VULIN, Aleksandar (Novi Sad, 2. 10. 1972), političar sa miloševićevskim, karadžićevskim i marksističkim pogledom na svet. Po obrazovanju pravnik, po navici političar, neretko – novinar, kolumnista (Svet, Nacional, Centar, Politika) i statista u emisijama koje bi da čuju i glas tzv. „druge strane“ (Ključ, Stanje nacije itd.). U dokolici – pisac. Zaštitni znak mu je bila duga kosa, dok je to danas kraća fenirana kosa, bela kragna i zabrinuti pogled. Bio je i ostao politički satelit svih projekata Slobodana Miloševića i Mirjane Marković. Funkcioner SPS-a, zamenik predsednice Direkcije JUL-a. Pošto se pobunio protiv rukovodstva JUL-a nakon izgubljenih izbora 2000, Mirjana Marković ga je izbacila iz partije, ali je Vulin osnovao Partiju demokratske levice, koja je juna 2002. godine primljena, zajedno sa Demokratskom socijalističkom partijom Milorada Vučelića, u kolektivno članstvo SPS-a. Pošto se 2006, posle afere „kofer“, razišao sa rukovodstvom SPS-a, neko vreme se vajkao u tabloidnim medijima kako je u tragično lošim odnosima sa srpskim tajkunima, i da bi trebalo, po svaku cenu osnovati jednu levičarsku stranku čiji bi on bio lider. U međuvremenu nije zapostavljao ni lepu književnost. U izdavačkoj kući IGAM, u ediciji predviđenoj za „disidentsku“ literaturu Radovana Karadžića (Čudesna hronika noći; Sitovacija), objavio je 2004. Opadanje, roman o životu Srba legionara, koji u Africi, u pauzi ubijanja, slave Đurđevdan i kolju jaganjce. Nadahnutu recenziju je napisao Aleksandar Dunđerin, budući Vulinov pomoćnik u Pečatu, listu slobod(a)n(ov)e Srbije, nesvakidašnjoj sintezi nacionalizma i socijalizma. Na stranicama ovog lista, čiji je direktor Milorad Vučelić a odgovorni urednik sâm Vulin, utočište su našli svi pravovernici SPS-a, DSS radikali, desno krilo DS-a, fakultetska i institutska književna elita Srbije slobodne od odgovornosti, restlovi Miličkovog jata i ostalih propalih julovskih firmi. Možda je samo Ljubiša Ristić, braneći esenciju svoje partije, uspeo da sažme naizgled disparatne ideološke predznake Aleksandra Vulina: „On je marioneta koju su instrumentalizovali ljudi koji nikada nisu naročito dobro mislili o JUL-u... On može da radi šta hoće, da pravi 15 partija zajedno sa svojim političkim mentorima, Vučelićem i Jovicom Stanišićem i svima ostalima, ali to nema nikakve stvarne veze sa JUL-om.“ Pored Željka Mitrovića, partijskog kolege, sa kojim je svojevremeno ispraćao komandanta Arkana u Večna lovišta, jedan je od spretnijih kadrovika, koji se vešto prilagođavaju novim okolnostima. Kada je 2008. konačno stigao novac od ćudljivih srpskih tajkuna, Vulin je osnovao Pokret socijalista, borbenu levicu, nemilice zloupotrebljavajući nasleđe antifašizma i radničkih pokreta, kojih su se sve ostale partije odrekle. Pisanje partijskog programa je, naravno, poverio jurišniku na nebo Mihailu Markoviću, garantu izvorne miloševićevske politike, koji ovih dana doživljava svoju drugu (medijsku) mladost. Pošto je iznenada shvatio da je bolje nositi kratku kosu, Vulin se okrenuo (ranovizantijskoj) estetičnosti u svakom pogledu: napisao je roman Lepota (Stylos, 2008), preslikavajući aktuelnu borbu za Miloševićev skiptar na srednjovekovni siže sukobljene braće Stefana i Vukana. Franja Petrinović je povodom tog romana rekao da se u „Vulinovom sugestivnom pripovedanju lepota otvara kao niz dramatičnih pitanja“. Neka od njih su svakako i da li će se Vulin i Dačić pomiriti, kao i da li će biti zaštićena prava Mirjane Marković kad se bude vratila u zemlju. No, verovatno će nam (para)književni komentator Pečata, Vasa Pavković, uskoro ponuditi neko validnije tumačenje Vulinovog paunovog perja.