POPOVIĆ PERIŠIĆ, Nada (Pirot, 1946), apolitična postfeministkinja, političarka, ministarka kulture, dekanka Fakulteta za medije i komunikacije na Univerzitetu „Singidunum“. Diplomirala je na Filozofskom i Filološkom fakultetu u Beogradu, doktorirala u Zagrebu sa temom „Žensko pismo“ (prva žena iz Srbije koja je doktorirala sa ovom temom). Studirala je i u Parizu, u klasi Rolana Barta. U politiku je ušla početkom devedesetih, učlanivši se u falokratski SPS. Od 1992. do 1994. obavlja dužnost potpredsednice Skupštine grada Beograda, a potom postaje ministarka kulture u vladi Mirka Marjanovića (1994-1998) i predsednica Upravnog odbora RTS-a. Kao ministarka, pokreće pompeznu i skupu marketinšku kampanju „Lepše je sa kulturom“ uz pomoć Dragana Sakana, brojnih beogradskih intelektualaca i državne televizije, a srebreničku i dejtonsku 1995. proglašava godinom kulture. Kampanja je bila neuspeli pokušaj da se bez promene političko-ekonomskog sistema, emitovanjem TV spotova i reklamnim bilbordima kulturno prevaspita narod koji je masovno uživao u zvucima turbo-folka. Uprkos klasičnoj i rok muzici, za koju je filter RTS-a postao donekle propustljiviji, najveći medijski događaj 1995. bila je Cecina udaja za Arkana, dok se u večernjim časovima, svake nedelje, pučanstvo opuštalo uz TV seriju „Policajac sa Petlovog brda“, čiji je autor bio ministarkin suprug Predrag Perišić. U vreme njenog mandata, dogodio se i građanski protest koji je RTS preko svojih lažnih anketa predstavio kao veliku smetnju za građane, dok je studente reprezentovao na skali od „profašista“ do „zavedene dece“, ističući Vojislava Šešelja kao jedinu opoziciju. Istovremeno, gušeni su nezavisni mediji. Najeklatantniji primer je nasrtaj Miloševićevog režima na Radio B92, zbog čega teoretičar Novica Milić upućuje ministarki javno protestno pismo. Ime Nade Popović Perišić se nalazi i na listi SPS-ovih funkcionera kojima je Beobanka dodelila kredite po zvaničnom deviznom kursu, višestruko nižem od realnog. Oktobarski prevrat 2000. godine, zatekao ju je na dužnosti ambasadorke SRJ u sedištu UNESCO-a i direktorke Jugoslovenskog kulturnog centra u Parizu. Nakon toga, ona počinje da radi na sopstvenoj tranziciji. Zahvaljujući pesnikinji Radmili Lazić (o kojoj je pisala krajem osamdesetih), njena knjiga Literatura kao zavođenje doživljava svoje drugo izdanje u Prosveti 2004. Iste godine, upravo posredovanjem Novice Milića, rehabilitacija se okončava njenim javnim nastupom na skupu o Žaku Deridi u Beogradu. Godinu dana kasnije, profesor Milić postaje predavač na singidunumskom Fakultetu za medije i komunikacije, dok beogradska štampa spekuliše o mogućem povratku Nade Popović Perišić u vrh SPS-a, čiju knjižicu nikada nije vratila.