RADULOVIĆ, Milan (Malo Polje, Han-Pijesak, 1948), teolog književnosti, ekspert za dela Dobrice Ćosića i Nikolaja Velimirovića. Jedan od prvosveštenika beogradskog Instituta za književnost i umetnost, političar, član Glavnog odbora DSS. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Magistrirao je i doktorirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. U početku zaokupljen problemom forme („Shvatanje forme u srpskoj književnoj kritici”) a potom bezobalnim temama „Umetničke forme i istorijskog konteksta romana Dobrice Ćosića”. Ovakav izbor specijalizacije mu je omogućio nesmeteno kretanje kroz akademske institucije i zvanja. Dodatnu sveslovensku edukaciju dobio je na Državnom univerzitetu „Taras Ševčenko” u Kijevu gde je proveo tri godine (1979-1981) kao lektor. Njegove naučne aspiracije kretale su se od nikada svarenog ruskog formalizma preko ćosićevskog staljinizma do velimirovićevske sinteze države i crkve, te književnosti i teologije. Ovakav regresivni proces lako se može pročitati i iz zvanične bibliografije naučnog savetnika Radulovića. Sredinom osamdesetih je objavio studiju Istorijska svest i estetske utopije (1985) da bi već 1989. u knjizi Modernizam i srpska idealistička filozofija pokazao u kom pravcu će se razvijati srpski kritičarski mainstream, budući da je jedan od važnijih tekstova u toj knjizi bio „Teološka estetika Nikolaja Velimirovića”. Poput mnogih poslenika u kulturi, Radulović je potražio svoju sreću u partiji koja bi mu omogućila da svoje ideje sprovede u delo. Tako se našao u Koštuničinom DSS-u (zanimljivo je da se u toj sviti našao i celomudreni Vladeta Janković koji je od Roberta Grevsa i Albina Leskija prešao na „tvrdi justinovski hleb”). Budući da je tokom devedesetih, u „naučnom” smislu bio zanet obnovom (bogomoljačke) tradicije, Milan Radulović je u nezaboravnoj Vladi dr Vojislava Koštunice (2004-2007) dobio ministarsko nameštenje ka kojem su gravitirali mnogi DSS kadrovi poput Radomira Naumova (energetika) ili Ljiljane Čolić (prosveta). Postao je ministar vera. Pre toga je bio poslanik u Skupštini Srbije (2001-2004). Kao ministar vera imao je sitnije okršaje sa Unijom etničkih Crnogoraca „Krstaš” iz Lovćenca i krupnije sa svojim makedonskim kolegom oko „slučaja vladike Jovana” iz Ohrida. Za to vreme, Radulović, ipak, nije prestajao da se bavi literaturom. U periodu od 2001. do 2005. predano je radio na priređivanju devet tomova kanonskog izdanja Dela Dobrice Ćosića. Ne treba zaboraviti da je 1998. objavio svoje životno delo Roman Dobrice Ćosića čije je drugo izdanje objavio beogradski Institut za književnost sa Pravoslavnim bogoslovskim fakultetom - Istočno Sarajevo (na kome je Radulović 2000. izabran za vanrednog a 2009. za redovnog profesora). Naučni savetnik Milan Radulović danas mirno radi u svom matičnom Institutu, blokira svaki proces njegovog otvaranja ka regionalnim i evropskim projektima, a sam rukovodi projektom „Savremene književne teorije i njihova primena“. Inače, to u prevodu znači da „izučava stvaralačke izraze i preobražaje pravoslavne duhovnosti; istražuje filosofske dimenzije i religiozne aspekte srpskog klasičnog modernizma i uticaje srpske religijske filosofije na modernu književnu misao”. Dobitnik je Nagrade ‘’Isidora Sekulić – za značajno dostignuće u književnosti’’ (1996).