SAVIĆ, Dušan (Dule) (Ub, 1.7.1955). Penzionisani fudbaler. Anđeo Prve i pop-ikona Druge Srbije. Sportski funkcioner i član UO RTS-a. Fudbalsku karijeru je počeo u zavičajnom Jedinstvu Ub. Po prelasku u Crvenu zvezdu 1972, postao je proslavljeni golgeter. Istorijski trenutak koji je Duleta Savića vinuo u „besmrtnike“ bila je utakmica protiv Arsenala na „Hajberiju“ u decembru 1978, kada je Savić „naleteo“ na loptu i postigao zgoditak kojim je Crvenu zvezdu uveo u njeno prvo evropsko finale. Ovaj gol je UEFA proglasila najboljim u toj sezoni. Ni sam Dule Savić nije bio svestan šta je tog trenutka uradio i njegovo osvešćivanje će potrajati prilično dugo – nekoliko decenija. Najpre mu je neko javio da je njegov gol ušao u engleski udžbenik Taktika i tehnika fudbala, u kome je okarakterisan kao „primer izvođenja poluvoleja“. Duletu je, normalno, bilo drago zbog toga. Karijeru je nastavio u Francuskoj, gde je dobio i francusko državljanstvo. Možda bi sećanje na uspehe ovog fudbalera ostalo zabeleženo samo u sportskim enciklopedijama da tokom devedesetih godina nije kreirana pop-ikona zvana „Dule Savić“ u srpskoj kulturi. Za to nije odgovoran sam Dule Savić, to ga je naprosto zadesilo. Sa ekspanzijom nacionalizma, te neprikosnovenim udelom navijača u međuetničkim sukobima na tlu bivše Jugoslavije, Crvena zvezda i njeni navijači – Delije, dobili su obožen status u javnosti. Jedno ime je, međutim, izdvojeno kao simbol pobede nad Zapadom. Ime Dušana Savića. Glavni kreator mita o „Duletu Saviću“ bio je režiser Srđan Dragojević koji je, sasvim u skladu sa matricama srpske kulture pod Miloševićem, povezao ime proslavljenog fudbalera sa seksualnim činom. Tako njegovi junaci u Ranama (1998) tokom svoje seksualne inicijacije skandiraju upravo ime Duleta Savića. Prelazak iz stanja rane mladosti i neodređene polnosti u muški patrijarhalni kôd, obeležen nasiljem, krvlju i tlom, izveden je preko simboličkog transfera koji je na ekranu nazvan „Dule Savić“. Realni Dule Savić s tim nije imao nikakve veze što će se kasnije pokazati u čitavom nizu gostovanja ovog „zbunjenog“ penzionera u emisijama kao što su „Utisak nedelje“, „Ključ“, „Da, možda, ne“ itd. Ono što je realni Dule Savić govorio u tim emisijama bio je samo loše usvojen diskurs memorandumske Srbije, ali Savić je uporno nastojao da i u realnom životu podrži kreiranu sliku patrijarhalnog čuvara prelaza, tj. simboličkog transfera pod njegovim imenom. To nije bila nimalo laka uloga. Međutim, zamajac koji su pokrenule Rane, ali rudimentarno još Lepa sela, lepo gore dve godine ranije, nastavio je da usavršava sliku simboličkog transfera pod imenom „D.S.“. Pevač i zabavljač Inspektor Blaža je 1999. snimio pesmu „Dule Savić“ u kojoj je eksplicitno pojasnio prirodu tog transfera: Znam da je frajer / bivši fudbaler / da drži kafić i restorančić/ i da ga meće ko Dule Savić...! Posle pada Miloševića usledile su Munje Raše Andrića, koji je pokušao da, uvođenjem realnog Duleta Savića na film, spoji simboličku sliku sa prototipom, što je ispalo prilično nespretno, kao i samo podsećanje zbog čega je taj čovek toliko važan beogradskoj urbanoj ekipi. Dule Savić je ostao to što je i bio, fudbaler-penzioner koji bi se mnogo bolje snalazio u nekom restorančiću na Ubu nego u nacionalističkom džet-setu, među kojima on neuspešno glumi „sebe“. Tragikomične su slike kada Dule Savić u pomenutim TV emisijama govori o kulturnoj baštini, istoriji, problemima modernizacije, edukaciji mladih, civilnom služenju vojske i paradi ponosa. No sasvim je tragična slika srpske javnosti koja od takvog čoveka traži odgovor na svoje goruće probleme.