KALAJIĆ, Dragoš (Beograd, 22. 2. 1943 - Beograd, 22. 7. 2005), slikar, novinar, pisac, teoretičar zavere, ljubitelj geopolitike, tevtonac, predstavnik hiperborejskog realizma, natčovek u pokušaju, poslednji Evropljanin dučeovskog tipa. Renesansni čovek - svim delatnostima kojima se bavio podario svoj neponovljivi šarlatanski pečat. Sledbenik svakog evropskog desničara u čije je delo bar jednom zavirio. Diplomirao je na Akademiji lepih umetnosti u Rimu. Bio je urednik časopisa Delo, edicije „Kristali” u Književnim novinama i magazina Duga u njegovoj miloševićevskoj fazi. Organizovao je brojne izložbe, između ostalih i „Surovost kao ideal” (Galerija Ateljea 212, 1967) i „Nova figuracija” (Paviljon „Cvijeta Zuzorić”, 1984). Dobitnik je Oktobarske nagrade grada Beograda za slikarstvo (1993). Još 1978. u knjizi Mapa (anti)utopija zalaže se za ideal „humaniste koji nema potrebu da ulazi u istoriju, na primer literature svojim perom jer može upravo da stvara najveću istoriju svojim mačem”. Slobodan Blagojević prepoznaje Adolfa Hitlera kao otelotvorenje Kalajićevog humaniste, optužujući ga za kukavičluk – poziva se na Spartu i autentični Rim, jer bi otvoreno pozivanje na fašističku Italiju i nacističku Nemačku kao idealna društva moglo da ugrozi Kalajićevu udobnu poziciju. Svoja istinska ubeđenja Kalajić je morao da šifruje sve do 1987. kad na vlast dolazi oličenje principa humanitas – Slobodan Milošević. Kalajić piše nadahnute hvalospeve novom lideru, pripisuje mu vizije o spoznaji istine, a tekst „Osmijeh koji grije”, objavljen u zagrebačkom magazinu Start, završava u maniru socrealističkog kiča opisujući „kako neki radnik grije prozeble ruke nad fotografijom Slobodana Miloševića na kojoj blista osmijeh novog vođe”. Srca zagrejanog Miloševićevim osmehom, Kalajić u Dugi propagira ideje o elitizmu, panslavizmu i povratku „duhu ortodoksije kao vitalnoj sili novog društva”. Početkom devedesetih, Kalajić uz Isidoru Bjelicu i Nebojšu Pajkića postaje glavni eksponent nove srbske desnice koja pokušava da reafirmiše ideje Dimitrija Ljotića o „zbacivanju parlamenta i zavođenju autoritarne monarhije”. Stiče čitavu armiju sledbenika predvođenu Dragoslavom Bokanom. Rat u Bosni dočekuje spreman: obilazi ratišta, u Karadžiću prepoznaje poslednjeg evropskog viteza koji brani istinske evropske vrednosti, te postaje senator RS. Odbranu evropskih vrednosti doživljava emotivno, pa 1.3.1994. na promociji knjige Svedok Sarajeva izjavljuje: „Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati - osetio sam radost”. 1998. posećuje Karadžića u skloništu, o čemu izveštava u magazinu Profil: „Kralj Artur vratio se na zemlju. On se danas zove Radovan Karadžić, a mladi ljudi koji ga čuvaju su Lanseloti i Galadi”. Postaje zvezda TV Palme na kojoj dobija dvosatnu nedeljnu emisiju „Mont Blanc”. U vreme NATO intervencije postaje dopisnik Tanjuga iz Rima, pa sa bezbedne distance deli patriotske lekcije, optužujući srpske intelektualce kao neprijatelje naroda jer o predsedniku Miloševiću govore bez superlativa. Jedan od prozvanih, Vojin Dimitrijević, možda je dao najprecizniji portret Dragoša Kalajića: „…pseudoumetnik, pseudopisac, pseudonaučnik Kalajić. On je, jadnik, čak i pseudosalonski pseudofašist”. Posle 5. oktobra nudi svoju pomoć patriotskim snagama, ali Vojislav Šešelj odbija da ga stavi na listu kao nestranačkog kandidata jer je „Kalajić poznat po svojoj ljotićevsko-musolinijevskoj orijentaciji“.