ZIVLAK, Jovan (Nakovo, 9.10.1947), obor-knez vojvođanske književne scene. Produhovljeni nacionalista. Izdavač, poeta, funkcioner, biznismen. Socijalistima drag, a ni demokratama nije mrzak. Diplomirao je na novosadskom Filozofskom fakultetu. Radio je kao urednik: Indeksa (1970-1972), Tribine mladih (1973-1975), Polja (1976-1984). Direktor i glavni urednik „Svetova“ od 1985. Urednik Zlatne grede (od 2001). Nemerljiv je njegov doprinos u strukovnim asocijacijama tokom Miloševićevog vremena. Bio je predsednik UO Udruženja izdavača i knjižara Jugoslavije. Sa Ognjenom Lakićevićem je tokom devedesetih organizovao Beogradski sajam knjiga po svojoj meri, dovodeći značajne goste iz sveta. Nezaboravno je gostovanje ruskog disidenta Aleksandra Zinovjeva, ekskluzivnog autora izdavačke kuće L’Age d’Homme, koji je sa Zivlakom otvorio povesni Sajam knjiga u jesen 1999. Zinovjev je tom prilikom rekao da je „uloga književnosti u životu čovečanstva kolosalna, ali da zločin protiv Srbije još traje i da je završena tek prva faza agresije, a da je i Sajam knjiga - oblik otpora agresiji NATO-a”. Zivlak je po običaju govorio nejasno o knjigama, a u stvari je drugačijim sredstvima potvrdio to što je rekao proslavljeni Rus. Zahvaljujući svom uticaju i kontaktu s izdavačima, poput pomenute kuće L’Age d’Homme, unapredio je svoju promociju u inostranstvu. Vladimir Dimitrijević mu je objavio izbor iz poezije na francuskom. Zlatko Krasni ga je podržao u Nemačkoj (uzgred promovišući najmilitantnije pesnike UKSa), dok je srpska dijaspora u Rumuniji, kao i u slučaju Puslojić& Ignjatović, postala odskočna daska za izlalak iz maternjeg jezika. No, Zivlak je uprkos svemu ostao pesnik rodne grude, odan zahtevima vremena i tla. Poznat je njegov prilog udvoričkoj poeziji iz talasa Tito posle Tita (Proučavao je Marksa/ čitao Lenjina/ pisao pisma drugovima/[…]/ kad su ga pitali šta sad Valter/ odgovorio je: „Vrijedi živjeti i boriti se”.) Kasnije se prestrojio na kolosek „pastoralne” poezije savskih jauka i glasova sa stratišta (Čegrtuša, 1991): Blagosloveni nakote/ što proždireš naše temelje... Potom je došlo do formiranja pesničko-uredničke „sile osovine” Zivlak-Danilov-Mirković. Zivlak je u Danilovu prepoznao svog epigona. Pisao mu je predgovore i dodeljivao nagrade. Čedomir Mirković je sve to koričio. Imena pesnika Zivlaka i Danilova ostaće u književnoj istoriji zauvek prepletena, autorski i laureatski. Kada nisu zajedno bili nagrađivani, kao nadavno nagradom „Dimitrije Mitrinović”, onda su jedan drugome drugarski pomagali kako u razumevanju pesničkih metafora tako i u forsiranju gramatike srpskog jezika (videti: D. J. Danilov, Koncert za nikoga, 2001). Zivlak je tokom vladavine Nenada Grujičića Društvom književnika Vojvodine dobio nagradu za knjigu godine (1999). Posle 2000. je postao predsednik UO DKV, u kome se od sedmoro članova našao samo jedan čovek (pesnik Milan Nenadić) koji se aprila 1994. sa pedesetak vojvođanskih pisaca usprotivio skidanju višejezične table sa DKV. Zivlaku ta priča sa tablom očigledno nikada nije smetala. Lepo je iskoristio mekanu tranziciju i postao predsednik DKV. Sada ga je na tom mestu nasledio njegov lični hroničar života i rada - Nikola Strajnić. Sve je ostalo po starom. Firma radi. Ars longa, vita brevis, bre!