KUSTURICA, Emir (Sarajevo, 24. 11. 1954); KUSTURICA, Emir Nemanja (6.5.2005, Manastir Savina, Crna Gora). Filmski režiser, cenjeni predstavnik svetskog filmskog džetseta, kontroverzni predstavnik srpske estrade, arhitekta novog srpskog identiteta. Jedan od retkih umetnika kome je pošlo za rukom da napravi inverziju sintagme državnog umetnika u umetnikovu državu. Diplomirao je filmsku režiju na Akademiji dramskih umetnosti u Pragu 1978. Uspešno je debitovao iste godine filmom Gernika koji je snimio po noveli Antonija Isakovića. Potom se obratio jos jednom autoru koji će mu postati zvezda vodilja kroz nemirne godine. Reč je o Ivi Andriću, po čijoj je pripoveci Bife “Titanik” (1979) snimio televizijski film. Od samog starta, Kusturica je prepoznat kao odličan režiser, što pokazuju i brojne međunarodne nagrade. Pa ipak, pravo filmsko rođenje balkanskog genija usledilo je 1981. sa filmom Sjećaš li se Doli Bel. Film je snimljen po scenariju Abdulaha Sidrana, što je Kusturica kasnije u NIN-u osporavao, objašnjavajući kako nikada to ne bi bio takav scenario da on sam nije uneo svoje elemente, (npr. hipnoza nasuprot marksizmu) ili kasnije, u drugom filmu (motiv mesečarenja), Otac na službenom putu (1985; Zlatna palma u Kanu). Oba filma su snimljena u jeku antikomunističkog talasa u Jugoslaviji i predstavljaju antologijske momente zalaska jugoslovenske kinematografije. Sam Kusturica poriče da je pripadao nekom nastavku crnog talasa, mada je iz te poetike izneo sve one elemente koji u post-titoističkom periodu više nisu funkcionisali kao subverzija već kao potvrda dominantnog mišljenja (i kod radničke baze i kod partijske avangarde). Otuda je usledila i neslućena popularnost pomenutih ostvarenja. Gradeći karijeru filmskog režisera koji je o najvažnijim stvarima govorio sa zakašnjenjem, Kusturica je lako dospeo do jugoslovenskog estradnog vrha, tako da je pred rat slovio za veličinu od čije je odluke zavisilo čiji će tas prevagnuti. Zanimljiva je njegova ispovest o susretu sa Alijom Izetbegovićem, koga je “prokužio” kada mu je ovaj rekao da je njegov Andrić zapravo “podvorničko kopile puno mržnje”. Tada je Kusturica doneo jednu od svojih mnogobrojnih odluka, prepustivši se svom umetničkom instinktu da ga vodi kroz politička bespuća naredne decenije. Pristavši uz Miloševićevu ideju “očuvanja Jugoslavije”, Kusturica je preuzeo i dobar deo srpskog pogleda na tadašnje događaje. To je, naravno, oduvek kombinovao sa svojim elementima hipnoze i mesečarenja. No moglo bi se reći da su ti njegovi elementi samo u jednom trenutku došli do pravog umetničkog izražaja i to u filmu koji stoji na međi između njegove antikomunističke i postjugoslovenske faze, u delu Arizona Dream (1993). Nakon toga je usledio neslućeni autorski pad ovog umetnika, koji je dramu svog identiteta počeo da kapitalizuje preko srpskog filmskog narativa Podzemlje (1995; Zlatna palma u Kanu), Crna mačka, beli mačor (1998), dospevši naposletku do potpunog besmisla i rustikalnog kiča (Zavet, 2007). Da nesreća bude veća, Kusturičini filmovi iz postjugoslovenske faze su u imagološkom smislu, potpuno pogađali zapadni pogled na Balkan, tako da je međunarodni uspeh tih redundantnih skalamerija samo utvrdio njegovu poziciju na svetskoj sceni, dok je na domaćem terenu postao umetnik veći od države. Iako je bežao od toga da u Bosni postane nacionalni heroj, Kusturica je u Srbiji postao ikona novog nacionalnog identiteta (možda baš ona iz Zaveta, sveže kičerski molovana), shvatajući ga na način bećkovićevsko-ćosićevski, suprotstavljen svakom modernitetu. Nakon 2000, Kusturica se povukao u planine (Mokra gora) gde više za njega nema zime, budući da je u jednom trenutku država počela da radi za njega, izdvajajući ogromna sredstva za njegove projekte, koji veliko finale treba da dožive upravo u podizanju Kamengrada u Višegradu i filmskoj adaptaciji Andrićevog romana Na Drini ćuprija. S druge strane, Kusturica je po svaku cenu želeo da ostane subverzivan i kontroverzan, što je on umesto autorskim radom nadomeštao svojim povremenim tučama, te političkim istupima i podrškom retrogradnih politika, što je kulminiralo u prepoznavanju Koštunice kao pravog lidera te nove Srbije. Kao glasoviti antidemokrata, alterglobalista i konzervativac, Kusturica je poput Handkea, počeo da se bori za srpsku stvar. Danas on, poput pravog biznismena u jednoj osiromašenoj zemlji, uživa sve blagodeti zapadnog sveta, svirajući sa Neletom Karajlićem svoje unca-unca bednima i poniženima širom trećeg sveta, hvaleći bandite i ratne zločince poput Radovana Karadžića i Ante Gotovine, obećavajući novi raj na zemlji kada “omražena” Amerika i Engleska postanu zemlja proleterska. Pa ipak, kaže on u jednom intervjuu, Srebrenica je i njegova tragedija. Pitanje je dana, međutim, kada će sa bradatog lica Raše Dabića pasti čaplinovska krinka, kada će i Kusturica shvatiti da se iza tog “dobroćudnog” nadrilekara ne krije nikakav Čaplin niti Baster Kiton već pravi uzrok i njegove lične tragedije. Tada će i veliki Kusturica, poput njegovog junaka Pola Ležera (u prevodu: “rođen da bude glumac”) pokušati da pobegne iz ovog filma, ali tada će biti prekasno.