PAVIĆ, Siniša (Sinj, 22.01.1933) i žena mu Ljiljana. Srpski Ričard i Ester Šapiro. Izumitelj(i) Stevice Kurčubića, razređivač(i) stvarnosti i glavni anesteziolozi nacionalne televizije. Siniša Pavić se sa porodicom preselio u Beograd 1938. gde je, kako sam kaže, proveo čarobne godine detinjstva u ratno vreme. Ovaj disbalans između stvarnosti i ličnog doživljaja ostaće glavna karakteristika njegovog scenarističkog rada. Pre nego što je uplovio u spisateljske vode, studirao je prava. Sudbonosan je susret sa Ljiljanom, poreklom iz Vlasotinca, s kojom se venčao u godini snimanja Višnje na Tašmajdanu (1968). Ovaj susret je kasnije rezultirao sižeom serije Vruć vetar (1980). Lik Šurde u interpretaciji Ljubiše Samardžića postao je simbol socijalističkog čoveka, južnjaka, koji se uz pomoć štapa i kanapa snalazi u Beogradu, prevaljujući dug put od straćare do luksuznog stana, od berbernice do modernog frizerskog salona. Ali pravo ustoličenje Pavićevih umotvorina dogodilo se prelomne 1987, kada je počelo emitovanje prve mamutske serije pod nazivom Bolji život. Iako je Siniša Pavić, poput pirimidalnih banaka, obećavao milijarde na kraju tog puta, do boljeg života nikada nije došlo. Nakon 1991, Pavićevi su nastavili da prate sudbinu imaginarne porodice koja će postati zaštitni znak srpske nesvesti u vreme ratova i krvoprolića u susednim državama. Reč je o seriji Srećni ljudi (1992-1995), čija je odjavna špica u interpretaciji Extra Nene i Bobe Stefanovića (Malo kreni, malo stani, sutra može biti bolje... ti znaš da miluješ/ I da ljutu bitku biješ/ da se boriš/ da se ne daš/ da se nikad ti ne predaš.) postala soundtrack devedesetih. Ova pesma, ispevana u registru između uspavanke i budnice, podražava smer sprske politike toga doba, koja je upravljala ratom iza hipnotičke zavese državnih medija. Pošto je srećno preživeo period od Vukovara do Srebrenice, Siniša Pavić je nastavio da anestezira gledaoce i tokom druge polovine devedesetih sve do današnjih dana. Nizali su se serijali: Porodično blago (1998-2002), Stižu dolari (2003-2005), Bela lađa (2006-2008). Reklo bi se da su Pavićevi “ljudi” preživeli ratove, ponovo se okupili oko porodičnih predaja i mitova o velikom nasledstvu, srećno uronili u ratnu 1999. pripremivši se za tranzicionu sapunicu o bogatom ujaku iz Amerike. No vrhunac je dosegnut upravo u oživljavanju Frankenštajna u liku Šojića, poznatog iz Pavićevog serijala Tesna koža. Ustoličen je srpski politički kiborg Srećko Šojić u interpretaciji Milana Gutovića, eksponenta politike DSS-a. Šojićev lik je kvintesencija pavićevštine: neobrazavan, pokvaren, limitiran u svakom pogledu osim u lopovluku, politikant, paradigma degeneracije velikog sapunskog projekta porodice Pavić i RTS-a. Pavićevi srećni ljudi su uprkos svemu, ratovima, zločinima i etničkim čišćenjima, ostali verni svojim sitnosopstveničkim interesima. Pavić je stvorio tip nesupelog sitcoma koji se zasniva na jezičkom pervertovanju realnosti i humoru kreveljenja i prostaštva. Sam Pavić kaže da je u svojoj karijeri napisao preko 80 000 scenarističkih stranica. Podržana od države Srbije, slika sveta Siniše Pavića postala je dominantna istina o jednom dobu. Pavići danas žive u vili na obali Vlasine, ispunjavajući valjda drugi deo Šurdinog zaveštanja, koji je uspeo u Beogradu i sa kapitalom se vratio u svoj “gastarbajterski raj”. I na kraju, treba dodati da se tajna gledanosti ovog televizijskog otpada krije u njegovom višedecenijskom besomučnom repriziranju za šta je odgovoran RTS i njegov UO.