| BATURAN, dr Radomir (Babići, Piva, 1948), Srbin, ćirilaš, filolog
u dijaspori, nacionalista-biznismen, metafizičar i „sveštenik
lepote“. Na Filološkom fakultetu u Beogradu je magistrirao
(romani Borislava Pekića) i doktorirao (delo Rastka Petrovića).
Živeo je u Kruševcu gde je predavao u gimnaziji, da bi potom
emigrirao u Kanadu i nastanio se u Torontu. Tamo je otpočeo novi život ispunjen borbom za srpsku stvar. Kako sam kaže, veliki
je borac protiv „komunizma, demokratizma, evroamerikanizma,
globalizma i postmodernizma“. To su načela koja promoviše i u svojoj srpskoj školi „Dr Baturan Serbian Academy“ koju
je osnovao 1998. godine. Ovo je vrlo zanimljiva institucija,
jer je dr Baturan u njoj ostvario ideal jednog dela srpske kulturne
elite u matici, koji se prepoznaje u zahtevima za crkvenom
prosvetom i nesekularnim shvatanjem književnosti i kulture
uopšte. „Baturanijanum“ ima i svoja jasno definisana duhovna
načela koja podrazumevaju da se polaznici te škole mole za
„oboženje srpske nacije“, da pišu na ćirilici, da se „ozaruju |
 |
duhom
vaskrsenja“, da se uče „viteškim vrlinama“, da nalikuju
„srpskim prinčevima i princezama“, da „žive u srpskoj porodici“,
da neguju kulturu u kojoj „ružno nije lepo“ itd. Školski časovi
počinju sa čitanjem molitve Oče naš, a godišnji školski ritam
je omeđen dvema akademijama: Svetosavskom i Vidovdanskom.
U popisu Baturanovih teza o odgajanju srpske dece, mogu
se prepoznati teze o kontrastu čistog i nečistog, nepokvarljivog
i ukaljanog, kao i radosnog i kritičkog, pri čemu je drugi
pol ove binarne opozicije negativno markiran. Ukratko, ono što
pripada prvoj skupini ne sme se dovoditi u pitanje. To Baturan
neprestano demonstrira i svojim književno-molitvenim tekstovima,
kojima brani „ugroženu srpsku kulturu“ od unutrašnjih
neprijatelja, „ojačanih delovanjem NATO“. Ćirilica je njegova
alfa i omega. Zbog nje je pokrenuo pravi krstaški rat u Kanadi,
obrušivši se na ono malo urbanih glasila poput MI Magazina i Čioda. Baturan je pritom izveo svoju tipologiju zavojevača ćirilice.
To su: intelektualci-kvislinzi, poluinteligenti, |
|
polusrbi i raja. Za sve njih, Baturan ima leka. Trebalo bi ih neprestano tretirati
srpskom metafizičkom poezijom, koju je uvaženi doktor
konstruisao u antologiji Od Rastka do Rastka (2006). Takođe,
postoji još jedno tajno oružje dr Baturana: Goran Petrović, u čijem
prezimenu je Baturan prepoznao drevnu srpsku lozu koja
daje najbolje plodove. Ta loza ne podleže kritici. Ona samo može da se zaliva i obožava. U novopokrenutom časopisu veoma
originalnog naslova Ljudi govore, koji je nedavno promovisan
u Beogradu, Goran Petrović je zauzeo važno mesto. Između Kijuka
i Arbutine, našli su se tu i jedna Radmila Lazić i Slobodan
Tišma. Baturan je ovim činom uspeo da izvrši aproprijaciju
ženskog pisma i (apolitične) vojvođanske neoavangrade, i
upregne ih u kosovska borna kola. Radmila Lazić se, videvši da
je vrag odneo šalu, pobunila, ali kasno je za povratak. Baturanov
nacionalistički diskurs, obeležen toposom poslednji Srbi (koji previše podseća na sintagmu Poslednji Nubi L. Rifnešal) već je učinio svoje |
