LIMONOV, Eduard (SAVENKO, Eduard Veniaminovič; Dzeržinski, 22. 2. 1943), predstavnik trećeg ruskog emigrantskog talasa, mitraljezac i naci-bol. Sin kagebeovca. U mladosti je bio sitni lopov, da bi se nakon 1964, po prelasku iz Harkova u Moskvu, posvetio krojačkom i pesničkom zanatu. Svojim autobiografskim tekstovima, Edička je nastojao da šokira, negujući pozu autsajdera i potencijalnog teroriste. Emigrirao je u Ameriku 1974, gde je ostao sve do 1982, kada je prešao u Pariz. Gde god bi se našao, brzo je pronalazio put do umetničkog undergrounda. U svom najpoznatijem romanu To sam ja, Edička (1979), Limonov je već postavio sve glavne teze svog budućeg političkog delovanja. Glavni junak romana, tj. sam Edička, egocentrik i cinik, živi u hotelu „Vinslou“ na Aveniji Medison, ne voli Jevreje, zalaže se za „laganje, pljačkanje i ubijanje“. Sve bi ovo ostalo na razini književne provokacije da se Limonov po povratku u Rusiju 1991, nije posvetio aktivnom političkom radu. Učesnik je u velikim nemirima u jesen 1993, poznatim i kao Ustavna kriza, kada je po nezvaničnim podacima poginulo preko hiljadu demonstranata. Godinu dana kasnije, osnovao je Nacional-boljševičku partiju i njeno centralno glasilo Limonku (zanimljivo je fonetsko preklapanje njegovog prezimena i ruskog termina za kašikaru). Pored Limonova, glavni ideolog partije bio je konspirolog Aleksandar Dugin, kao i nedavno preminuli muzičar Jegor Letov, frontmen Građanske odbrane, rodonačelnik sibirskog panka (www.youtube.com/watch?v=zJuyi4iZ6uc& feature=related). Prema programu Naci-bola, predsednik Rusije može biti samo čistokrvni Rus, Ruskinjama se zabranjuje abortus, dok bi teritorija Rusije trebalo da obuhvati celu Evropu i Aziju. Partijski pozdrav je „do smrti“ i podignuta ruka sa stisnutom pesnicom. Simbol je crni srp i čekić u belom krugu, na crvenoj podlozi. „Terorizam“ je ključna reč limonovaca. Tokom devedesetih kao i kasnije, Naci-bol je izvela mnogo terorističkih akcija zbog kojih je i sam Limonov često dospevao u zatvor. Jedna od njih, bilo je zaposedanje Crkve Sv. Petra u Rigi, kao podrška ruskoj manjini u Letoniji. Limonka je zabranjena 2002. a NBP u maju 2006, ali je Limonov nastavio sa ilegalnim radom i tzv. paradajz-terorizmom. Sa Garijem Kasparovim, liderom Udruženog građanskog fronta, opozicionim levim i desnim partijama („Druga Rusija“) organizovao je proteste protiv Putina u više navrata. Limonov je podržao mnoge ratne akcije, koje su bile u skladu sa naci-bol geopolitikom (Moldavija, Abhazija). Ostala je upamćena njegova poseta položajima bosanskih Srba iznad Sarajeva. Limonova je tom prilikom, urednik edicije Albatros, gde je objavljen prevod romana To sam ja, Edička, odveo na paljanske Dane poezije (v. Bulevar zvezda br. 51). U pauzi između književno-militarističkih sesija, Limonova je Radovan Karadžić poveo na položaj, odakle je Edička, zadivljen naoružanjem, ispalio dva rafala na Sarajevo (www.youtube.com/watch?v=kcCFJAfLTJE). Do dana današnjeg, Limonov je ostao prisutan na našoj književnoj sceni, uglavnom preko prevoda Radmile Mečanin. Posebno je zanimljiv Limonovljev tekst „Balkanski pisac“, objavljen januara 2007. u Književnim novinama (srpski ekvivalent Limonki), kojim je napao Danila Kiša sa pozicija antropološkog rasizma i antisemitizma. Tako se Danilo Kiš našao u unakrsnoj paljbi između velikih prijatelja srpskog naroda, Limonova i Handkea, koji ovih dana, promovišući srpsku književnu osmorku u časopisu Schreibheft, govori kako zbog „nedostatka instinkta“ i „zapadnog semantičkog sistema“ nikada nije voleo Kiša. Limonovljev posledji tekst objavljen u Srbiji (2008) nosi naslov „Nismo pucali u njega“ i govori o ratu u Hrvatskoj.