Pantić, Mihajlo
PANTIĆ, dr Mihajlo (Beograd, 10. 6. 1957), homo univerzale. Izvorno kroatolog, ali i srbolog, bugarolog, bosnolog, u poslednje vreme književno zanet pitanjima bola i srca, pa prema tome i kardiolog. Sve školske i akademske radnje obavio je u Beogradu. Diplomirao je na Filološkom fakultetu 1981, gde je doktorirao dvadesetak godina kasnije sa temom „Modernističko pripovedanje – srpska i hrvatska pripovetka/novela 1918–1930“. U međuvremenu se posvetio književnoj karijeri koju je započeo iskušavajući sažetost (Hronika sobe, 1984; Vonder u Berlinu, 1987), da bi kasnije postao jedan od najlogoreičnijih kritičara i pisaca novijeg doba. Veoma rano je shvatio da moć ne leži u književnom autsajderstvu nego u institucijama, pa je stoga odlučio da brižno neguje image institucionalizovanog autsajdera, cool momka iz novobeogradskih blokova kome je new wave deo lokalne mitologije kao Dobrici Ćosiću Prerovo ili Radovanu Belom Markoviću Lajkovac. S druge strane, bavljenje kritikom kao i mesto asistenta na hrvatskoj književnosti, omogućili su mu da se etablira kao arbitar književne elegancije. Kako je umeo da „očara“ studente svojim iskoracima u rock’n’ roll, komparativnim predavanjima o Džoniju Štuliću i Davidu Albahariju, isto tako je počeo da obara s nogu i akademike, pokazujući vanredan sluh za njihovu liru. Teorijsku obradu dela Antonija Isakovića obrazložio je dugom prema sopstvenoj porodičnoj partizanskoj prošlosti. No njegov sentiment se time nije iscrpio. Kasnije su došle druge zajedničke uspomene, od ribolova (Danilo Nikolić) do vučarskih procesija (R. P. Nogo). Zadivljuje dr Pantićev postmodernistički marš kroz institucije: od urednika u Književnoj reči i Književnim novinama, Svetog Dunava i Alexandrie do Književnog glasnika, Sarajevskih sveski itd. Uređivao je edicije „Albatros“ (IP Filip Višnjić) i „Pan“ (Otkrovenje). O njegovoj želji za apsolutom možda najbolje svedoče funkcije urednika edicije „Prva knjiga“ Matice srpske i predsednika Komisije za dodelu nacionalnih penzija (od 2006). Neizbežan kao Mojra, dr Pantić nastavlja da raspreda srpsku književnu paučinu, delajući uvek na više frontova. Tako je kao potpredsednik PEN-a i SKD-a zadužen za promociju srpske književnosti na svetskim sajmovima (na kojima se književno nadžnjeva sa Goranom Petrovićem), za selekciju „Sto slovenskih romana“, ili za priređivanje antologija, u čemu drži ubedljivo prvo mesto u regionu. Njegov sportski duh bivšeg basketaša ne dozvoljava mu da se povuče ni iz jednog posla. Bio je član svih književnih udruženja, zvaničnih i nezvaničnih. Glavna kritičarska crta dr Pantića je uravnilovka. Govori podjednako dobro o Nebojši Jevriću i Nenadu Veličkoviću. Vrlo često, na istoj razini tumači D. J. Danilova i Jovana Hristića, Simfoniju Vinaver Milovana Vitezovića i Enciklopediju mrtvih Danila Kiša. Jedan je od glavnih aproprijatora Kišove po/etike, koju je pripitomio, primenjujući je na sve što se kreće književnom scenom, bilo da je reč o ”postmodernisti” Miru Vuksanoviću (koji ima mozaični pogled muve) ili Marku Vidojkoviću i Marčelu. Dr Pantić se gnuša ”nove kriptopolitičke instrumentalizacije književnosti” i „niskotarifne intelektualne prostitucije” u kritici koja sve „reklamira kao vrhunsku vrednost”. Savremenu scenu u Srbiji vidi kao liberalizovano tržište knjiga bez nekih dubljih problema. Zagovara povećanje broja nagrada. On je podjednako omiljen u Vremenu i NIN-u, na akademskoj i NGO sceni. U Peščaniku je svojevremeno najavljivan kao „čovek zlatnog preseka”. Kolege iz regiona ga vide kao čoveka od poverenja, koji im potom bez stida „izveze” Sanju Domazet. Teško je odoleti njegovoj (melanholičnoj) harizmi. Pristajući na marginalizaciju hrvatske književnosti na Katedri za srpsku književnost, dr Pantić se povukao na „bezbednu“ teritoriju bugarske literature. Njegova bibliografija raste iz dana u dan. Sada broji preko 800 jedinica.