LUČIĆ, Dejan (Beograd, 15.11.1950) „The man who knows“, konspirolog i antisemita. Diplomirao je žurnalistiku u Beogradu. Radio je kao novinar revije Intervju (1977-1991), bio je redovni saradnik Pogleda i Večernjih novosti, a pravi zanat je ispekao na stranicama Revije 92, iznoseći „punokrvnu istinu“ o događajima s one strane zakona. Njegovi rani radovi, Tajne albanske mafije (1988) i Tajne lopovskog zanata (1990), zasnovani su uglavnom na temama koje su plasirala pomenuta glasila. Obe knjige su napisane na talasu opšteg porasta antialbanskog raspoloženja i kriminala u Srbiji. Informacije koje je u to vreme Lučić proturao kao ekskluzivne bazirale su se na intervjuima sa saradnicima Službe, švercerima, makroima, prostitutkama, kriminalcima, bivšim zatvorenicima. Njegov glavni informatorski krug bio je između „štajge“ i „pijace seksa“ kod Ekonomskog fakulteta, a knjige je objavljivao u Dosijeu, izdavačkoj kući koja će sredinom devedesetih na volšeban način objaviti fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja. Kao saputnik politike, Lučić se 1990. pojavljuje u ulozi jednog od osnivača SPO-a i predsednika beogradskog odbora ove partije. Vuk Drašković ga u svojoj knjizi Meta (2007) opisuje „kao ubačeni element koji je po nalogu KOS-a trebalo da organizuje Vukovo ubistvo u slučaju pobede SPO na izborima“. S druge strane, Lučićev publicistički rad išao je tragom najkomercijalnije teme toga doba: zločina nad Srbima u NDH. Pavelićev testament I (1990) ujedno je i prva njegova knjiga koja počinje otvoreno da operiše duskursom zavere (protiv Srba). Prvi i drugi tom ove knjige bili su pravi bestseleri koje je Dosije plasirao na tržište neposredno pre izbijanja rata u Jugoslaviji. Lučić je zarađeni novac od plodova svoje konspirološke literature uložio 1993. u firmu „Elit international“ specijalizovanu za trgovinu nekretninama i posredovanje u davanju novčanih pozajmica (inače, firma je bankrotirala u decembru 2008, a suvlasnik Nikola Lazić je nestao). U SPS je ušao decembra 1995. sa obrazloženjem da je to „jedina patriotska stranka, na čijem čelu je najmudriji srpski političar Slobodan Milošević“. Svojom knjigom Vladari iz senke (1994), Lučić otvara veliku temu jevrejske svetske zavere koju će varirati sve do danas. U drugoj polovini devedesetih, kod Lučića je sve vidljiviji uticaj ruske geopolitičke literature (Islamska republika Nemačka, 1999), pre svega Aleksandra Dugina, Putinovog savetnika, zagovarača ruske imperije od Vladivostoka do Gibraltara i ideologa Nacional-boljševičke partije. Nije čudo što će u Lučićevu antisemitsku hrestomatiju Kraljevstvo Hazara (2005), pored okupacijske literature i fragmenata Protokola sionskih mudraca, biti uvršten i tekst Aleksandra Dugina o prelomu u srpskoj politici. U ovoj knjizi je Lučić teoriju zavere razvio do neslućenih razmera, nepismeno povezujući nespojive pojmove, mešajući godine i vladare, a sve svodeći pod zajednički imenitelj Hazara, mongolskog plemena koje je primilo judaizam i zavladalo svetom. Knjiga predstavlja otvorenu negaciju holokausta i poziv na konačni obračun sa Hazarima/Jevrejima sveta, što Lučić sve češće zagovara u svojim intervjuima. Izdavač oba toma ove knjige je Ekopres iz Zrenjanina, a ekskluzivni distributer Bookbridge. Lučić je kralj provincijskih televizija, na kojima neprestano govori o Hazaru Sorosu koji preko kablovske televizije kontroliše Srbe, te o potrebi da se konačno „okupi 300 pametnih Srba koji će snagom svojih misli zauvek otkloniti hazarsku neman koja nam diše za vratom“. Ovaj Lučićev poziv na pogubljenje nimalo nije naivan, dok se njegove knjige nesmetano prodaju u gotovo svim beogradskim knjižarama. Odskora, Lučić je predsednik beogradskog odbora Narodnog pokreta „Svetozar Miletić“, a glavna meta njegove borbe danas je Statut AP Vojvodine. Rečeno njim samim, Dejan Lučić bi se najkraće mogao okarakterisati kao agent ruske terarokratije koji koristi tajnu šifru „Bog na nebu, a Putin na zemlji“.