje i da je završena tek prva faza agresije, a da je i Sajam knjiga - oblik otpora agresiji NATO-a”. Zivlak je po običaju govorio nejasno o knjigama, a u stvari je drugačijim sredstvima potvrdio to što je rekao proslavljeni Rus. Zahvaljujući svom uticaju i kontaktu s izdavačima, poput pomenute kuće L’Age d’Homme, unapredio je svoju promociju u inostranstvu. Vladimir Dimitrijević mu je objavio izbor iz poezije na francuskom. Zlatko Krasni ga je podržao u Nemačkoj (uzgred promovišući najmilitantnije pesnike UKSa), dok je srpska dijaspora u Rumuniji, kao i u slučaju Puslojić& Ignjatović, postala odskočna daska za izlalak iz maternjeg jezika. No, Zivlak je uprkos svemu ostao pesnik rodne grude, odan zahtevima vremena i tla. Poznat je njegov prilog udvoričkoj poeziji iz talasa Tito posle Tita (Proučavao je Marksa/ čitao Lenjina/ pisao pisma drugovima/[…]/ kad su ga pitali šta sad Valter/ odgovorio je: „Vrijedi živjeti i boriti se”.) Kasnije se prestrojio na kolosek „pastoralne” poezije savskih jauka i glasova sa stratišta (Čegrtuša, 1991): Blagosloveni nakote/ što proždireš naše temelje... Potom je došlo do formiranja pesničko-uredničke „sile osovine” Zivlak-Danilov-Mirković. Zivlak je u Danilovu prepoznao svog epigona. Pisao mu je predgovore i dodeljivao nagrade. Čedomir Mirković je sve to koričio. Imena pesnika Zivlaka i Danilova ostaće u književnoj istoriji zauvek prepletena, autorski i laureatski. Kada nisu zajedno bili nagrađivani, kao nadavno nagradom „Dimitrije Mitrinović”, onda su jedan drugome drugarski pomagali kako u razumevanju pesničkih metafora tako i u forsiranju gramatike srpskog jezika (videti: D. J. Danilov, Koncert za nikoga, 2001). Zivlak je tokom vladavine Nenada Grujičića Društvom književnika Vojvodine dobio nagradu za knjigu godine (1999). Posle 2000. je postao predsednik UO DKV, u kome se od sedmoro članova našao samo jedan čovek (pesnik Milan Nenadić) koji se aprila 1994. sa pedesetak vojvođanskih pisaca usprotivio skidanju višejezične table sa DKV. Zivlaku ta priča sa tablom očigledno nikada nije smetala. Lepo je iskoristio mekanu tranziciju i postao predsednik DKV. Sada ga je na tom mestu nasledio njegov lični hroničar života i rada - Nikola Strajnić. Sve je ostalo po starom. Firma radi. Ars longa, vita brevis, bre!  BETON BR.87  DANAS, Utorak 12. januar 2010.   Piše: Redakcija Betona PAVIĆ, SINIŠA     PAVIĆ, Siniša (Sinj, 22.01.1933) i žena mu Ljiljana. Srpski Ričard i Ester Šapiro. Izumitelj(i) Stevice Kurčubića, razređivač(i) stvarnosti i glavni anesteziolozi nacionalne televizije. Siniša Pavić se sa porodicom preselio u Beograd 1938. gde je, kako sam kaže, proveo čarobne godine detinjstva u ratno vreme. Ovaj disbalans između stvarnosti i ličnog doživljaja ostaće glavna karakteristika njegovog scenarističkog rada. Pre nego što je uplovio u spisateljske vode, studirao je prava. Sudbonosan je susret sa Ljiljanom, poreklom iz Vlasotinca, s kojom se venčao u godini snimanja Višnje na Tašmajdanu (1968). Ovaj susret je kasnije rezultirao sižeom serije Vruć vetar (1980). Lik Šurde u interpretaciji Ljubiše Samardžića postao je simbol socijalističkog čoveka, južnjaka, koji se uz pomoć štapa i kanapa snalazi u Beogradu, prevaljujući dug put od straćare do luksuznog stana, od berbernice do modernog frizerskog salona. Ali pravo ustoličenje Pavićevih umotvorina dogodilo se prelomne 1987, kada je počelo emitovanje prve mamutske serije pod nazivom Bolji život. Iako je Siniša Pavić, poput pirimidalnih banaka, obećavao milijarde na kraju tog puta, do boljeg života nikada nije došlo. Nakon 1991, Pavićevi su nastavili da prate sudbinu imaginarne porodice koja će postati zaštitni znak srpske nesvesti u vreme ratova i krvoprolića u susednim državama. Reč je o seriji Srećni ljudi (1992-1995), čija je odjavna špica u interpretaciji Extra Nene i Bobe Stefanovića (Malo kreni, malo stani, sutra može biti bolje... ti znaš da miluješ/ I da ljutu bitku biješ/ da se boriš/ da se ne daš/ da se nikad ti ne predaš.) postala soundtrack devedesetih. Ova pesma, ispevana u registru između uspavanke i budnice, podražava smer sprske politike toga doba, koja je upravljala ratom iza hipnotičke zavese državnih medija. Pošto je srećno preživeo period od Vukovara do Srebrenice, Siniša Pavić je nastavio da anestezira gledaoce i tokom druge polovine devedesetih sve do današnjih dana. Nizali su se serijali: Porodično blago (1998-2002), Stižu dolari (2003-2005), Bela lađa (2006-2008). Reklo bi se da su Pavićevi “ljudi” preživeli ratove, ponovo se okupili oko porodičnih predaja i mitova o velikom nasledstvu, srećno uronili u ratnu 1999. pripremivši se za tranzicionu sapunicu o bogatom ujaku iz Amerike. No vrhunac je dosegnut upravo u oživljavanju Frankenštajna u liku Šojića, poznatog iz Pavićevog serijala Tesna koža. Ustoličen je srpski politički kiborg Srećko Šojić u interpretaciji Milana Gutovića, eksponenta politike DSS-a. Šojićev lik je kvintesencija pavićevštine: neobrazavan, pokvaren, limitiran u svakom pogledu osim u lopovluku, politikant, paradigma degeneracije velikog sapunskog projekta porodice Pavić i RTS-a. Pavićevi srećni ljudi su uprkos svemu, ratovima, zločinima i etničkim čišćenjima, ostali verni svojim sitnosopstveničkim interesima. Pavić je stvorio tip nesupelog sitcoma koji se zasniva na jezičkom pervertovanju realnosti i humoru kreveljenja i prostaštva. Sam Pavić kaže da je u svojoj karijeri napisao preko 80 000 scenarističkih stranica. Podržana od države Srbije, slika sveta Siniše Pavića postala je dominantna istina o jednom dobu. Pavići danas žive u vili na obali Vlasine, ispunjavajući valjda drugi deo Šurdinog zaveštanja, koji je uspeo u Beogradu i sa kapitalom se vratio u svoj “gastarbajterski raj”. I na kraju, treba dodati da se tajna gledanosti ovog televizijskog otpada krije u njegovom višedecenijskom besomučnom repriziranju za šta je odgovoran RTS i njegov UO