KOLJEVIĆ, dr Nikola (Banja Luka, 1936), bio je šekspirolog, implementator američke nove kritike, političar, potpredsednik RS i najbliži saradnik Radovana Karadžića. Kao naučnik bio je jedan od vodećih univerzitetskih poslenika na bosanskoj akademskoj sceni (pre rata), dok je kao političar celu svoju karijeru proveo kao „važan čovek“ iz Karadžićeve senke. Diplomirao je na katedri za Opštu književnost u Beogradu 1959, gde je 1964. odbranio doktorsku tezu o novoj kritici. Do rata u Bosni, radio je kao profesor na Filozofskom fakultetu u Sarajevu. Tokom sedamdesetih je kao gostujući predavač boravio na univerzitetima u Mičigenu i Čikagu. Formirao se na korpusu zapadne kulture da bi se pred rat nacionalno osvestio i priključio, kako je to govorio Miroslav Toholj, „književnoj buni Radovana i Dobrice“. U septembru 1990. godine biran je za prvog predsednika Političkog saveta SDS-a. Krajem ove godine izabran je za člana Predsedništva BiH, odakle je zajedno sa Biljanom Plavšić istupio 1992, dan nakon što je EZ priznala nezavisnost BiH. U toku rata je postao potpredsednik RS. Razlozi Koljevićevog pristupanja srpskom nacionalističkom projektu u Bosni ostaju u sferi spekulisanja. Uistinu, dr Koljević je kao i mnogi drugi, osobito intelektualci, bio impresioniran Karadžićevom gorštačkom harizmom i bahatošću. Poverovao je da je Karadžićev lifestyle paradigmatična emanacija famoznog „srpstva“, dok su mu se psihijatrova trećerazredna poetska ačenja ukazala kao Šekspirovi soneti. Sam dr Koljević je jednom prilikom izjavio da mu je „otkrivanje srpstva predstavljalo najveće uzbuđenje i inspiraciju u radu“. Budući čovek literature, dr Koljević je i u ratu, pored politike uspevao da pronađe vreme za književne i kulturne sadržaje. Na Jahorini, iznad sarajevskog ratnog haosa, radio je na svojoj studiji Andrićevo remek-delo (1995). U skladu sa njegovim kredom da samo poezija Srbina spasava, u jeku ratnih operacija, oktobra 1993. na Jahorini je, u hotelu „Rajska dolina“, organizovan svesrpski pesnički sabor kao (ratni) odjek nekadašnjih Sarajevskih dana poezije, na kome je osnovano Udruženje književnika RS. Za njegovog predsednika izabran je dr Koljević. Ratni hroničari beleže da je tom prilikom „pedesetak pesnika iz svih srpskih zemalja posetilo položaje naše vojske i na ruševinama crkava recitovalo, sa suzama u očima“. Kao političaru, uzor mu je bio bivši francuski predsednik vlade Eduard Baladir. Osnovna jedinica Koljevićevog političkog mišljenja bila je nacija. Kao i Baladir, verovao je u njenu večnost i neprikosnovenost. Nastojeći da opravda svoje iskliznuće iz logičkog mišljenja, dr Koljević je napisao knjigu Od Platona do Dejtona (1996). Tu se prvi put pojavljuje i skepsa spram Karadžića. Njegovi biografi navode da je posle Dejtona dr Koljević bio skrajnut sa političke scene, te da je zbog prevelikog približavanja Miloševiću pao u Karadžićevu nemilost. Pucao je sebi u glavu (njegovi biografi tvrde – dva puta) iz damskog pištolja 16. januara 1997. na Palama, a od posledica je preminuo 25. januara 1997. u Beogradu. „Politička reč je britka“, izjavio je dr Koljević jednom prilikom, „odlučna, ponekad jako selektivna i ne može da bude iznijansirana kao književna reč. To smo mi shvatili kad smo i kao pesnici - poput Karadžića, i kao profesori, poput Buhe i mene, ušli u ovaj narodni pokret.“ Ostaje nam da vidimo kako će pesnik, psihijatar i nadrilekar tu reč braniti u Hagu, bez svog intelektualnog consilierea iz senke.