STIPČEVIĆ, Nikša (Split, 14. avgust 1929), romanista, memorandista, akademi(k)sta. Nacionalni funkcioner. Pobornik teze da je uvek bolje biti na strani jačega. U ozbiljne akademske vode ugazio je levicom, odbranivši 1965. doktorsku disertaciju pod naslovom „Književni pogledi Antonija Gramšija“, da bi potom nastavio desnicom, kao satelit ćosićevskih disidentskih ideja. Svoju karijeru je razvijao na više frontova, počev od Instituta za srpski jezik SANU, preko Filološkog fakulteta u Beogradu (odsek za italijanistiku), te Srpske književne zadruge (od 1965) i SANU (dopisni član od 1983, redovni od 1994). Doajen je zadužbina i upravnih odbora (Ive Andrića, društva „Dante Aligijeri“, Smiljanićeve Akademije „Ivo Andrić“, Matice srpske, RTS-a i dr.). Kao tobožnji gramšijevac, dvaput je nagrađivan italijanskim odlikovanjima tokom sedamdesetih. Osamdesetih godina se istakao kao član memorandumske grupe u okviru SANU, na čijim ideološkim pozicijama se nalazi i danas. Od 1987. do 1991. bio je dekan Filološkog fakulteta u Beogradu, a nakon tog perioda direktor Biblioteke SANU. Tokom perioda 1992/1993, tadašnji predsednik SRJ Dobrica Ćosić ga je angažovao kao specijalnog izaslanika u Rimu. Zvanično je penzionisan 1994, ali njegove aktivnosti su se nakon tog datuma samo pojačale. Bio je potpisnik prve i druge deklaracije kojima su srpski intelektualci podržali Radovana Karadžića nakon podizanja optužnice protiv njega u Haškom tribunalu. Kao direktor Biblioteke SANU insistira na njenoj apsolutnoj autonomiji, zbog čega je ta institucija ostala izvan procesa modernizacije i umrežavanja. Kao njen direktor, lično je odgovoran za devastiranje legata Danila Kiša (>>>). Stoga ostaje nelagodnost nakon izjave akademika Stipčevića da će i zaostavštinu Marka Ristića isto tako dostojno čuvati, kao i da se Akademija u međuvremenu promenila te da više nije suprotstavljena modernim strujanjima u kulturi. Stipčević uživa status poznavaoca italijanske kulture i privrženog tumača narodnjačke linije srpske književnosti u rasponu od Vuka Karadžića do Dobrice Ćosića, Milosava Tešića i Rajka Petrova Noga. Za njegov stil, Novica Petković kaže da je starinski i patiniran. Od istoričara, veoma ceni dela Vasilija Krestića, za čije knjige (Znameniti Srbi o Hrvatima; Genocidom do velike Hrvatske) kaže da su lekovite i otrežnjujuće, porinute u brazdu kritičke istoriografije. U vreme izbora novog predsednika SANU (2003) bio je na gubitničkoj strani Dejana Medakovića, da bi se četiri godine potom svrstao na stranu Nikole Hajdina, izneverivši svog istomišljenika Krestića. Sa dolaskom Vojislava Koštunice na mesto premijera, reaktiviran je uticaj konzervativnog jezgra SANU, pa je Stipčević ubrzo bio predložen za ambasadora u Vatikanu, odakle je, međutim, stigao negativan odgovor. Za utehu, Stipčević je imenovan za predsednika Upravnog odbora RTS-a. Uticaj ideja, čiji je reprezent akademik Stipčević, može se lako uočiti u populističkoj uređivačkoj politici Javnog servisa Srbije. Uticaj naučne misli Nikše Stipčevića (Usmeno; Učitavanja; Poređenja) na tokove srpske kulture je sasvim neznatan. Akademik Stipčević je, međutim, nezamenljiv u sprovođenju politike koja je zacrtana u Memorandumu SANU, dokumentu koji je on jednom prilikom okvalifikovao kao povelju „ljudskih prava koja je obezbedila demokratski razvoj srpskog društva, izvukavši ga iz višedecenijske političke apatije“.