ŠIFER, Danijel Salvatore (1957, Lijež, Belgija), Francuz italijansko-jevrejskog porekla i Srbin po opredeljenju, humanista i borac za srpsku istinu, nazvan munjom u nepravednoj pomračini nad nebesima Srbije, višekratni srpski zet, kradljivac ženskih haljina. Čest gost srpskih medija, elita i ratišta tokom devedesetih. Prema sopstvenim navodima, francuski intelektualac i predavač književnosti u Milanu sa diplomom čiste filozofije iz Liježa. Akademik Mihailo Marković i SPS predstavili su ga kao „svetskog pisca, humanistu i filozofa“. Godine 1992. dolazi u Srbiju da pomogne pravdu tako što će za početak uraditi intervju sa predsednikom Dobricom za pariski Ekspres. Šira javnost, međutim, upoznaje Šifera tek pošto ovaj dovodi nobelovca Elija Vizela u Beograd da pomogne srpsku stvar. („Srbi su poslednji romantičari u makijavelističkom svetu cinizma, moći, laži i nemorala“). No Vizel se nije pokazao, što je Šifera silno povredilo. Tadašnji ministar kulture Đoko Stojičić nazvao ga je vitezom istine. Opština Kraljevo dodelila mu je 1993. „Povelju protiv nasilja i rata za mir u svetu“; protivkandidat je bio patrijarh Pavle. Primajući povelju Šifer je rekao da će dogodine učiniti sve da i patrijarh dobije povelju. U Srbiju se dovezao 92. sa groficom Viskonti, pokušavao da razuveri svetsku javnost u postojanje srpskih logora u Bosni. Šifer tvrdi da ga je Ćosić zamolio da napravi jedan projekat kako bi se u svetu promenilo mišljenje o Srbima. Projekat je prezentovan na jednoj kucanoj strani, ali predsednik Ćosić je priznao da para - nema. Priskočila je Dafina Milanović. „Najveći prijatelj Srba“ i njegova tadašnja saputnica, gospođa Viskonti, vlasnica jedne agencije za marketing, tražili su 200.000 DM. Dve nedelje su uzalud čekali u Interkontinentalu da im se javi „srpska majka“. Razočarani i ljuti, vratili su se u Milano. To nije bio kraj saradnje, Šifer dolazi ponovo i provodi ratne godine u Beogradu odsedajući u apartmanima Interkontinenatala, posećuje Pale i obilazi skadarlijske kafane, da bi svoju privrženost srpskom narodu krunisao ženidbom sa (već udatom) Čačankom Danijelom Nešović, što je ozvaničilo njegovu novu srpsku nacionalnost: „Odakle ti je žena, odatle si ti“; „Venčan sam Srpkinjom, isto kao da sam venčan Srbijom.“ Kad ga je SPO prozvao da je svoj angažman za našu stvar debelo naplatio, uvredio se, spakovao Danijelu, odveo je u Italiju. Bio je čest gost Dafine Milanović, Klare Mandić i Minimaksovizije. Takođe, bio je omiljen „na dvoru“: sedeo je na Miloševićevom kanabetu, razgovarao sa Ćosićem, primali su ga Šainović, patrijarh Pavle, načelnik generalštaba VJ, postao je gostujući profesor Univerziteta „Braća Karić“... Sretao se sa Radovanom Karadžićem (kojeg je ubedio, kako kaže, da oslobodi zarobljene muslimane iz logora Manjača, zatim je tražio od njega da prekine opsadu Sarajeva, uz komentar: „Užas, to što radite je strašno“)... U Srbiji gde su umeli da cene njegovu intelektualnu pomoć, objavljene su mu knjige Vreme buđenja, Rekvijem za Evropu, Dnevnik o sramoti. Dekan Radmilo Marojević postavio ga je na mesto predavača katedre za italijanistiku Filološkog fakulteta u Beogradu. Sudbinu profesora Filološkog fakulteta promenilo je NATO bombardovanje Srbije, koje Šifer provodi na Kosovu gde je bio povređen pomažući novinarima da pravedno izveštavaju. Na Šiferov gips na ranjenoj ruci potpisao se general Ojdanić. Nakon svih ratova, francuski filozof i humanista Danijel Šifer priveden je u policiju pošto je 2000. krišom izneo svečanu haljinu iz jednog novosadskog butika. Prema navodima tadašnje štampe, Šifer je „ukrao haljinu“ dok je njegova prijateljica u garderobi isprobavala druge modele.