STOJANOVIĆ, dr Svetozar (1931, Kragujevac), filozof ex-praxisovac, meta-etičar i meta-političar. Pored Slavoljuba Đukića (biografa) jedan od najlojalnijih članova tima Dobrice Ćosića. Diplomirao je 1955. na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je 1962. doktorirao sa tezom Savremena meta-etika. Bio je član disidentsko-marksističke grupe „Praxis“ i Upravnog odbora Korčulanske letnje škole. Do januara 1974. radio je na Filozofskom fakultetu kada je sa grupom profesora udaljen sa Beogradskog univerziteta. Potom je prešao na Institut za filozofiju i društvenu teoriju, gde je uz kraće i duže izlete u politiku, ostao sve do penzije. Bio je čest predavač na svetskim univerzitetima, naročio u SAD, zbog čega je nakon 5. oktobra 2000. bio u igri za ambasadorsko mesto u Americi. Antititoizam, postkomunizam, kriptokomunizam, ustaški genocid nad Srbima kao i komunističko monopolisanje antifašizma bili su i ostali glavna težišta njegovog filozofiranja. Iako danas važi za antimiloševićevca i disidentski kadar kome se poveravaju državne uloge od najvišeg značaja, Stojanović je u odnosu na Miloševića dosledno pratio stavove svoga mentora Dobrice Ćosića. Nikada nije uspeo da shvati zbog čega je podignuta tolika hajka protiv Srba tokom devedesetih, kao ni zbog čega Srbi nisu dobili svoje pravo na samoopredeljenje na teritorijama na kojima su živeli. Sa dolaskom Dobrice Ćosića na mesto predsednika SRJ, Stojanović je avanzovao u predsednikovog specijalnog savetnika. Na toj funkciji je bio od 15. juna 1992. do 31. maja 1993. Stojanović je imao posebna ovlašćenja da u ime predsednika „diskretno“ razgovara sa zapadnim zvaničnicima, pre svega sa Vensom, Ovenom i Butrosom Galijem. Dao je ostavku odmah po smeni svog šefa. Tokom Miloševićeve vladavine iznosio je ideje o društvenom preobražaju koji bi vodio računa o narodnoj želji da se „opstane u dostojanstvu“. S tim u vezi, posebno su zanimljiva njegova naučna razrađivanja problema nacionalnog pitanja, nacionalizma i nacionalnog identiteta. Naime, Stojanović smatra da postoje dve vrste nacionalizma: negativan i pozitivan. Kao filozof i političar, oduvek se zalagao za pozitivni nacionalizam koji je, prema njegovim rečima, trebalo da bude: „otvoren, inkluzivan, dobrovoljan, fleksibilan, dinamičan i složen“. S druge strane, Stojanovićev kritički pristup problemu raspada Jugoslavije karakteriše odsustvo bilo kakve naučne akribije. Kao jedan od najvažnijih dokumenata, na koje se on poziva kada govori o tom problemu, pojavljuje se Andrićeva pripovetka Pismo iz 1920. Za svoje javno delovanje, Stojanović je nagrađivan najrazličitijim funkcijama pre i posle Miloševićevog pada. Obavljao je sledeće funkcije: predsednik Saveta Radio Indexa (odakle datira prijateljstvo sa drugim meta-etičarem - Nenadom Cekićem), član Koštuničine neslavne Komisije za istinu i pomirenje, član UO Kompanije „Politika“, član UO Univerziteta u Beogradu. Danas je jedan od najuglednijih članova RRA. Kako je Svetozar Stojanović u međuvremenu postao stručnjak za radio-difuziju na srpskom delu Titonika - ostaće tajna (isto važi i za episkopa jegarskog Porfirija). Odskora je nepoželjan gost na naučnim skupovima u Hrvatskoj. On se pita - zbog čega? Za utehu, ostaje mu Kruševačka filozofsko-književna škola na kojoj može do mile volje raspredati filozofske aspekte Ćosićeve Bajke.