RAKITIĆ, Slobodan (30. IX 1940, Vlasovo kraj Raške) polupesnik, političar-hrišćanin, lider nacionalističkog Kulturkampfa devedesetih, a prema pisanju srpske književne kritike - predstavnik „poetske metafizike“. Uređivao je časopise Savremenik i Raška. Bio je član redakcije Književne reči. Od 1973. je radio na Kolarčevom narodnom univerzitetu. Predsednik je Srpske književne zadruge. Jedan je od osnivača Srpskog pokreta obnove (1990). Poslednje godine rata u Bosni Rakitić je uvideo da je Srbiji potrebna stranka „nove generacije“ pa je pod parolom „sabornost je politički vid hrišćanstva, blizak srpskoj tradiciji i mentalitetu“, osnovao Sabornu narodnu stranku. Od 1994. do kraja 2004. bio je na čelu Udruženja pisaca Srbije koje je vodio kroz odsudne bitke pre, a naročito posle pada Miloševića, kada je ovo „nepartijsko“ krilo SPS-a izvojevalo jednu od važnijih reakcionarnih pobeda neposredno posle 5. oktobra. Naime, kada je na skupštini UKS-a, održanoj 23. novembra 2000, došlo da rascepa u Udruženju, Rakitić je manifestovao snagu sabornosti i uz pomoć snaga Otačastvenog pokreta Obraz uspeo da sačuva institucionalni i pravni poredak UKS-a. Kao svoj poetički i politički kredo proklamovao je ugroženost srpstva, što mu je oduvek obezbeđivalo visok položaj u društvu. Tokom rata 1999. vodio je Kulturkampf protiv mondijalista i neprijatelja srpskog naroda. Ginteru Grasu je pisao preteća pisma dva puta. Prvi put u vreme NATO kampanje kao predsednik UKSa, što je izazvalo masovno izbacivanje Grasovih knjiga iz biblioteka, a drugi put pod okriljem Akademije „Ivo Andrić“. Jedan je od potpisnika peticije upućene premijeru Koštunici za oslobađanje Jova Đoga i Saše Badnjara, optuženih za skrivanje ratnog zločinca Ratka Mladića. Ipak, posle ovenčavanja nagradom „Stefan Prvovenčani“ ovog leta, kao autopoetički stav iznosi tvrdnju da „poezija ne sme nikome i ničemu da služi, sem jeziku i samoj sebi“. Za svoje književne i patriotske zasluge bio je nagrađivan u svim sistemima, iako se protiv njih deklarativno borio.